Stvarna građevina koja je inspirisala seriju Squid Game izgleda nestvarno
Tina Kovačiček
Januar 15, 2025
Tina Kovačiček
Januar 15, 2025
Serija Squid Game je osvojila svet otkad se pojavila u TV eteru. Ako je niste pogledali, onda ste sigurno barem učestvovali u razgovoru gde se spominjala, a osim što je postala globalni fenomen i najgledanija serija na Netflixu ikad (privukla je više od 142 miliona domaćinstava u prvih 28 dana od premijere), aktivirala je interes za južnokorejskom kinematografijom (kojoj ni mi nismo odoleli).
Prva sezona serije Squid Game objavljena je 2021. godine, kritika i publika su je snažno zagrlile, a nakon što je privukla međunarodnu pažnju kakvu svaki autor priželjkuje, osvojila je brojne nagrade, uključujući šest Emmy nagrada i jedan Zlatni globus. Uspeh je bio potvrđen, a željno iščekivana druga sezona stigla je decembru prošle godine, zbog čega je tema serije ponovo u fokusu. Kritike su ponovo dobre – svi su zadovoljni što druga sezona nije pokvarila prvu, dok je treća i poslednja, snimana odmah nakon druge i planirano je da bude objavljena 2025. (biće ovo dobra godina za fanove serije).
Ova južnokorejska distopijska drama, koju je napisao i režirao Hwang Dong-hyuk, postigla je neverovatan uspeh zahvaljujući dobro postavljenoj premisi – dubokim društvenim komentarima i emocionalno intenzivnoj naraciji. Serija se fokusira na grupu ljudi koji se suočavaju sa ozbiljnim finansijskim problemima i prihvataju poziv da učestvuju u smrtonosnoj društvenoj igri za šansu osvajanja ogromne novčane nagrade. Dok se takmiče u dečjim igrama sa jezivim preokretima, suočavaju se sa moralnim dilemama, borbom za preživljavanje i brutalnim prikazom društvenih nejednakosti.
Jedan od najzanimljivijih elemenata serije Squid Game je njena upečatljiva i simbolična vizualna estetika (što je mene prvo privuklo ekranu), posebno arhitektonski dizajn prostora u kojima se odvijaju igre. Scenografija i umetnički dizajn u seriji igraju ključnu ulogu u stvaranju uznemirujuće atmosfere koja podseća na nadrealnu, gotovo snovitu stvarnost, dok istovremeno služe kao metafora za dublje društvene poruke.
Arhitektonske strukture u seriji često nalikuju dečjim igralištima iz prošlosti, koristeći jednostavne oblike poput kvadrata, krugova i trougla. Živopisne boje koje dominiraju, poput roze, zelene i plave, evociraju nevine asocijacije na detinjstvo, ali u kontekstu serije postaju sablasne zbog brutalne stvarnosti igara.
Zapiljiti se u seriju je lako, ali još kada shvatite da na ovom svetu postoji zgrada kojom je vizualni deo serije inspirisan, i koja se savršeno poklopila sa svom spomenutom simbolikom, e to je mind blowing. Arhitektonsko remek-delo Ricarda Bofilla, Muralla Roja, sa svojim beskonačnim stepeništem i živopisnim bojama, direktno je inspirisalo estetiku serije. Ova građevina, koja spaja kompleksnu geometriju i upečatljivu paletu boja, briše prostorne granice i stvara razigranu, ali i ograničavajuću atmosferu.
U seriji se taj uticaj vidi kroz slične prostore gde se likovi kreću kroz lavirintsko stepenište u pastelno zelenim, plavim i roze nijansama, pojačavajući dramatičnu napetost i naglašavajući kontrast između dečjih igara i brutalnih uloga izazova. Ovo stepenište čini okosnicu projekta, povezujući prostore na različitim nivoima i vodeći do svih minimalističkih i prostora nalik pećinama. Ovaj dizajn je pak direktno inspirisan radovima holandskog umetnika M.C. Eschera, poznatog po svojim iluzionističkim grafikama beskonačnih stepenica i nemogućih arhitektonskih struktura. Lavirint u kombinaciji sa jarkim bojama očigledno podseća na ovu stvarnu građevinu, postmoderni kompleks La Muralla Roja, što u prevodu znači Crveni zid, smešten u Manzaneri, Calpe, u Španiji.
Projektovao ga je renomirani španski arhitekta Ricardo Bofill 1968. godine za kompaniju Palomar S.A., a gradnja je dovršena 1973. godine. Ovo arhitektonsko delo smatra se jednim od najpoznatijih Bofillovih radova i redovno se svrstava među njegovih 10 najikoničnijih projekata. „Sa ovim projektom, RBTA (Ricardo Bofill Taller de Arquitectura) je želeo da sruši postrenesansnu podelu između javnih i privatnih prostora reinterpretirajući mediteransku tradiciju kazbe. Lavirint ove rekonstruisane kazbe zasniva se na preciznom geometrijskom planu koji prati tipologiju grčkog krsta sa krakovima dužine 5 metara, koji se grupišu na različite načine. Na mestima gde se krakovi ukrštaju nalaze se servisni tornjevi, poput kuhinja i kupaonica“, poručuju iz kancelarije slavnog arhitekte.
Pri dizajniranju La Muralla Roje, Bofill je pronašao inspiraciju u tradicionalnoj arhitekturi severnoafričkih kazbi i arapsko-mediteranskom stilu. „On je ove elemente modernizovao u avangardnom stilu, istovremeno zadržavajući karakteristične detalje poput dvorišta, stepenica i mostova koji povezuju sve delove kompleksa“, stoji u opisu projekta arhitektonskog studija Ricardo Bofill Taller Arquitectura koji nastavlja sa njegovom zaostavštinom.
Kompleks nudi razne pogodnosti za stanare, uključujući dve prodavnice, saunu i restoran, smeštene na prvom spratu. Krovne terase opremljene su solarijima i bazenom, koji su isključivo dostupni rezidentima. La Muralla Roja sastoji se od ukupno pedeset stambenih jedinica, podeljenih u tri različite veličine i stila. Studio apartmani imaju oko 60 kvadratnih metara, dvosobni apartmani 80 kvadratnih metara, dok trosobni apartmani dosežu oko 120 kvadratnih metara. Ovaj kompleks ne samo da impresionira svojim jedinstvenim dizajnom, već pruža funkcionalnost i udobnost za svoje stanare, kombinujući savremeni stil sa tradicionalnim arhitektonskim elementima.
„Bofill je kroz ovaj dizajn spojio avangardnu estetiku sa funkcionalnošću, stvarajući prostor koji briše granice između privatnog i javnog i arhitektonsku celinu koja odražava bogatu kulturnu istoriju mediteranskog prostora“, poručuju arhitekti o ovoj gotovo nestvarnoj građevini dok mi nastavljamo da se divimo fotografijama koje su nam ustupili, i zamišljamo kako bi stvarno bilo živeti između ovih crvenih zidova.
Photo: Courtesy of Ricardo Bofill Taller Arquitectura