Zašto se uvek vraćam romanu Stranac Alberta Camusa?

Znamo da generacija Z sve više ponovo vraća u život pisce poput Dostoyevskog, Kafke i pa i Camusa, te sumorne, teške, depresivne i apsurdne autore potpunog drugogo vremena koji neverovatno dobro rezonuju sa njihovom generacijom. Odrastanje u svetu koji je u konstantnoj krizi – ekonomskoj, ekološkoj, političkoj – stvorilo je generaciju koja u literaturi ne traži samo eskapizam, već brutalnu iskrenost i određenu dozu brutalnosti i težine. A ko je u tome bolji od pisaca koji su egzistencijalnu krizu pretvorili u umetnost?

Dostoyevski nam daje likove koji su istovremeno briljantni i potpuno izgubljeni, koji previše razmišljaju, sumnjaju u sve i opsesivno preispituju moral. Pa kako to ne bi rezonovalo sa generacijom koji je obeležila anksioznost i koja analizira svaku svoju misao i osećaj, koja ima obavezu da prati svaki novonastali trend i od koje se zahteva da o svemu ima mišljenje i da aktivno učestvuje u svim tokovima pop kulture i ne doživi burnout? Kafkin apsurdni svet, gde birokratija jede ljude (bukvalno i figurativno), zvuči kao metafora za današnji sistem u kojem se granice između realnosti i birokratskog košmara brišu sve više. A Camus? Njegov apsurdni heroj, koji jednostavno odbija da igra po pravilima, savršeno odgovara onima koji svakodnevno preispituju norme, autoritete i značenje svega što im se servira.

Mama je danas umrla. A možda i juče, ne znam. Sigurna sam da ste na ovaj legendarni početak, čak i da niste čitali ovaj roman, naišli barem u TikTok videima popisa najboljih početaka kultnih romana.

Za Camusa svi znaju, tu nema dileme, ali ja veoma pretenciozno i fanatički mogu da kažem da ga ja volim sa određenom dozom posebnosti.

To je bila ljubav na prvu reč. Sećam se da sam ga prvi put čitala još početkom srednje škole i da moj tada, hormonima nabujali, mozak nije baš previše razmišljao o lektirama kao o važnim stvarima. Oduvek sam volela da čitam, ali na mom repertoaru bila su uglavom lagana tinejdžerska štiva ili otrcane loše napisane  ljubavne drame (recite mi da se sećate Guillaumea Mussoa?). Ali Stranac me je i kao petnaestogodišnjakinju pomerio, naterao me da dva puta čitam rečenice, da obeležavam strane različitim bojama, podvlačim rečenice, zapisujem svoje utiske. Za mene je takav minuciozan i studiozan pristup knjizi, pogotovo lektiri koja je tada upadala u okvir mog tinejdžerskoj bunta, značio odtupanje od moje prirode, tj., kako ću kasnije otkriti, samo trenutnog povinovanja trendovima društva u kojem si bio više kul što si više bio nonšalantan. Elem, da se ovaj tekst ne bi pretvorio u epilog o mojim turbulentnim tinejdžerskim danima, hajde da se vratimo na temu. 

Pre par nedelja sam, jednog ledenog vikenda, osim neiscrpnog skrolovanja po društvenim mrežama i konstantnog prebacivanja sa jedne mreže na drugu, pa onda malo na vesti odlučila da mi je dosta interneta za taj dan. Ustala sam do svoje police knjiga, koju sramno dugo nisam posećivala iz bezbroj opravdanih, ali onih manje opravdanih razloga, i nakon par minuta ugledala knjigu Stranac, gotovo mehanički sam posegnula za njom, otvorila je sa mišlju da ću je samo prelistati, ali sam sebe zatekla posle 5 sati na fotelji kako sam je pročitala od korice do korice, u jednom dahu. Opet.  

U eri sve veće disonance, gde su emocionalna distanca i egzistencijalna nesigurnost sve prisutniji, ravnodušnost glavnog junaka deluje zapanjujuće savremeno.

Pored svih situacija koje su zadesile našu regiju u poslednjih nekoliko meseci, od studentskih protesta u Srbiji, pa do bojkota trgovinskih lanaca u Hrvatskoj, osećaj nadolazećih promena se neminovno oseća u vazduhu. Toliko da skoro pa stvara jedan liminalni prostor tranzicije i kreiranja istorije, a to su vremena kada svi osećamo tenziju, stres i nemir. Stranac je za mene u ovakvom trenutku bio idealno štivo koje će me izmestiti iz moje glave koja je trenutno prepuna nedefinisanih osećanja, misli i utisaka i staviti u jedan apsurdan imaginarium koji u isto vreme pruža jednu sasvim bizarnu vrstu utehe, ali i jezivo podseća na stvarnost u u kojoj živimo.

Stranac (L’Étranger), objavljen 1942. Alberta Camusa, francuskog pisca, filozofa i novinara, jedno je od ključnih dela egzistencijalizma i apsurda. Kroz jednostavan, ali snažan stil, Camusovo delo oslikava njegovu filozofiju apsurda – ideju da ljudi tragaju za smislom u svetu koji ga nema.

Roman prati Meursaulta, koji se često pogrešno tumači kao hladan ili sociopata, ali Camus ga prikazuje kao brutalno iskrenog čoveka, nekoga ko odbija da se pretvara da život ima inherentnog smisla. Njegova ravnodušnost prema ljubavi, ambiciji, pa čak i smrti sopstvene majke, čini ga izopštenikom. Njegov zločin, naizgled besmisleno ubistvo Arapina na plaži, odražava nasumičnost postojanja. On ne ubija iz mržnje ili osvete, već gotovo mehanički, reagujući na nepodnošljivu vrućinu i zaslepljujuću svetlost sunca. Društvo, međutim, odbija da prihvati besmisao. Na njegovom suđenju više se pažnje posvećuje njegovom neuspehu da izrazi očekivane emocije nego samom zločinu. On nije osuđen zbog svojih postupaka, već zbog nesposobnosti da se prilagodi. Meursaultu se ne sudi pravedno već moralno, da je lagao, pokazao kajanje ili tvrdio da veruje u Boga, možda bi bio pošteđen. Umesto toga, njegovo odbijanje da se povinuje društvenim očekivanjima zapečaćuje njegovu sudbinu. 

Dok čeka pogubljenje, prolazi kroz transformaciju. Prihvata apsurd, shvatajući da život nema inherentni smisao, i u tome pronalazi osećaj slobode. U svojim poslednjim trenucima, nada se velikoj, neprijateljski nastrojenoj gomili na svom pogubljenju—poslednjem činu prkosa svetu koji zahteva konformizam.

Roman izaziva čitaoce (ili barem mene) da preispitaju norme: Zašto očekujemo da ljudi izražavaju emocije na određen način?

Kako društvo sudi onima koji ne pristaju na konformizam? Iako sam ovaj roman (kao i sva ostala dostupna njegova dela, ali to je za neki drugi članak) u životu čitala nebrojeno puta čini se kao da sam tek sada osvestila koliko je on zapravo integralni deo mog razmišljanja o životu i da vraćanje ovom delu donosi nova značenja u zavisnosti od životnog trenutka u kojem ga čitate, baš kao i sva vanvremenska književna dela ima moć transformacije i večne relevantnosti.

Moja opsesija tim piscima i opsesija generacije Z koju vidimo na TikToku nije samo stvar identifikacije sa mračnim temama – postoji i nešto ultimativno kul u tome da u digitalnom dobu, gde su pažnja i sadržaj maksimalno skraćeni, sedneš i upustiš se u tešku literaturu iz prošlih vekova. Generacija Z, uprkos svemu što nam se prebacuje, ne beži od kompleksnih tema, već ih prihvata širom raširenih ruku i daje im tlo u koje ponovo mogu da dožive svoj vrhunac. Ironija, nihilizam, crni humor i večito pitanje „A šta ako sve ovo zapravo nema smisla?“.