„Superfine: Tailoring Black Style” još uvek nije otvorena, ali već se povezuje sa osećajem važnosti, ponosa i trijumfa – daleko od crvenog tepiha – i to izložba koja je dugo čekala da se realizuje. To je prva izložba u Kostimografskom Institutu koja se direktno bavi rasom, uz rod, klasu i seksualnost, i samo je druga ikada posvećena muškoj modi.
„Superfine“ je organizovao glavni kustos Andrew Bolton u saradnji sa gostujućom kustoskinjom Monicom Miller, profesorkom i šeficom Afrikanskih studija na Barnard Collegeu, Univerzitetu Columbia, i autorkom knjige Slaves to Fashion: Black Dandyism and the Styling of Black Diasporic Identity, nagrađivane 2009. godine. Akademski tekst pružio je početni okvir za izložbu, koja istražuje više od 300 godina crnačkog stila i identiteta kroz figuru dandija. Dandy je najčešće muškarac koji je izuzetno pažljiv i promišljen u vezi sa svojim izgledom. Za crne dandije, u pitanju je bilo – i još uvek jeste – mnogo više od puke taštine; radilo se o pravu na moć i samostalno odlučivanje. Zapravo, doterivanje, odnosno „stilizovanje“, može se shvatiti i kao oblik nenasilnog otpora.
Teško je oteti se utisku da „Superfine“ – koji snažno zastupa ideju sinkretizma, pokazujući kako su crni dandiji, kombinujući elemente afričke, američke i evropske tradicije, stvorili celinu veću od zbira delova – stiže upravo onda kada nam je najpotrebniji. Sa svojim pozitivnim uzorima, ova izložba suprotstavlja se toksičnosti rastuće i isključujuće „manosfere“.
Baš u pravo vreme?
Iako gotovo jezivo aktuelna, politička relevantnost izložbe nije bila namerna, jer se pripremala godinu i po dana. „Za mene bi ta istorija bila važna i zanimljiva bez obzira na sve i bez obzira na vreme,“ objašnjava Miller. „Kada me je Andrew prvi put pozvao u vezi sa ovim, pomislila sam: ‘Zašto baš sada?’… a [on] je imao dobar odgovor… Rekao je da je to zaista proizašlo iz razgovora koje je vodio tokom izložbi ‘In America’, iz smrti Andréa [Leona Talleyja], i razmišljanja o tome šta Metova kolekcija zaista može da podrži ako bi napravili izložbu koja je više usmerena na crnačku kulturu i rasu.“
Na modnom planu, industrija doživljava renesansu muške mode, a kako kaže Miller: „razgovor o crnačkom stilu takođe je sve više i više prepoznat kao pokretačka snaga načina na koji moda funkcioniše, kada je reč o referencama, transformacijama i svemu tome.”
Svet se zaista mnogo promenio u više od 20 godina otkako je Bolton kurirao izložbu „Bravehearts: Men in Skirts“ u Kostimografskom institutu. Taj trenutak, pisao je Eric Wislon za WWD 2003. godine, bio je „doba metroseksualnosti—kada su diskusijama o rodnim ulogama dominirali Kyan, Carson i Jai iz emisije ‘Queer Eye for the Straight Guy’.” Brzo napred do današnjice, i RuPaul’s „Drag Race“ ima ogroman uticaj na samostvaranje i prezentaciju, što su dve stvari koje su bliske srcu dandija. I dok „Superfine“, poput „Drag Racea“, uzima u obzir prenaglašenost, to je samo jedan aspekt dandizma. „Postoje i drugi delovi izložbe gde je dandizam više povezan sa maskom, prerušavanjem,” primećuje Miller. „Postoji čitav spektar performativnosti, koji je veoma povezan sa dandizmom uopšte, ali posebno kada se rasno oboji.” Isto tako, postoji čitav spektar maskuliniteta koji dandy stil stalno proširuje. A$AP Rocky sa maramom na glavi ili biserima samo je jedan primer. I kako Miller kaže u Metovom video snimku: „Kada jednom postanete svesni toga, vidite crnački dandizam svuda i u različitim oblicima.”
Ogrtači u odeljku Vlasništvo izložbe. Photographed by Acielle / Style du Monde
Obuci se po svom ukusu
Izložba „Superfine“ hronološki prati razvoj od 18. veka pa nadalje, ali kao i sve što se tiče dandizma, ta hronologija je „klizava“. Jedan od prvih eksponata je ogrtač od purpurno-ljubičastog somota sa zlatnim detaljima iz 19. veka, koji bi, kako Miller kaže, nosio „luksuzni rob“, a podseća na raskoš dvora Kralja Sunca. Desno, na jednom od uzdignutih „hiper prostora“ umetnice Torkwase Dyson, koji donekle podseća na proscenijum, nalazi se crno vojničko odelo sa zlatnim detaljima koje je dizajnirao Olivier Rousteing za Balmain, pored elegantnog kaputa u vojničkom stilu koji je pripadao Andréu Leonu Talleyju. Postavka je namerno osmišljena da Talleyja, pokojnog urednika Voguea koji je sarađivao i sa Dianom Vreeland u Kostimografskom institutu, prikaže kao svojevrsnog pretka i duhovnog vodiča izložbe.
Talley—za kog je Anna Wintour nedavno rekla da je bio „dandy među dandijima“—samo je jedan u nizu istorijskih ličnosti koje se pojavljuju kroz ovu izložbu. Tu su i abolicionista Frederick Douglass, muzička ikona Prince i umetnik Iké Udé. Tom spisku se pridružuju i crni dizajneri koji menjaju pejzaž savremene muške mode, a čiji se radovi nalaze na izložbi. Među njima su žene poput Grace Wales Bonner i Bianca Saunders, i muškarci poput Pharrella Williamsa u Louis Vuittonu, Willyja Chavarrije i Raula Lopeza iz brenda Luar—svi oni pristupaju krojenju sa novom, svežom perspektivom.
Muškarci i odela, odela i moć… Ovo je koncept koji seže unazad do „velikog odricanja (great renunciation)“ krajem 18. veka, kada su u WASP društvima muške ekstravagancije stavljene po strani u korist vrste pokajničkog puritanizma, koji je poprimio oblik tamnog odela, koje je, kako kaže Miller, „postalo povezano sa belošću“. U ovom kontekstu, odelo je kao oklop ili egzoskelet koji pokriva ili maskira telo. Suprotno tome, Miller se fokusira na telo koje nosi odeću, istražujući kako odeća postavlja granice identiteta i tela. Dobar primer za to je kolekcija Iba Kamare za Off-White, sa odelima za njega i nju koja sadrže anatomski vez.
Egzoskeletni kostimi Iba Kamare za Off-White. Photographed by Acielle / Style du Monde
Disciplina je osnovni princip dandizma, i dok su crni dandiji svakako koristili binarni odnos otkrivanja/maskiranja u modi, odeća na izložbi odbacuje bilo kakvu ideju o „odricanju“. Zapravo, objašnjava Miller, „to je kao da uzimamo ovaj simbol bele muške moći i jednostavno ga zaista dekonstruišemo, rekonstrušemo, dodajemo mu, oduzimamo, stavljamo u drugi materijal—prosto ga u potpunosti promenimo.“ To je dobro ilustrovano odelom na izložbi koje izgleda kao da je u procesu nastajanja, rad Ev Bravada i Téle D’Amore za Who Decides War. Tu je i zavodljiva raskoš Zoot odela koje je nastalo u Harlemu 1940-ih.
Zoot odela (centar), i iteracije Raula Lopeza za Luar (levo) i Willyja Chavarrije (desno). Acielle StyleDuMonde
Mi smo porodica
U svom direktnom razmatranju rase i roda, izložba „Superfine“ je revolucionarna i ona koja proslavlja stil crnog dandija. Istovremeno, ona je u vezi sa misijom Boltona da redefiniše modu kao alat za život. U „In America: A Lexicon of Style“ (2021), kustos je stvorio taksonomiju emocija povezanih sa odećom u kontekstu nacionalnosti i lokalnosti. Prošlogodišnja izložba „Sleeping Beauties“ razmatrala je senzorne aspekte (zvukove, mirise) odeće kao objekte i čuvare istorije. „Superfine“ donosi princa koji budi javnost i upoznaje je sa crnačkim posebnostima koje su različito izražene kroz 12 podtema izložbe, uključujući poštovanje, dostojanstvo i lepotu.
Dandizam je oblik izraza ljubavi prema sebi koji se projektuje na druge ili prenosi. Jedan od zaključaka iz „Superfine“ je da je crni dandizam velikodušan i ekspanzivan. On je takođe moćan i u punom cvatu, pokrećući tenutnu renesansu muške mode. U još jednom savršenom trenutku, britansko-jamajčanski muzičar SBK (Lanardo Smith) je upravo objavio singl koji kao da odražava uzdizanje crnog dandiija, pevajući:
“Finally
we can be
who we are
what we dream
this is us.”
VOGUE RECOMMENDS
