Posetili smo kreativni duo Stanislavu Pinchuk i Ennisa Ćehića u njihovom domu u Sarajevu

Neposredni, iskreni, životni, Stanislava i Ennis odmah su mi se dopali kao par sa kojim bih mogla da provodim sate čavrljajući za ovim velikim stolom gde smo sedeli. Izuzetno prijatna energija koju sam osetila već i prilikom prvog zoom calla kada smo dogovarali ovu priču, poprimila je i svoj fizički oblik, baš ovde, u njihovom sarajevskom kutku.

Malo ko u regiji (a i šire s obzirom na to da rade na međunarodnoj sceni) nije upoznat sa ovim kreativnim parom. Stanislava, multidisciplinarna umetnica, najpoznatija je po svom radu na mapiranju podataka o promenama topografije ratnih i konfliktnih zona (The Theatre of War može se trenutno pogledati u galeriji Voloshyn na Manhattanu dok su joj pojedini radovi uvršteni u stalne kolekcije muzeja i galerija u Kini i Australiji). Ennisovu prvu zbirku priča Sadvertising (koju je za australsko tržište izdao Penguin Random House, a za bosansko Buybook) kritičari su nahvalili kao odličnu satiru kapitalizmu. Ono o čemu sam ja poželela da saznam više jeste kako izgleda životni prostor takvog jednog umetničkog para?

Tog sunčanog jutra u Sarajevu sve je bilo jednostavno i baš kako treba, Stanislava i Ennis sišli su po kroasane, skuvali nam kafu, pustili muziku nakon čega smo skliznuli u jedno celodnevno prijatno druženje. Ajla je zapravo bila prva osoba koja je fotografisala naš stan kad smo ga tek kupili 2021., dok je još bio u potpunom haosu. Tada je uopšte nismo poznavali, ali trebala joj je autentična i gruba lokacija za modno snimanje, pa smo joj dali ključeve našeg stana, i to je bilo to, govori mi Stanislava o tom zatvaranju kruga kada smo pozvali sarajevsku fotografkinju Ajlu Salkić da za Vogue Adria snimi ovu priču. Naime, pre koju godinu ovaj stan je bio ruina koju je tek trebalo urediti, a oni su se prilično brzo i bez puno razmišljanja bacili u to, pitam ih da li je nekad bolje skočiti odmah na glavu. Kažu da nije bilo puno prostora za razmišljanje. Kad su stigli u stan, dočekalo ih je veliko iznenađenje: sve je bilo uništeno. Nije bilo WC-a, ni umivaonika, ni kuhinje – ništa. Tako da nismo mogli da živimo u stanu. Morali smo da nađemo majstora u roku od dva dana i smišljamo odmah kako dalje, iz dana u dan. Bilo je potpuno haotično, ali zapravo sam srećna što se to dogodilo na ovaj način, prepričava mi Stanislava dok se Ennis nadovezuje, sklon sam preteranom planiranju, ali puno sam naučio iz brzih odluka koje smo doneli kad smo renovirali stan. Spontanost je definitivno potrebna u životu, a mislim da je još važnija kod velikih odluka poput ove. Značajno smanjuje težinu straha.

Nakon prvog velikog stresa oko renovacije novog doma, Stanislava i Ennis dalje ne žure sa procesom uređenja. Naš dom je više kontinuirani razvoj, polako raste sa komadima koje oboje volimo. Ali uvek smo se slagali da želimo da zadržimo minimalizam kako bismo očuvali osećaj prostranosti i magije stana, ističe Ennis i dodaje kako je biblioteka značajan prostor za njih oboje strastvenih čitatelja, a i za njega kao pisca. Određeni delovi biblioteke imaju posebno značenje za mene, poput pete police, drugog reda, na kojoj se nalazi moja kolekcija knjiga Hermanna Hessea koju gradim već više od jedne decenije. To su izdanja iz 70-ih koje je dizajnirao Milton Glaser, i uskoro ću je zaključiti. Dodaje i kako jako voli priču o drvenim postoljima koje primećujemo razbacane po stanu, a izvorno su dizajnirani za izložbu koju je Stanislava imala u Heide Museum of Modern Art u Melbourneu. Nikada nisam mislio da će se usalitisa nama, ali sada se osećaju kao bitan deo našeg doma.

Stanislava ovde nastavlja priču simpatično: Da budem preciznija – Ennis je bio spreman da traži razvod kad sam mu rekla da svi moji blokovi dolaze u Sarajevo! Ali zapravo su bili jako korisni, pogotovo jer nismo došli ovamo sa puno nameštaja, pa su ti modularni kubusi izvrsno poslužili po kući. I tri godine kasnije, još uvek ih koristimo za sve — vidite, još uvek su naš sto za kafu. Zapravo, jedva čekam da oslobodim neke, kako bih konačno mogla da ih odnesem u svoj studio.

Što se tiče nameštaja i detalja u stanu, oni odražavaju istoriju ovog kraja, gotovo da možete da osetite svaku imperiju koja je prošla kroz ovo područje. U kuhinji su to turski osmanski pribor za jelo; u predsoblju austro-ugarski ogledala i lusteri; a kroz stan, lampe i fotelje iz svemirskog doba Jugoslavije, tu su i tradicionalni slavenski vezovi, a sve to pomiješano sa modernom umetnošću koju su prikupili. Stvarno volim prvi komad nameštaja koji smo kupili posebno za ovaj stan, a to je zelena stolica u dnevnom boravku. To je deo sistema sedišta koji je arhitekta Zlatko Ugljen dizajnirao za svoj Hotel Visoko 1974. godine, a ja sam veliki obožavatelj njegovog rada. Stolica je došla od fantastične restauratorke nameštaja Lejle Selimović, koja ima radionicu u Zenici pod imenom Woodsurgery. Dve sive Stol Kamnik stolice takođe su od nje, kaže mi Stanislava kojoj upućujem identično pitanje o omiljenom delu stana. Naravno, volim biblioteku. Naši prijatelji Lucy i Vernes iz Projekt V Arhitekture su je dizajnirali, i stvarno je predivnaa. Oni su takođe radili ormar sa ogledalima u našoj spavaćoj sobi. Volim da ležim na sofi na suncu i da čitam, gledajući sve ostale knjige koje tek treba pročitati – to me definitivno inspiriše. A takođe uživam u kombinovanju svojih knjiga sa Ennisovim, jer postoji toliko autora koje možda ne bih čitala inače. Ennis voli da me zadirkuje da u vezu donosim samo ‘knjige sa ilustracijama’… iako to nije istina. Dakle, želim da to ovde uđe u zapisnik! (smeh)

Ennis voli osećaj volumena u ovom stanu, visoki plafoni i otvoreni prostori čine ga prostranim. Dosta inspiracije dolazi mi samo od šetnje kroz njega, pogotovo kad svetlost prodire kroz prozore i osvetljava delove podova, knjige, lampe ili sitnice na našem stolu za kafu. Ali takođe cenim i njegove manje prostore, poput ostave, koja je slabo osvetljena i pomalo natrpana. Stanislava mi skreće pažnju na kuhinju. Oboje volimo da kuvamo, zbog čega smo se odlučili za kuhinju od nerđajućeg čelika, kao u restoranu. To je verovatno drugo srce stana. I zato što je stvarno mala, uvek tu završimo u sjajnim, intimnim razgovorima koji se gotovo nikada ne dogode u većim prostorijama u stanu. Odmah me podsetila i na moja potvrdna iskustava kako se svaka zabava uvek završi u kuhinji, ima neka tajna veza između žurki i kuhinja, pomislim.

Impresivna mi je kreativna energija koju dele, i koju prenose na mene, a njihov dom je refleksija upravo tog prisutnog sklada. S obzirom na to da su oboje umetnici, zanimalo me kako njihov zajednički prostor doprinosi tome i da li je to uopšte odvojivo. Umjetnost i literatura su dobar tim, a naš stan to dobro odražava. Pun je naših nagomilanih knjiga, umjetnina i skulptura, šta ga čini i životnim prostorom i neprestanim projektom naših kreativnih života. Otkako sam drugu spavaću sobu pretvorio u svoju kancelariju, moj rad nikada stvarno ne napusti dom, ali trudim se da ga ograničim unutar tog prostora kako bih stvorio neku vrstu odvajanja. Slično tome, Stanislava je apsolutni radoholik u svom studiju koji se nalazi niže niz ulicu, a posao pokušava ne donositi kući. Ne smeta mi kad je moj radni prostor više haotičan i neuredan, pa je takođe lepo da je naš stan i naš zajednički život zdrava pauza od toga.

S obzirom na to da i mene samu ponekad muči definicija prostora u kojem živimo, pitala sam ih šta za njih znači životni prostor. Za mene, to je prostor koji može prihvatiti život kakav se događa. I srećan i tužan. Prostor koji je tu za nas, i za ljude i životinje koje volimo. Dakle, idealno, prostor koji odražava ljubav koja je u njemu, koju možete osetiti kad uđete. To je najbolja stvar u domovima. Ennis duhovito dodaje: A ja bih trebao da budem pisac?

O prvom zajedničkom susretu…

Pitam ih kako je izgledao njihov prvi susret, tamo u dalekoj Australiji gde su oboje živeli godinama pre povratka u naše krajeve. Stanislava je započela: Upoznali smo se na jednom predavanju, a nakon toga smo otišli na brzo piće kako bismo razgovarali o tetovaži koju je Ennis imao na umu. Imala sam otprilike 45 minuta slobodnog vremena pre večere, ali tih 45 minuta pretvorilo se u tri sata… toliko sam zakasnila! A to piće je postalo, sasvim neočekivano, jako uzbudljivo! Sledeći put kad smo se videli, tetovirala sam kartu Bosne na njegovu ruku… i evo me, sedam godina kasnije, živim sa njim u Bosni! Nisam propustila da čujem ni Ennisovu perspektivu ovog susreta. Taj prvi razgovor osećao se poput navale adrenalina. Izašao sam iz tog bara intenzivno zainteresovan za sve vezano za Stanislavu i nisam mogao da dočekam da je ponovo vidim — ali morao sam da čekam tri ili četiri meseca jer je bila odsutna. Kad se vratila, sećam se da je rekla da ima slobodno za tetovažu u ponedeljak ili petak, ali nisam hteo da biram. Pa sam rekao: ‘Izvešću te na večeru u ponedeljak, a u petak ćemo zaključiti tetovažu.’

O tome kako su odlučili da žive u Sarajevu…

U Evropu su odlučili da se presele odmah nakon što su se upoznali, a u međuvremenu su oboje putovali zbog posla, pri čemu su polako odlučivali gde bi mogli da žive. Ennis je 2019. proveo u Sarajevu pišući svoju knjigu Sadvertising, Stanislava je dolazila i odlazila, a baš u tom periodu su oboje zaljubili u grad. Iz Australije su nastavili da sanjaju i maštaju o životu ovde, kada su online našli ovaj stan, i oboje su odmah rekli – To je to! Kada je došlo do ozbiljnog odlučivanja, Ennis je postao malo neodlučan. Predložio je i druge gradove; mislio je da se boji trajnog povratka u zemlju svog rođenja, priznaje Ennis kojem povratak u domovinu predstavlja privilegiju koju ne shvata olako. Sve više ga osećam kao genetski poziv – iskustvo koje duboko oblikuje moj novi književni rad. I eto, roman koji trenutno piše kruniše putovanje u selo u kojem je odrastao, u severozapadnoj Bosni, na kojem radi sa australijskim umetnikom Ianom Strangeom. To je delo autofikcije i bavi se temama raseljavanja, povratne migracije i identiteta. Stanislava dodaje kako je Ennis definitivno bio oprezniji sa povratkom u Sarajevo i kako je ona bila ta koja je zagovarala tu ideju. Mislim da je bio vrlo pažljiv u vezi sa preseljenjem mene u njegovu zemlju, koju nije poznavao intimno. Ali dobro se dopunjujemo. Ennis je mnogo razboritiji, stabilniji i veći strateg. A ja sam, bez sumnje, mnogo hrabrija i ‘luđa’

Pitam Stanislavu i kakav je njen osećaj prema povratku, s obzirom na to da je za nju ovo ponovo neka druga zemlja u kojoj će živeti, van Ukrajine. Zapravo, oduvek sam se osećala ‘kod kuće’ gotovo bilo gde u svetu, još od detinjstva… ali u Sarajevu, posebno. Kad sam prvi put došla ovamo, toliko mi je nalikovalo na Kharkiv, moj rodni grad, da sam se osećala tako srećno već u prvih 5 minuta dolaska! Ja sam prava ‘city girl’, do srži. A posebno volim gradove čiji stanovnici imaju snažnu i gotovo nepopustljiv karakter, a ‘Sarajlije’ su vrlo slični ‘Kharkivćanima’ po tom pitanju. Kako je Ennis odrastao u Krajini, oboje smo ovde zapravo započeli nešto novo. Sada se naši prijatelji šale da sam ja ta koja je više Sarajka od nas dvoje… ali vidiš, mislim da je to ta Kharkiv karakteristika u meni!

O tome da li je za njih povratak u Sarajevo-povratak kući…

Ennis mi govori kako u poslednje vreme razmišlja o pitanjima vezanim za dom, verovatno iz neke stalne potrebe da se ispita šta to zapravo znači, kaže, na šta dodajem to večito pitanje: da li je dom zapravo mesto ili osećaj na kraju? Za mene, to je jedno od onih pitanja na koje se nikada ne može u potpunosti odgovoriti, pogotovo ako si osoba koja je izmeštena. Da li je Sarajevo dom? Da, i ne. Da li je stan dom? On je baza, a baza može biti dom, ali nisam siguran, odgovara mi Ennis koji smatra da migracija uvek traje, bilo da je prisilna ili dobrovoljna. Ljudi i dalje napuštaju domove, zbog čega nastavljamo da pišemo i analiziramo ideju doma. Ona se pojavljuje u svim oblicima umetnosti, čak i u arhitekturi, ali uvek kao istraživanje što znači postojati između više kultura. Nije baš tu, nije potpuno tamo. Nije potpuno kod kuće ni na jednom mestu, a opet je ukorenjen u oba – u stanju između. Možda je to do sada naš doseg u razumevanju. Možda tu nema više šta da se kaže osim da je to misterija; to će uvek biti.

O ritualima, u ovom stanu ili Sarajevu generalno…

Oboje su složni u tome da im Sarajevo nudi nešto jedinstveno u poređenju s drugim gradovima o kojima su razmišljali, a svaki od njih razmišlja drugačije o ritualima. Što se više posvetite vlastitoj umetnosti, postajete skloniji ritualima—posebno onim malim, svakodnevnim stvarima. Imam post-it nalepnicu iznad svog stola koja kaže ‘utihni i počni da radiš.’ To je citat Gustava Flauberta. Obično je postavim u visinu očiju, tako da svaki put kad podignem pogled, vidim to. Podseća me da ne razmišljam previše. Svako jutro kada se probudim, sedim na zelenoj stolici u našem dnevnom boravku i pročitam 10-20 stranica pre nego što započnem dan. Postanem nervozan ako preskočim ovaj ritual. Ali biti pisac u Sarajevu je pravi užitak—grad je to koji gotovo svakodnevno stvara instantne legende, pa se osećam kao da svaki put kad izađem iz stana, doživim neku novu priču. Stanislava je malo više kao F. Scott Fitzgerald, mislim, ona se ne drži redovnog rasporeda, ali takođe mislim da o tome ne razmišlja toliko intenzivno kao ja i jednostavno radi svoj posao. Stanislava se nadovezuje: Potpuno tačno…! Moram reći, jako sam alergična na rituale. Uopšte ne volim rutinu, tako da mislim da je najbolji deo mog posla, i mog života, to što je svaki dan drugačiji.

O kreativnoj sinergiji među njima…

Kako se oboje bave kreativnim radom, pitam ih da li ikada sarađuju, da li sudeluju u međusobnim kreativnim procesima. Nikada ne radimo zajedno, i možda nikada nećemo, ali duboko smo uključeni u rad jedan drugog. Volim da analiziram Stanislavine projekte, pogotovo jer je njen proces toliko drugačiji od mog. Ona je mnogo više usmerena na sebe. Sa druge strane, ja razvijam svoje ideje razgovarajući o njima, zbog čega Stanislava uvek čuje o mom radu. Ona je takođe moj prvi čitalac; nijedna priča ne ide van pre nego što je ona pročita. Da, meni uvek nekako treba puno vremena u samoći sa svojim mislima – čak i za projekte koji su vrlo kolaborativni, ili veće produkcije sa timom, nadovezuje se Stanislava i nastavlja sa svojim odgovorom na pitanje, zbog Ennisove pozadine u oglašavanju i rada sa dizajnerima i umetničkim direktorima na mnogim različitim stvarima – on ima apsolutno fenomenalan vizualni osećaj. Što jako cenim kad sam u fizičkoj izradi, jer je uvek u pravu. Stvarno volim način na koji gleda umetnost, jer inspiracija koju on primeti može da bude tako različita od mog stajališta. A kao pisac, uvek ima neverovatne knjige da preporuči kada sam u fazama istraživanja projekata, ili mi predlaže autore koji onda meni daju inspiraciju, donoseći ideje koje su bile potpuno neočekivane. Prošle nedelje mi je dao dve knjige Benjamina Labatuta, koje su me potpuno otvorile. Ove nedelje čitam knjigu Jakute Alikavazović, koju je Ennis završio prošle nedelje i jako mu se svidela.

O tome kako održavaju razigranost u svom kreativnom procesu…

Zanimalo me kako i dalje neguju igru u svom radu, posebno kada se bave ozbiljnijim ili složenijim temama. To je pitanje na koje bih volela da imam mnogo bolji odgovor nego što ga trenutno imam. Ali mislim da je radost ogromni čin otpora i duboka strategija preživljavanja, možda jedna od najsofisticiranijih – ali i ona koju je najlakše izgubiti. Ennis se na ovo pitanje nadovezao sa pisanjem (kako drugačije). Pišem apsurdnu fikciju, pa je eksperimentisanje i razigranost inherentno povezano sa mojim radom. Ali čak i sa ozbiljnim temama, uvek postoji osećaj lakoće u načinu na koji pišem; idem duboko kada mi je to potrebno, ali inače, ton je uvek obeležen nadom, i mislim da to ima veze sa mojim unutrađnjim optimizmom. Frustrirajuće sam pozitivan, poput Voltaireovog Candidea. To je istina!, dodaje Stanislava.

Vreme je već odmaklo, Ajla je snimila sjajne fotografije, a složile smo se kako nam je gostoprimstvo domaćina zapečatilo izuzetno pozitivan i prijatan doživljaj ovih nekoliko sati provedenih u tom prostranom austro-ugarskom stanu u Sarajevu. Za kraj mi je ostala budućnost i pitanje na čemu trenutno rade, a dodala sam i potpitanje kako je zamišljaju. Budućnost je teško zamisliti ovih dana. Svet je napet i na rubu, i mislim da se ne može planirati predaleko, razuverio me je Ennis svojim realnim optimizmom, i otkrio kako osim spomenutog romana, radi na noveli o idolopoklonstvu i veri koja se zbiva u Raronu, Švajcarska, gde je Rainer Maria Rilke sahranjen, a u pripremi je i zbirka kratkih priča. Stanislava pak predaje magistarski rad u Barceloni, u studiju je uglavnom zauzeta sa filmom za jedan muzej koji uključuje snimke sa vojnog treninga sa ukrajinskom vojskom, priprema i dva projekta u Albaniji i Kosovu, a nedavno joj je izašla i nova knjiga sa Perimeter Editions koja sadrži stillove iz njenog poslednjeg filma, od kojih su neki snimljeni ovde u Sarajevu sa Proleter zborom.

Dokle god imam prilike da razgovaram sa ovako inspirativnim kreativnim ljudima, sadašnjost mi se činila sasvim u redu, pomislila sam, i nisam više ni ja razmišljala o budućnosti, toliko.

Photo: Ajla Salkić