Substack tekstovi koji su mi vratili veru u internet (i fokus duži od 3 sekunde)

Ako još uvek niste duboko u Substack okeanu, a predstavljate se kao neko ko pasionirano čita i prati savremene fenomene i trendove, onda se, ako pitate trenutnu struju pisaca i čitalaca, lažno predstavljate! Šalu na stranu, Substack je zaista mesto gde ćete najbrže pronaći poprilično kvalitetan sadržaj, a ako volite kraće, dinamičnije, zabavnije, a ponekad i unhinged sadržaje koje možete pročitati za 15 minuta dok recimo čekate u redu za ukrcavanje u avion, bez da vam se mozak oseća kao da vas neko tera da čitate Hegela (ako ga je neko svojevoljno i sa uživanjem čitao nek zadrži to za sebe), a opet dobijate informacije koje nisu u kategoriji brainrota, Substack je mesto za vas! Ja se kao samoprozvana predstavnica zajednice nedijagnostifikovanog ADHA-a osećam kao da je Substack ono što me prethodnih par meseci drži čvrsto za ruku dok panično visim iznad ponora večnog skrolovanje TikTokom do kasnih noćnih časova.

Povezano: Zašto ovih dana želim da pokrenem svoj Substack

Moja odluka da manje vremena provodim u bespućima interneta i da ne ulazim na TikTok i instagram ukoliko nemam baš dobar razlog za to je, kao i svaka moja odluka, puna oscilacija. Postoje dani kad uspem da pročitam knjigu koja mi stoji na polici i žudi za mojim dodirom mesecima, u jednom sedenju, ali ipak su češći oni dani kad se prepustim svojim iskonskim nagonima skrolovanja. Na kraju dana za Substack sam saznala preko TikToka, pa mu ipak moramo dati malo značaja, zar ne? Poslednjih par nedelja, imam osećaj da sam na Substacku pročitala toliko različitih stvari, a nisam se osećala kao da to radim samo da ne bih manično ulazila na Instagram ili proveravala mejl u ponoć, već kao da mi nešto zaista drži pažnju (neverovatna, gotovo za ne poverovati informacija). U nastavku vam donosim neke od tekstova koje sam sačuvala za potencijalno ponovno čitanje.

the quiet thrill of not being for everyone, Stepfanie Tyler

Stephanie Tyler, Substack

Ovaj tekst, iako napisan letos, pronašao me je baš kada mi je najviše trebao. Momenti preispitivanja sopstvenog kredibiliteta, ponašanja u društvu koje ne poznajem, kompetentnosti za razgovor o temama o kojima objektivno znam puno, kao i večiti imposter sindrom su nešto što je moja svakodnevica od kad znam za sebe. Stephanie Tyler se na zabavan, prkosan i dovoljno utešan način bavi temama očekivanja, granicama, disonancama i potrebom da se dopadnemo drugim ljudima. Može li relevantnije od toga!?

erotica liberates women more than romance ever could, Caitlyn

Anicee Alvina as Alice in Successive Slidings of Pleasure (1974) Dir. Alain Robbe-Grillet

Dok sam pokušavala da pronađem haljinu na Pinterestu koju sam videla prošlog meseca, naišla sam na ovaj tekst. U moru zgodnih žena, nameštaja koji želim u svom domu i preskupih stanova, iskočio je naslov koji me naterao da se zaustavim. U tekstu Caitlyn Richardson piše o tome kako je erotika, za razliku od romantike, zapravo prostor oslobađanja ,ne zbog same seksualnosti, već zato što ženi vraća pravo na želju, maštu i narativ koji ne mora da se završava srećnim krajem. Govori o tome kako kultura i mediji romantiku često predstavljaju kao jedini okvir u kojem žena može biti „ispunjena“, dok je erotika subverzivna jer dopušta ženi da bude subjekt, a ne samo objekat tuđe ljubavi. Caitlyn u nastavku daje i preporuke knjiga o erotici kao i kako erotika postaje feministilčka filozofija, a ta vrsta svestranosti i dubine je baš ono što volim kod Substacka, daje vam prostor da lako nastavite u istom smeru i uđete u samu srž teme i nezaustavljivi vrtlog pronalaženja sličnog sadržaja ako je to nešto što vas zanima.

The constant struggle to be articulate, Maeve

Kiki’s Delivery Service (1989) dir. Hayao Miyazaki @cinemamonamourpage

Svako ko me poznaje zna da volim da pričam. Mama bi rekla da mi je jezik brži od pameti, a godine su morale da prođu da shvatim da to zapravo jeste istina. Često prvo što izađe iz mojih usta bude ono što pomislim a tek u narednim sekundama dođe mozak koji proceni da li je rečeno adekvatno ili ne. Valjda vam je do sad jasno da je anksioznost moj verni saputnik u ovim situacijama, zato mi je ovaj tekst tako dobro legao jer sam se osećala kao da čitam samu sebe. Konstantan strah od miskomunikacije i nesporazuma, od neprijatnosti ako (ili bolje reći kada) izgovorim nešto “pogrešno”, postaje sve više iscrpljujuć. Ali šta je ono što čini nekoga elokventnim i dobro artikulisanim? To možete pročitati kod Maeve, naravno nemojte očekivati rešenje, ali ćete se barem nakon čitanja osećati kao da vas je neko saslušao.

adult hobbies worth trying, Ayushi Thakkar

Dekalog, Six (1989) dir. Krzysztof Kieślowski @cinemamonamourpage

Moja životna mantra je: Probaj sve! Imati sva iskustva ovog sveta je moja životna fantazija. Volela bih da imam iskustvo penjanja na Mont Everest iako nemam nikakvu realnu želju da to ikada učinim, volela bih da odletim u svemir iako sam neverovatno uplašena od nepoznatog, da idem podmornicom do najvećih dubina iako čim ne vidim dno dok se kupam u moru osećam kako mi srce brže kuce, želim da snimim film, izgradim zgradu, heklam, budem kuvarica ali i modna dizajnerka… Drugim rečima, želim sve. Takvo odrastanje dovelo me je do toga da uvek imam barem pet hobija u kojima sam podjednako loša, ali barem imam iskustvo, za ne? Tako i dan danas volim da o hobijima čitam, stavljam ih u neke male foldere u mozgu kako bih kada se osetim da mi je život previše unificiran i jednostavan mogla da ih izvučem i krenem u akciju. Ako želite da u svoj odrasli dosadni život unesete malo haosa i zabave, predlažem hobije! Ayushi Thakkar ima poprilično dobre predloge.

your sadness is not a virtue, Giulia Spadoni Riva

Erotikon (1929) dir. Gustav Machatý @cinemamonamourpage

Svake druge nedelje na internetu se pojavi drugačiji “Girl” trend sa kojim se odjednom milioni ljudi poistovećuju. Clean girl, That girl, Soft girl, Mob Wife, Messy girl… mogla bih da nabrajam u nedogled. Takva realnost koju konzumiramo svakodnevno dovela je do simptoma romantizovanja nekih toksičnih narativa gde se tuga, nesigurnost i čak autodestruktivnost pretvaraju u stil života. Umesto da prepoznamo te emocije kao poziv na promenu, učimo da ih estetski oblikujemo, da ih učinimo “prihvatljivim” i “lepo upakovanim”. Autorka piše o tome koliko joj je trebalo da sebi dozvoli da bude srećna, a da se pri tom ne oseća površno ili glupo, i u toj misli ima mnogo istine. Ta povezanost između tuge i intelektualne dubine duboko je ukorenjena u elitizmu, u ideji da su bol i melanholija pokazatelji promišljenosti, dok se radost posmatra kao naivnost. Ono što mi se kod njenog teksta dopada jeste to što sve to razlaže jednostavno i iskreno, bez pretenzije. Pa ako ste mislili da je biti “sad girl” kul, možda vredi preispitati zašto uopšte verujemo da je sreća nešto čega se treba stideti.

to be loved is to be known, Hannah Cao

An Evening in Paris (1967) dir. Shakti Samanta @cinemamonamourpage

Od neverovatne važnosti je zastati i setiti se da oko nas postoje ljudi koji nas vole. Nije li to nešto najlepše što ćete čuti danas? Iako je lepo imati romantičnog partnera, u ovom slučaju mislim na prijateljstva. Od malih nogu žene su krucijalni deo mog života, one su stub moje ličnosti i sve što danas jesam dugujem ženama, bilo onima koje su me odgajile, onima koje su mi danas najbliže prijateljice ili onima koje sam čitala, slušala ili gledala. Hannah Cao me je svojim kratik esejem podsetila na to koliko je važno da vas neko poznaje, da su prijateljstva romantična, intimna i često zanemarena u mainstream kulturi u kojoj dominira večita trka za savršenim ljubavnim partnerom. Prijateljstva su suština koja nas uči kakvu vrstu ljubavi zapravo zaslužujemo, kako izgleda kada vas neko poznaje do koske i da prosto znate da nigde ne odlazi, a iako ode vratiće se sa pralinama od bele čokolade jer zna da te najviše volim. 

questions to ask your friends, Dylan

Substack je idealna aplikacija za mene, odmah nakon što završim tekst koji je srceparajuće intiman i ozbiljno fenomenološki razrađuje sociološke teme, sledeće na šta naletim je nešto poput ovoga. Sigurna sam da svi koji imaju prijateljstva koja traju više od pet godina znaju kako je to kad ste toliko involvirani i upućeni u živote jedni drugih da vam kad se nađete na večeri ponekad ponestane kvalitetnih tema za razgovor. Prošli ste kroz sve što se desilo ove nedelje na poslu, niko nema dramu sa dečkom ili devojkom, niko nije nigde putovao, a ni zajednička poznanica iz osnvne škole nije stavila ništa vredno pominjanja na svoj instagram story.  Ovakvi tekstovi su dobri za subotnje večeri sa prijateljima kada ćete samo razbiti monotoniju time što ćete na ovakav način pokušati da se još više zbližite, ako je to uopšte više moguće.

tbh, you all piss me off, aishcream

Malcolm & Marie (2021) dir. Sam Levinson @cinemamonamourpage

Ovo je nešto najrealnije što sam pročitala u prethodnih, pa sigurno, mesec dana. Znate ono kad imate potrebu da sve kažete, da ne razmišljate ko će šta da misli ili oseća, e pa to se desilo u ovom tekstu. Autorka vidno isfrustrirana piše tekst na temu online autentičnosti, odnosno onoga što se danas prodaje kao autentičnost. Piše o toj lažnoj transparentnosti, o ljudima koji „dele sve sa publikom“ samo dok to lepo izgleda i dok se može monetizovati. Njena frustracija je potpuno razumljiva, jer internet je postao mesto gde svaka emocija ima svoju estetsku formu i PR strategiju. Umor, bes, tuga, pa čak i iskrenost više nisu iskreni ako nisu sadržaj. Tekst pogađa zato što nije ispoliran, zato što iz nje izbija ogorčenost koju ona ni najmenje nije editovala i to je ono što ga čini tako osvežavajuće stvarnim.