Napokon sam preslušala album koji mi je bio najiščekivaniji muzički trenutak ove jeseni

Ima nešto više od mesec dana kako sam pisala o tome zašto mi je novi album Tame Impale najiščekivaniji muzički trenutak jeseni – i taj trenutak konačno je došao. Tame Impala nekada je bio bend kakvog bi zamišljao strastveni kolekcionar ploča. Zatim je postao bend kog zapravo čini samo jedan čovek – a taj čovek je, naravno, bio kolekcionar ploča. Album Currents iz 2015. doveo je tu ideju do krajnjih granica, a kada je Kevin Parker letos objavio End of Summer kao vodeći singl sa svog petog studijskog albuma Deadbeat, postalo je jasno nešto drugo: svaki kolekcionar ploča na kraju pronađe put do plesnog podijuma. Pa makar plesao i u mraku.

Ima tu još nečeg, razmišljala sam ovog vikenda, kasno u noć, negde između Oblivion i Afterthought pesama: početkom godine, Dua Lipa je na svom koncertu u Sidneju najavila specijalnog gosta, s kojim je otpevala duet verziju pesme The Less I Know the Better: bio je to on, ujedno i koproducent i koautor većine pesama sa njenog poslednjeg albuma Radical Optimism. Sa decenijskim stažom u stvaranju hitova za globalne zvezde kao što su Rihanna, Lady Gaga, Kanye West, The Weeknd, Tame Impala još uvek je u senci mainstream scene. Možda i zbog toga što kada stvara za sebe, ne može da se otrgne snažnom podtonu melanholije i autodestrukcije – a zbog koje ga, još uvek poprilično niche, publika i obožava. Njegova je muzika borba za preživljavanje, čežnja u savremenom osećanju otuđenosti, a najnoviji album možda je i najutučeniji, s pokušajem da pomiri prošlost i sadašnjost, uspeh i normalnost, slavu i porodični život. Deadbeat je i „album o očinstvu“ – prva ćerka rodila mu se godinu dana nakon predpandemijskog albuma The Slow Rush, iako dosledno ostaje na poznatom terenu emocija: ljubomore, paralize, društvene anksioznosti i dezorijentacije. U nastavku izdvajam pet stvari koje morate znati o njegovom najnovijem albumu.

Intimni, ogoljeni početak

Album Deadbeat otvara njegov demo snimak dok peva preko house klavirskog rifa. Značajan gest – odustajanje od sjajne, ispolirane produkcije sa prethodnih Currents i The Slow Rush albuma, evocirajući sliku Parkera samog u sobi, okruženog vrhunskom studijskom opremom. Taj klavir, zamućen sobnim zvukom, pojavljuje se kao motiv kroz ceo album. Kasnije, U Loser i Obsolete, Parkerov vokal prekidaju uzdasi i iznenadne psovke – ono što bi se obično izbacilo iz konačne verzije pesama. Za umetnika opsednutog perfekcionizmom, postao je iznenađujuće opušten u pokazivanju „šavova“ svog rada, ali to ga i čini autentičnim. „Još jedan album koji me je gotovo ubio. Dve godine znoja, suza i zapostavljanja sebe – ali ne bih to menjao ni za šta. Nikada vam ne bih dao nešto u šta nisam uložio sve što imam. Nadam se da ćete uživati“ napisao je u svojoj objavi. Taj zvuk koji je na ivici demo i finalne verzije, sirov i poseban, podsetio me je i na ono što je Lola Young uradila na svom novom albumu, takođe oličavajući nemir i rascep kroz koji prolazi.

Berghain na južnoj hemisferi

U poslednjih petnaest godina, teško da postoji ijedan drugi rock muzičar koji se uspešnije kretao između različitih svetova. Tame Impala je počeo kao modernizovani psihodelični rok bend s eksplozivnim bubnjevima i melodičnim refrenima koji su pokazivali da voli pop, soul i hip-hop.Prema njegovim rečima, novi album „je duboko inspirisan bush doof kulturom i rave scenom Zapadne Australije“. Priziva duh acid house leta 1989, slobodnih žurki sredinom 90-ih, uzima po malo iz različitih dance podžanrova: tu je Oblivion u stilu dembow-tropical housea, dve pesme koje snažno podsećaju na Thriller (Dracula i Afterthought), kao i gotovo osmominutni prog-house hit sa iznenadnim izlivima Berghain basa (Ethereal Connection). Pop i tehno se ne isključuju: The Field (Axel Willner) je čitavu karijeru izgradio na pretvaranju starih hitova u mikrohouse trake koje su i dalje zarazne, a produženi završeci pesama na Deadbeatu kao da vape da budu prerađeni za vinil ploče.

Photo: Courtesy of Tame Impala

Stare greške

Parkerova prošlost nikada nije daleko od njegove sadašnjosti. Načini na koje je naučio da misli o sebi dok je bio dete – nesiguran, anksiozan, odbačen, sa mnogobrojnim porodičnim traumama, upravo su ono što ga je učinilo tako jedinstvenim autorom i producentom: zaključanim u sobi, dok spaja žanrove kako bi pronašao tračak smisla. Ovaj večiti introvert, godinama je glumio da ima bend, iako je svu muziku stvarao sam, delom zato što nije želeo da pokaže ranjivost pred svojim prijateljima. Ne krije da uzima beta-blokatore pre koncerata i intervjua, delom zato što nikada nije izlečio dete u sebi koje je bilo toliko zabrinuto zbog toga kako ga drugi vide da je svako jutro povraćao pod tušem pre škole. I ranije je govorio o sopstvenom obrascu ponavljanja grešaka: Feels Like We Only Go Backwards. New Person, Same Old Mistakes. Na novom albumu, uvodna pesma zove se My Old Ways – iako Parker ne želi da precizira koje su to destruktivne navike kojima se vraća. Njegovi tekstovi, oduvek magloviti, sada su još klizaviji. U pesmi Dracula gnuša se sebe jer se zabavlja kao „jebeni Pablo Escobar“ dok bi trebalo da je kod kuće sa svojom porodicom. U Piece of Heaven, kao da sedi u dečjoj sobi, suočen sa sopstvenim odsustvom. Kada u Loseru ponavlja „I’m a loser, baby“, to je odraz njegovog ličnog osećaja inferiornosti. „Deadbeat je osećaj da si stalno korak iza, da ne možeš da središ svoj život, da si manjkav kao čovek – manje vredan čovek,“ kaže naglašavajući te poslednje reči. „I to jeste depresivno, sve dok ne počnem to da nosim kao znak prepoznavanja – tada mi bude lakše, jači sam. Ako uđem u prostoriju punu ljudi i svi znaju da sam ja luzer, da sam niko i ništa, provešću se bolje. Jer tada više niko od mene ne očekuje da imam sve pod kontrolom.“

Ljubav koja isceljuje

Kevin Parker u braku je sa ženom koja mu je bila najbolja drugarica kada su imali samo 12 godina. Skoro 30 godina kasnije, ona se i dalje seća njegove crne majice marke Russell Athletic. Postali su toliko bliski da je, kada su maturirali, Sophie Lawrence odštampala dve godine njihovih važnih mejlova i spojila ih u knjigu, kao dnevnik njihovog prijateljstva. Ali u tom uzrastu nikada nisu bili u vezi niti su o tome mnogo razgovarali, jer nikada nisu bili slobodni u isto vreme. U nekom momentu, prekinuli su kontakt (Kevin joj je čak zabranio da uđe u njegov backstage jer je u tom trenutku imao drugu devojku, Melody Prochet). Kada joj je poslao prvi SMS posle par godina, nije odgovorila danima, konačno to učinivši tek kada je shvatila da će ga ponovo videti na okupljanju bivših učenika srednje škole. „Celo veče smo pričali, nadoknađivali dve godine. Objasnio mi je šta se dogodilo u Londonu“ ispričala je Lawrence. „I od tada smo praktično nerazdvojni“. Na najnovijem albumu Parker predstavlja retku, bezrezervnu ljubavnu pesmu pod nazivom Piece of Heaven – i ona zaista jeste mali komad raja. Tu je i Etheral Connection, u kojoj uprkos svim poteškoćama da istraje u važnim životnim odlukama, obećava da će za nju uvek biti tu.

Album o očinstvu

Njegova supruga rodila je dečaka kojem su dali nadimak Rose, početkom 2025, dok je Tame Impala i dalje opsesivno usavršavao Deadbeat (imaju i ćerku, Peach, rođenu 2021. a koja je s njim u zagrljaju na coveru albuma). „Miksovao sam ‘Drakulu’ u bolnici“, kaže. „Sa slušalicama na ušima, pored njega. Bio je živ tek oko šest sati.“ Bilo je to uzbudljivo, ali iscrpljujuće vreme. Parker je otkrio da smrt ega inherentna roditeljstvu na produktivan način sukobljava solipsizam stvaranja umetnosti za javnu publiku – tenziju između osećaja da je sve u vezi sa tobom i nagle spoznaje da uopšte nije o tebi. „Uklanja ideju da si ti najvažnija osoba“, dodaje. I zaista, brojni stihovi s ovog albuma posvećeni su upravo tom nespretnom, nesavršenom očinstvu koje menja do srži.