Šta o modi danas možemo da naučimo iz jugoslavenskog tailoringa

Pregledavam online shopove, pratim šta se zbiva u rubrikama „modnih“ kolega i nekako uvek završim u mom omiljenom second-hand i vintage shopu jer ne mogu da se nateram da kliknem i kupim baš tu majicu, košulju suknju za 49,99 evra zato što znam da će za pola godine nošenja biti iznošena. U mom ormaru stoje košulje, majice, suknje i jedan predivan džemper koji se vadi samo za posebne prilike, a na njihovim etiketama pišu neka stara, mnogima davno zaboravljena imena; Mura, Rašica i još uvek poznati Varteks (samo je logo stari, znate onaj, romboidnog oblika koji bi da je otisnut na plakatu izgledao kao jako cool primerak grafičkog dizajna sredine prošlog veka).

Svi ti „moji“ komadi preživeli su više od jedne sezone i uvek izazivaju reakcije, komentare i reči divljenja jer oni izgledaju kao da su juče izašli sa proizvodne trake, a dizajnom mogu da pariraju bilo kojem komadu svake minule decenije. Čar je, naime, u tome da su to oni „večni klasici“ u svom punom značenju reči. Nakon ovog uvoda, ne moram ni da ističem da me fast fashion nikad nije kupio. Second-hand, vintage i slow fashion lokalnih dizajnera čine moju garderobu. Pre ću razmenjivati krpice sa prijateljicama ili satima skrolovati po second-hand online shopovima nego kročiti u neku od onih prodavnica gde se roba menja brže nego godišnja doba. I kad me pitaju odakle mi ta Rašica košulja, odgovaram da imam svoje male second-hand oaze, butike u vlasništvu entuzijasta koji pronalaze prave dragulje. I ne, „dragulj“ u mojoj terminologiji nije trendi komad, već plava košulja Mure, kaput starog Varteksa ili mornarski džemper Rašice. To su komadi koji se čuvaju za posebne prilike, koji nose sa sobom nešto više od estetike. Nostalgiju? Možda. Ali i dokaz da je postojala moda koja je trajala, koja još uvek traje, koja je (bila) izraz kvaliteta i umeća. 

I? Gde su ti brendovi, gde su te fabrike? Zašto ih nema? Odgovor na to je kompleksan, uslovljen raznim društvenim, sociološkim i političkim promenama poslednjih decenija te iako tih proizvodnji više nema, svako malo u nekoj second-hand prodavnici, bio stvaran ili virtualan, „izroni“ neki takav komad i uvek se bez izuzetka pitam koja je istorija iza te „savršeno skrojene haljine“.

Jugoslavenska moda nije bila samo površna igra trendova. Bila je duboko povezana sa industrijskim razvojem, sa kreativnošću dizajnera i sa društvenim promenama. Fabrike širom zemlje bile su više od proizvodnih pogona; bile su mesta gde se stvarao identitet, kako na nacionalnom tako i na ličnom nivou, onaj modni, kreativni, čak i umetnički. Pažnja koja se polagala dizajnu, inženjeringu, kreativnosti, stvaralaštvu bila je neograničena i duboko, duboko fokusirana. A to se jasno vidi na svim tim „preživelim“ komadima. Ne samo da često pri pronalasku nekog takvog dragulja u prodavnici polovne odeće ostanem(o) zatečena/zatečeni kvalitetom i očuvanošću komada (kao nov!) već je dizajn besprekoran i savremen! Ponekad samo neki detalj otkriva da se radi o starom komadu, ali nikako zastarelom. 

Jedna takva (moja) garderoba nije samo mesto za odeću; to je riznica uspomena i istorijskih artefakata. Svaki kaput, svaka košulja, svaki pažljivo sašiven detalj šapuće priče o vremenu kad je moda bila više od prolaznog trenda. To su komadi koji nose pečat jugoslavenskog majstorstva, odraz ponosa i identiteta. Rašica, Mura, Nada Dimić, Varteks – ovo su možda najpoznatija imena koja odzvanjaju kvalitetom, inovativnošću i ponosom. U eri brze mode, ti komadi su poput vremenskih kapsula, podsetnik na zlatno doba kad je odeća bila investicija, a ne potrošna roba. Međutuim, da bismo razumeli čitavu sliku, moramo da se osvrnemo na celu Jugoslaviju; primarno Hrvatsku, Sloveniju, Bosnu i Hercegovinu i Srbiju.

U Hrvatskoj nekoliko imena iskaču, ali počeću su onim manje očekivanim: Čateksom iz Čakovca. On je primer kako craft ili artisan radionica može da se transformiše u industrijskog diva, a da zanatski kvalitet ne doživi pad, već naprotiv. Čateks je jedan od najstarijih i najdugovečnijih tekstilnih divova izrastao iz zanatske radionice osnovane 1874. godine. U početku fokusiran na bojenje tekstila, Čateks se postupno razvio u složenu industriju, odražavajući rast i promene u tekstilnom sektoru. Njegova duga istorija svedoči o prilagodljivosti i upornosti jugoslavenske tekstilne industrije. Sedamdesetih godina poslovanje je prošireno i na kreiranje veštačke kože te su definitivno bili tekstilni stub i oslonac i drugim fabrikama, onima manjima, kao i divovima industrije, kad je u pitanje došlo korišćenje materijala iznuzetno visokog kvaliteta. Danas je fabrika orijentisana ka zaštitnoj i specijalizovanoj odeći, ali moram da priznam da njihovi radni kombinezoni prate linije tela i krojeni su na način da se retko koji modni komad može pohvaliti takvom izvedbom. 

Rašica je brend čija dva primerka imam u svojoj garderobi. I čuvam ih, pazim, ali i nosim, sa najvećom pažnjom. Ova farbika bila je posebno cenjena zbog proizvodnje košulja. Njihove košulje nisu bile samo deo svakodnevne garderobe; bile su poznate po besprekornom kroju i vrhunskim materijalima. Rašica je otelotvorila težnju za kvalitetom i stilom u svakodnevnom oblačenju, a potvrdu te njihove težnje osetim svaki put kad obučem košulju, ali i čujem komentare prilikom nošenja. Pretpostavljam da je stara kao i ja, dizajnom mi nekako ulazi u rane osamdesete i definitivno je „živi“ dokaz glasa koji je ova fabrika nosila. 

Komadi koji uvek izazivaju reakcije, komentare i reči divljenja jer izgledaju kao da su juče izašli sa proizvodne trake, a dizajnom mogu da pariraju bilo kojem komadu svake minule decenije.

Zagrebačka fabrika za proizvodnju trikotaže i pozamanterije poznatog i snažnog imena Nada Dimić simbol je industrijskog razvoja grada u prošlom veku i primjer neuspešnog pretvaranja i privatizacije društvenog vlasništva nakon 1990. godine. Danas se pogoni Nade Dimić nalaze u privatnom vlasništvu, ali i pod konzervatorskom zaštitom. Nekoliko puta su menjali vlasnike, ali još niko nije uspeo u nameri da se ta industrijska baština pretvori u nešto više od ruševine. I svaki put kad prođem ovom frekventnom zagrebačkom ulicom, na pamet mi padnu dve asocijacije; hrabra, neustrašiva i važna žena (zaboravljena junakinja) prema kojoj je fabrika nazvana i jednostavna, a efektna haljina na kopčanje koju čuvam ispod zaštitnog najlona protiv prašine, vlage i moljaca u svom ormaru. Kao da time odajem počast i fabrici, i junakinji, i  stvaralaštvu onog vremena u modi i dizajnu. Upravo se fabrika ženske konfekcije Nada Dimić istakla u istoriji, a i na tržištu saradnjom sa modnim kreatorima kao što je slavna Žuži Jelinek. Zabeleženo je da je upravo 1968. fabrika svoj rad udružila sa Žuži Jelinek, koja je za nju kreirala celu kolekciju. Ova saradnja spojila je industrijsku proizvodnju sa kreativnošću modnog dizajnera, što je bio velik i važan korak u razvoju jugoslavenske mode. Zamislite samo, tih davnih šezdesetih, fabrike su posezale za dizajnerima, kreativcima i umetnicima, ulagale su u svoj razvoj, u razvoj kreativnosti, a sve sa ciljem progresivnog stvaranja. Ne kažem da tih namera i uspešnih realizacija više nema, ali kao da smo, u 21. veku, na početku nečega, nekih koraka u industriji, što je pre bio standard. 

Varteks je i danas sinonim za kvalitetnu mušku i žensku odeću. Međutim, morao je da „povrati“ taj glas. Ova fabrika osnovana je davne 1918. godine i preživjla je od braće Rudolfa i Ernsta Stiassnyja sa početka 20. veka do današnjeg simbola industrijske snage, sa hiljadama zaposlenih i širokom mrežom prodavnica, doduše sa naizgled neizvesnom budućnošću. Njihovi kaputi i odela (bili) su više od odeće; oni su (bili) izraz statusa, stila i elegancije. Varteksov kaput ili mantil je večan. Onaj tadašnji, iz sredine i druge polovine 20. veka, a i sadašnji. Ime Varteks mnogima znači – ulaganje u kvalitetnu i večnu garderobu. A pojavom capsule garderoba, odgovorno tvrdim da znam puno žena (i muškaraca) čiji stub capsule garderobe tokom odevanja za hladnije vreme čine upravo dva takva klasična, večna komada. Zagrebačka „Vesna“ bila je takođe sjajna svakodnevna konfekcija – ali pazite sad ovo – sa specijalizovanom radnjom na glavnom zagrebačkom trgu gde se prodavala samo i isključivo odeća za posebne prilike. Nešto poput, zamislimo samo, koraka do haute couturea. „Gde si kupila ovu večernju haljinu?“, pitanje je koje je pozivalo za odgovorom, a koji se izgovarao sa posebnom pažnjim i ponosom: „U Vesni.“

No da ne ostanem samo kod kuće, u Hrvatskoj, slovenačka Mura je i dan-danas sinonim za izuzetno kvalitetne tkanine i konfekcije. Mura je predstavljala važan deo slovenačke tekstilne industrije – naime njihovi proizvodi su bili cenjeni zbog dizajna koji je spajao tradiciju i savremenost, te zbog izdržljivosti koja je bila važna u vremenima kad se odeća nije menjala tako često kao danas. Mura je direktan antipod, čak suparnik „fast fashionu“. A osim Mure, tu je i Julon, fabrika specijalizovana za proizvodnju čarapa, ali i pletenine. Komade sa tom etiketom nosili su – svi; od dece, mladih, odraslih, domaćica, do poslovnih žena. Ono što su danas u dostupnosti „fast fashion“ brendovi, to je u istoriji bio Julon. 

Sa druge strane, u Beogradu je bio Beko, veliki proizvođač konfekcije koji je nudio širok raspon odeće, od praktičnih komada za svakodnevno nošenje do modnih linija. Beko je bio deo urbanog identiteta Beograda i važan poslodavac. Kreirao je komade današnje tzv. „streetwear“ mode. A svakako treba spomenuti imena poput Inexa, Yumco, Kluza, Leteksa iz Leskovca, Jugoeeksporta, Proletera, Pionira… Ako ikad ikome pod ruke „padne“ neki komad upravo sa ovim nazivima na etiketi, moj savet je da se kupuje odmah, momentalno. Osim što se radi o vrhunskom dizajnu, izdrživim, trajnim komadima, ipak su to primerci jedne bogate i kreativne istorije i zaslužuju da budu maženi i paženi i najvažnije – nošeni. Bluze od viskoze sa etiketom Rudnika iz Gornjeg Milanovca predivni su primerci jedne izuzetne mode. Dve krase moje letnje outfite i svaki put, ali svaki, bez izuzetka dobiju komplimente. Važno je za razumevanje bogatstva industrije i izuzetne veštine tailoringa u Jugoslaviji osvestiti da nije postojala centralizacija u vidu nekoliko velikih imena. Sada nam se možda tako čini, gledajući unazad, ali bilo je to toliko bogato modno razdoblje da će svaka žena rođena sredinom veka posvedočiti vrhunskoj izvedbi bluza i košulja sa potpisom Rudnika iz Gornjeg Milanovca, na primer. I to sa jednakim žarom kao kada se spominju oni toliko poznati klasični i prepoznatljivi Chanel kostimi. Prvi maj iz Pirota bio je primer ne samo progresivnog kreiranja već i fabrike koja je imala i muzej, biblioteku, vrtić za decu zaposlenika, sve ono što se ističe kao prednost rada u velikim internacionalnim tehnološkim kompanijama poput Google. Kad bolje razmislim, termin „progresivnost“ ovde nosi sasvim novo, prošireno značenje. Ne samo modno i kreativno, već i sociološko, humanističko. 

U Bosni i Hercegovini je Borac iz Travnika bio veliki i važan kompleks. Poznat po robusnosti i funkcionalnosti, kreirao je radnu odeću i obuću, komade koji bi se komotno sada u 2025. mogli tako dobro „isfurati“ u ličnom, modnom izrazu i stilu. Tekstilni kombinat iz Sarajeva je bio ogledalo multietičnosti, raznolike proizvodnje tkanina, konfekcije i drugih tekstilnih proizvoda kako su sami sebe opisivali, ja bih to „prevela“ u „drugih modnih dodataka“. Njihovi aksesoari bili su uvek traženi i nošeni. Sve ove fabrike nisu bile samo mesta proizvodnje. Bile su pokretači ekonomskog razvoja, zapošljavale su na hiljade ljudi i uticale na životne stilove. Njihovi proizvodi su bili deo svakodnevice, od školskih uniformi do svečanih odela, od posteljine do modnih dodataka. U potpunosti kapilarno involvirane u svačiji i svakodnevni život, ističući se kvalitetom i besprekornom izvedbom, zadavale su visoke standarde, standarde koje niko nije hteo da kompromituje. Nosila se moda, čak i ona svakodnevna, i radna, koja je bila – vrhunska. Ništa manje nije dolazilo u obzir. 

Ali kako je izgledao njihov vremenski tok? Od mnogih osnivanja pre i ubrzo nakon drugog svetskog rada, šezdesete su bile turbulentne godine i donele su neke promene. Dok je zapadni svet plesao u ritmu rock’n’rolla i mini suknji, Jugoslavija je tražila sopstveni modni izraz. Moda nacionalnog stila nije bila puka kopija folklora, već hrabra reinterpretacija tradicije. Dizajneri poput Aleksandra Joksimovića i Dobrile Vasiljević-Smiljanić stvarali su komade koji su odražavali bogatstvo kulturne baštine, ali i ambiciju da se stvori autentični jugoslavenski modni identitet. Ta je moda bila odgovor na kompleksne političke i kulturne okolnosti. Otvaranje prema Zapadu, želja za distinkcijom od istočnoevropskog bloka, ali i potreba za očuvanjem vlastitog identiteta – sve se to odrazilo u kreacijama koje su bile istovremeno moderne i ukorenjene u tradiciji. Savršen spoj, mnogi bi primetili. 

Tailoring u Jugoslaviji bio je i umetnost. To je sposobnost da se tkanina pretvori u skulpturu kako bi se stvorila silueta koja je istovremeno i elegantna i funkcionalna.

Međutim, paralelno sa tim „nacionalnim stilom“, u Jugoslaviju su prodirali i zapadni modni uticaji. Mediji su igrali ključnu ulogu u tome. Štampa nakon raskida veza sa SSSR-om dobija sve veću slobodu te se pokreće niz novih i modnih časopisa koji prate događanja na Zapadu, prenoseći tako uticaj na Jugoslaviju. Časopisi „Svijet“, „Studio“, „Arena“ i „Vikend“ postali su „prozor u zapadni svet“, prenoseći najnovije trendove i stilove. No nemojmo zaboraviti još jedan važan faktor, a kojeg se sećam čak i ja, ona koja piše ove redove – Trst! Odlazak u ovaj italijanski grad postao je svojevrsni ritual, „Trstomanija“, kako se to nazivalo. Trst je za mnoge bio simbol zapadnog obilja, mesto gde se moglo doći do farmerki, rolki, gramofona i druge robe koja nije bila dostupna u Jugoslaviji. Kupovina u Trstu nije bila samo zadovoljavanje potreba već i način da se oseti dašak zapadnog sveta. Odlazak u Trst značio je mnogo više od mode, ali da nije bilo mode, ne bi bilo ni ovog čarobnog kvartalnog „prelaska granice“, odlaska u grad gde večno duva snažan vetar, ali i koji skriva sve one dragulje koji su naše garderobe i garderobe naših, tada mladih majki, i zrelih baka, činili neprocenjivim. 

U tom kontekstu važno je napomenuti jedan faktor – jeans. Ova odeća, izvorno namenjena radnicima, u Jugoslaviji je dobila status simbola prestiža i mladalačke pobune. Farmerke su nosili oni koji su želeli da budu drugačiji, koji su težili slobodi i individualnosti. Jeans je bio više od odeće; bio je deo kulturnog pokreta. A u svemu tome, važnu ulogu imala je i već spomenuta Žuži Jelinek. Ova harizmatična dizajnerka nije bila samo krojačica nego i modna ikona, preduzetnica i ambasadorka jugoslavenskog stila. Njena kreacije nosile su Jovanka Broz i druge ugledne žene, a njeni saloni bili su mesta gde su se susretali umetnost, politika i društveni život. Žuži Jelinek nije samo pratila trendove nego ih je i kreirala. Njena sposobnost da spoji eleganciju i praktičnost, da stvori odeću koja laska ženskoj figuri bila je zapravo – revolucionarna. I uz njeno ime tailoring je postao istaknuti faktor. Iako su do sada spomenute fabrike apsolutno u svojoj izvedbi komada isticale tailoring kao najvažniju stvar, Žuži je tailoring podigla na novi nivo. Sa njom i njenim delovanjem shvatili smo da tailoring nije „samo šivenje“. To je precizna nauka o kroju, konstrukciji i proporcama; razumevanje ljudskog tela i sposobnost da se stvori odeća koja pristaje – kao druga koža. U jugoslavenskom tailoringu ta preciznost je bila dovedena do savršenstva. Krojači su bili majstori svog zanata, a njihovi proizvodi bili su dokaz njihovog umeća. Tailoring u Jugoslaviji bio je i umetnost. To je sposobnost da se tkanina pretvori u skulpturu kako bi se stvorila silueta koja je istovremeno i elegantna i funkcionalna. I ono najvažnije, bitno čak – jugoslavenski dizajneri i fabrike u potpunosti su razumeli tu dualnost. Njihove kreacije nisu bile samo tehnički savršene već su imale i umetničku vrednost. I upravo zato, napomenula bih još jednom, važnost i čar su u posedovanju tih preostalih, „preživelih“ komada. 

A danas? Danas smo preplavljeni brzom modom. Odeća je postala potrošna roba, a kvalitet je često žrtvovan nauštrb kvantiteta. Ali komadi iz jugoslavenskog doba su druga priča. Oni su opipljiv dokaz da se moda može stvarati sa poštovanjem prema materijalima, radu i potrošačima.

Kad pogledam te svoje komade sa etiketama iz prošlih, jugoslavenskih vremena, vidim ne samo elegantan dizajn već i besprekornu izradu. Ti komadi su napravljeni da traju, da se nose godinama, da postanu deo naše lične istorije. To je dijametralno suprotno filozofiji brze mode, koja podstiče potrošnju i stvara otpad.

Neko bi mi mogao da pomisli da se tu zapravo radi o nečemu plitkom, površnom i nostalgičnom. Ali nostalgija za jugoslavenskim tailoringom nije samo sentimentalnost. To je i poziv na razmišljanje o budućnosti mode. Možemo li naučiti nešto iz tog nasleđa? Možemo li stvoriti modu koja je istovremeno lepa i održiva? Možemo li vratiti vrednost kvalitetnoj izradi i trajnim komadima? Ja čvrsto verujem da – možemo. Jer jugoslavenski tailoring pokazuje nam da je to moguće. Da se moda može stvarati sa integritetom, sa poštovanjem prema ljudima i planeti. I da komadi koji su stvoreni sa ljubavlju i pažnjom mogu da postanu deo naše baštine, deo naše priče.

Zato, sledeći put kad obučem svoj Varteks mantil, neću samo osetiti toplinu i eleganciju. Osetiću i ponos, inspiraciju i nadu da moda može da bude više od prolaznog trenda. Da može da bude umetnost, inženjerstvo i izraz našeg najboljeg „ja“. I da nas sećanje na tvornice poput Varteksa, Mure, Rašice i drugih može podstaći na to da gradimo bolju, održiviju i lepšu (modnu) budućnost. Jer moda nije samo – moda. Ne, to nije neka frivolna stvar ili pojava, ona je ogledalo društva, kulture i naših najdubljih vrednosti.