U Beogradu smo pronašli mesto koje priređuje elegantne čajanke sa kraja 19. veka

Uvek sam se pitala šta je to što je odredilo da neke kulture usvoje i razvijaju ritual pripreme i ispijanja čaja, dok su se druge opredelile za kulturu kafe. Oba napitka su globalno rasprostranjena, a ipak… Čajanka je neizbežno sinonim za Kinu i Englesku, a kafa, s druge strane, pripada Italiji i Balkanu, mestima gde se ceni gužva, buka i brza, energična razmena. Da li ćemo mi u regionu ikada zaista razumeti taj tihi, ceremonijalni ritual čaja? Čini mi se da smo previše naviknuti na baštansko sunce i tračeve koji nekako lakše, neopterećenije, klize preko šoljice kafe nego šoljice čaja jer, budimo iskreni, čaj zahteva vreme, fokus i neku vrstu aristokratske discipline.

Šta je potrebno da se desi da bismo promenili tu naviku?

(Neočekivana) inspiracija sa Pete avenije

Moja prva asocijacija na to kako se, kroz ritual ispijanja čaja, uspostavlja novi društveni poredak i vrednosti, pomalo neočekivano, dolazi iz Njujorka. Ono što malo ko zna jeste priča o Caroline Astor i njenim događajima koji su umnogome odredili kako se stvarala nova aristokratija američkog društva. Na vrhuncu zlatnog doba Velike jabuke, kada su bogatstvo i stil stvarali iz časa u čas pristizali na američko tle, gospođa Caroline Astor bila je žena čije je ime značilo prestiž. U svom domu na Petoj aveniji, ona je okupljala odabrane, elitu tog vremena, umetnike, diplomate, vizionare i naslednike velikih industrijskih porodica. Poziv na jedan od njenih čuvenih balova bio je ulaznica u krug od „četiri stotine“ najuglednijih članova društva, kako ih je sama nazvala.

Njeni događaji nisu bili puka zabava, bili su manifest kulture, manira i savršene organizacije. Muzika bi započinjala u tačno određeno vreme, cvetni aranžmani morali su da odgovaraju temi večeri, a stolovi su blistali pod kristalnim lusterima. Za gospođu Astor, ništa nije bilo slučajno. Čak se i šampanjac dopremao direktno iz Francuske  jer je samo najfinije bilo dostojno njenog društva.

U tom svetu, popodnevni čaj imao je posebno mesto. To nije bio trenutak odmora, već ritual društvenog života. Gosti su se okupljali u salonima uz zvuke klavira, razgovarali o umetnosti, putovanjima i politici, dok su se služili pažljivo birani čajevi, lagani zalogaji i, naravno, šampanjac. Taj spoj tradicije i živosti, forme i spontanosti, postao je obeležje stila života koji je postao zaštitni znak St. Regisa.

Kada je John Jacob Astor IV, sin gospođe Caroline Astor, 1904. godine otvorio prvi St. Regis hotel na Petoj aveniji u Njujorku, stvorio je mesto koje je nastavilo tu priču, dom urbanog aristokratizma, savršen spoj umetnosti, društva i otmenosti svakodnevnog života. U njemu su rituali poput popodnevnog čaja postali sinonim za St. Regis, trenutak u kojem se prepliću prošlost i sadašnjost, maniri i emocije, forma i uživanje.

I danas, taj duh živi na jednom novom mestu, u srcu Beograda.

U hotelu St. Regis Beograd, ritual popodnevnog čaja postaje savremena interpretacija tradicije i ode lepote koja traje više od jednog veka. Ovde se služe pažljivo odabrani JING čajevi, poznati po svojoj finoći i ravnoteži ukusa, kao i domaći Josif Pančić čajevi, koji unose dah lokalnog nasleđa i prirodnog bogatstva Srbije.

Popodnevni čaj se poslužuje svakog dana od 14 do 18 časova u Rise Patisserie, a petkom u 17 sati ritual dobija posebno poglavlje: tada prostor ispunjava gudački duo, koji svojom muzikom vraća goste u vreme kada su čaj i šampanjac bili simbol susreta, razgovora i društvenog sjaja.

Na mestu gde se duh Petе avenije susreće s dušom modernog Beograda, popodnevni čaj nije samo običaj, on je ritual života u svojoj najlepšoj formi, omaž prošlim vremenima i poziv da sadašnjost učinimo jednako nezaboravnom!

Članak je nastao u saradnji sa Hotelom St. Regis.