Staša Bajac ekskluzivno o novom filmu u kojem glavni glumac ne progovori ni reč

Jedne noći u Mitteu, u Berlinu, put mi je preprečio snop svetlosti iz prolaza između zgrada. Ušla sam unutra i videla da je neko zaboravio da ugasi svetlo u prodavnici marokanskih tepiha čiji zidovi su potpuno u staklu. Tepisi su se prostirali po podu i ako se dobro sećam plafonu. Gledali su na gusto, zeleno unutrašnje dvorište. Pomislila sam da u životu nisam videla lepšu lokaciju za film. To je bilo pre osam godina, kada je scenario i napisan. U međuvremenu se desilo da sam se vratila u Beograd, pa je i priča premeštena ovde, ali eto, Maroko je ostao, zamišljeno i setno Staša Bajac, višestruko nagrađivana dramska autorka i scenaristkinja započinje ovaj razgovor i odbrojava dane pred svetsku premijeru njenog rediteljskog debija na predstojećem Bašta festu, koji se po 12. put ove godine održava od 3-6. jula na fenomenalnoj lokaciji pokraj jezera u Bajinoj bašti. 

Uvek me je interesovalo kako umetnici daju naslove svojim umetničkim delima, pa nisam mogao da odolim da i nju to ne pitam i to odmah, jer čini mi se da, koliko god pokušavali da odgonetnemo šta se krije u naslovu jednog filma, teško da bismo mogli da znamo više od njegove autorke. Dugo godina pratim njen rad i ono što mi se posebno sviđa je što se nikada ne plaši da se stavi u neke uloge u kojima se do sada nije oprobala. Pisci, a ponajviše scenaristi, po nekom automatizmu, hteli ne hteli, budu gurnuti ili sami sebe gurnu u određene fioke iz koje ne izlaze godine, međutim, to nije slučaj sa Stašom Bajac. Diplomirala je dramaturgiju na FDU u Beogradu, a master nastavila na Univerzitetu umetnosti u Berlinu, na smeru narativni film i audiovizuelne tehnologije. Pohađala je internacionalne programe podrške i usavršavanja, kao što su Berlinale Talents, Sarajevo Talent Campus, Torino Film Lab, i drugo. Napisala je scenarija za dva nagrađivana filma: „Vlažnost“, premijerno prikazan na Berlinale Forumu, kao i „Asimetrija“. Pisala je i predloške za kratke filmove: „Četvrtak“, „Ponuda i potražnja“, „Prostor između nas“, „Dvoje“ koji su na sličan način oduševljavali publiku i žirije međunarodnih festivala. Međutim, evo, po prvi put se usudila i da sama režira svoj film. Obradovala me je vest o premijeri, ali nekako nisam mogao da je ne pitam kako je pristupila baš ovom projektu, jer me je zanimalo kako se pravi distanca od sopstvenih misli: Zanimljivo što me to pitaš, jer baš zato što je od pisanja scenarija prošlo osam godina sve vreme sam se osećala vrlo daleko od svojih misli. I zapravo ih i jesam gledala drugim očima, jer jedva da sam nazirala tu sebe koja je to napisala. U tom smislu, posle dugo vremena osećala sam se potpuno rasterećeno i jedina odgovornost bila mi je da se svi koji su uključeni u proces osećaju isto tako. Zajedno smo u tom materijalu tražili nešto što nam je sada i ovde zanimljivo.

Neverovatna lekcija, da bavljenje filmom može biti zabavno, a ne suvi stres, i da to ni na koji način ne ugrožava predanost radu i kvalitet onoga što napravimo.

Zanimljivo je kako postoji ta neka predrasuda, tačnije zabluda da je mnogo lakše snimiti kratki, nego dugometražni film. Ali, da li je isti slučaj i sa pisanjem scenarija, pitam je: Samo snimanje je sigurno lakše, jer prosto kraće traje. Ali što se tiče pisanja, meni je forma kratkog filma ubedljivo najteža, a pisala sam i serije i dokumentarce i dugometražne filmove, drame, roman… Vrlo je čudna, jer ti ne dozvoljava ni jednu misao da razviješ. Pošto ja ne umem da napišem kratki film koji ima početak, sredinu i kraj, Maroko počinje kao udar meteora, a onda ima strukturu duplog, pa troduplog dna. Kao da sa svakim delom propadaš dublje. Možda on u stvari ima samo sredinu, i onda beskonačan kraj! Očigledno je da je “Maroko” po svemu sudeći drugačiji film, ne samo jer počinje neočekivanim zapletom u kome glavna junakinja godinama nakon što je napustila svog partnera se vraća i traži oproštaj. Ipak želim nekako da znam šta bi rekla Staša Bajac o svom filmu da ga je samo gledala, a ne i režirala: Hana se vraća u Igovor život s pretpostavkom da se ništa među njima nije promenilo, a istovremeno i da se on promenio, samo zato što se ona promenila. Takođe, film je o šablonima koje ponavljamo kroz odnose, dokle god se ne pozabavimo sobom u tim odnosima, sobom u drugim ljudima. A da sam film samo gledala, rekla bih da je Ivana Vuković genijalna glumica.

Super što je spomenula casting, jer čini se da je to uvek najteži deo posla kada je film u pitanju. Pored fenomenalne Ivane Vuković u filmu jednu od glavnih uloga igra sjajni Milan Marić i to jedinog muškarca u filmu koji ćuti od početka do kraja. Interesovalo me šta se tačno krije iza te njegove tišine, kakav je to znak: Ti kao kolega se sećaš da su nas na fakultetu učili da ne postoji pasivan junak, pogotovu ne pasivni glavni junak. On, navodno, mora biti pokretač radnje. A meni je baš bilo zanimljivo da napravim film o čoveku kom se sve vreme stvari samo dešavaju. Čovek o kom saznajemo iz usta drugih. I koji dok se to dešava, upravo to spoznaje o sebi. U scenariju je zapravo bila jedna jedina replika, ali smo na setu zaključili da je nepotrebna.

Ako ste bar malo zagrebali ili se uputili u poetiku Staše Bajac, znate da njena dela karakterišu duboki društveni angažman, istraživanje rodnih uloga, nasilja i razbijanje tabua tradicionalnog Balkana, sa jasnim ciljem da publiku baci u promišljanje. Ona je pored svega što je do sada radila bila i autorka jako uspešnog serija “Ona se budi” koji u pet epizoda govori o rodnoj nejednakosti, položaju i emancipaciji žena u Srbiji. Zato ne mogu da propustim ovu priliku i pitam je za položaj žena na filmu. Kakva je tu situacija danas, s obzirom da je na ovogodišnjem Bašta festu prisutno čak 18 rediteljki. Mislim da je predivno i važno što ih ima toliko ove godine, jer to nešto govori o tom festivalu. Nešto čime se Venecija i Kan baš i ne bi mogli pohvaliti.

Ovo kažem jer mislim da prepreku više čine ljudi koji predstavljaju sisteme moći i fundinga. Ženska sposobnost, kreativnost i pamet zaista nikada nisu bili problem.

Ove godine Bašta fest nastupa pod sloganom: Počni iz svog dvorišta, što na direktan način oslikava selekciju i program pod vedrim nebom. U četiri dana publika će imati priliku da vidi filmove iz: Srbije, Hrvatske, Severne Makedonije, Francuske, Brazila, Turske, Litvanije, Austrije, Belgije, Španije, Irana, Argentine, Kolumbije, Čilea, Malezije, Engleske, a Bašta Fest je naročito ponosan što je među njima i 11 filmova iz regiona. A šta će Staša gledati ove godine, spremno mi iznosi svoj spisak želja: Festival otvara film Nebojše Slijepčevića “Čovek koji nije mogao šutjeti” koji je osvojio Zlatnu palmu. Ja ceo naš region i dalje doživljavam kao jednu celinu, jedno kulturno područje i takav uspeh suseda je nešto što bi sve trebalo da nas neizmerno raduje. Taj film sam igrom festivalsih slučaja gledala već tri puta, ali se radujem da tek vidim filmove Nađe Petrović “Miris sveže farbe” koji je osvojio nagradu na Sarajevu prošle godine, kao i film Emilije Gašić “78 dana” koji zatvara festival.

Neizbežna je priča o regionu i povezivanju kulturnih radnika bivše Jugoslavije, što mi daje dobar šlagvort da započnem diskusiju o tome šta joj se sviđa što rade drugi, a nema kod nas: Pa, eto, kao da sam ti delimično odgovorila spominjući Nebojšin film. S druge strane, kolege iz Hrvatske su svetlosnu godinu udaljeni u kontekstu uslova u kojima rade. Podrška je značajnija i uređenija. Ja stvarno više ne padam na retoriku da se vrhunska umetnost stvara iz nemaštine i neudobnosti. Tako da, uzbudljiva mi je ideja nekog drugog ko radi oslobođen, jer mu je tu slobodu sistem pružio. Da ti dam manje apstraktan odgovor – svima iz sveg srca preporučujem da pogledaju film Fiume, o Morte Igora Bezinovića koji je ove godine trijumfovao na Roterdamu. Taj film je čista radost.

Dok razmišljam koliko je komplikovano snimiti film, makar i pet minuta, i koliko je zaista često stvar sreće i rasporeda zvezda za uspeh nekog projekta, ne mogu da ne vidim izuzetnu hrabrost i posvećenost Staše Bajac da uprkos svemu stvara i bori se za svoje mesto pod Suncem. I dok trenutno, zajedno sa Mašom Nešković razvija epizode serije po sopstvenom bestseleru koji nedavno bio u užem izboru za najbolji krimi roman godine, Ruka u vatri, spontano započinjem priču o happy endu, odnosno da li u njega veruje ili misli da se on dešava samo na filmu: Pokušavam da se setim kad sam zadnji put gledala film sa happy endom? Možda baš ovaj koji sam spomenula malopre, možda Fiume o Morte ima happy end, jer se bavi fašističkim komandantom, a italijanska vojska se na kraju ipak povukla iz Rijeke. Verujem u milion malih hepi endova na dnevnom nivou. Evo, na primer, cele nedelje sam mislila da sam izgubila novčanik i da ću morati da otkazujem kartice i vadim novu ličnu kartu. Onda sam juče izvukla novčanik iz dna džepa torbe za teretanu. To je stoprocentni hepi end.

Ipak, kao što vidimo dobre stvari se nekima od nas dešavaju. Baš kao i dobri filmovi, iako često mislimo da nije baš tako.