Da li je spice uništio romantične knjige?

U poslednjih par godina, preporuke za knjige počela sam da pronalazim na internetu. Najčešće ih uzimam od par odabranih korisnika čiji čitalački ukus je najbliži mome, ali ponekad se uhvatim i kako zadivljeno gledam korisnike koji preporučuju knjige koje sama inače nikada ne bih odabrala. To me je dovelo do preporuka za romantične knjige, znate one, u vedrim bojama, najčešće sa ilustrovanim likovima na koricama, a u posebno snuždenom trenutku, odlučila sam se da im dam šansu. Ove romantične knjige čitaju se ekstremno brzo i na mene su ostavile jednak utisak kao romantične komedije koje volim da pogledam. Neke su mi se dopale manje, neke više, ali ono što me je iznenadilo jeste količina vrlo grafičkih seksualnih scena, za koje sam kasnije saznala da postoji određen termin – spice.

Šta je spice?

Spice je termin koji se u online diskurzu koristi da opiše nivo strastvenih i erotskih scena u knjigama. Recimo, knjiga sa niskim nivoom spicea ne sadrži eksplicitne scene, ili ih sadrži u vrlo maloj dozi – možda pokoji strastven poljubac, dodir ili implikaciju – dok su vrlo spicy knjige ekstremno strastvene i graniče sa pornografijom upakovanom u roze korice. Spice ima i svoju mernu jedinicu, ljute papričice. Ovaj termin ne koristi se samo pri opisivanju romantičnih knjiga, već za određivanje količine erotskih scena u svim knjigama, bilo da je reč o beletristici, memoarima ili naučnoj fantastici, a iznenadili biste se za koliko ljudi je odlučujući faktor pri izboru štiva.

Nedavno sam naletela na video u kom devojka deli svoj utisak o Bulgakovovom romanu Majstor i Margarita, ispod kog su me komentari apsolutno zaintrigirali. Komentar sa najviše lajkova bilo je pitanje: „Koji je nivo spicea?“. To me je navelo da se zapitam kada je spice postao ponovno normalizovan? Sećam se epizode serije Friends u kojoj Joey u Rachelinom krevetu pronalazi erotski roman, što postaje razlog njegovog zadirkivanja tokom cele epizode. Nekada su ti romani smatrani za šund, knjige koje nisu preterano, ili uopšte intelektualne, ali to ni nije njihova uloga. Možda je još važnije pitanje: kada je spice postao važan faktor prema kom kategorišemo književnost?

Becky T

Spice kao alternativa iskrenim osećanjima

Sećam se da su prve knjige za odrasle koje sam počela da čitam kao devojčica bile ljubavni romani – na primer, Orkanski visovi ili Beležnica Nicolasa Sparksa – knjige koje su mi često preporučivali stariji. Radilo se o tome da su one smatrane lakšim štivom i, iako se ne bih složila da nisu kompleksne, pretpostavljam da su svakako bile bolji izbor za dvanaestogodišnju mene od romana popu Zločin i kazna. Međutim, ovi romani bili su prikladni za mene jer nisu sadržali eksplicitne scene. Danas bih za svaki romantični roman morala prvo da proverim nivo spicea, pre nego što bih je preporučila nekom mlađem.

Novi romantični romani koje sam čitala uglavnom su bili sa nekim umerenim udelom spicea. Da li je on bio neophodan za radnju i izgradnju odnosa? Apsolutno ne. Da li mi je smetao? Jednostavan odgovor: ne. Malo kompleksniji odgovor: rekla bih da je iskorišten kako bi nadomestio nedostatak iskrenih osećaja i strasti koja ne mora da bude eksplicitna da bi bila efektna. Kao primer za to navela bih dodir između Elizabeth Bennet i gospodina Darcyja u knjizi Gordost i predrasude – između njih se, na prvi pogled, nije desilo ništa, ali u tom suptilnom dodiru sadržana su mnogobrojna prećutana osećanja, a to je čitaocu jasno. Međutim, u savremenom društvu romantični odnosi eskaliraju mnogo brže i seksualni odnosi jesu važan element romantičnih priča, ali smatram da i taj element požude može da se uključi na mnogo poetičniji i smisleniji način, kako to recimo čine Haruki Murakami i Bret Easton Ellis – u čijim romanima seksualna požuda kao da postaje lik sam za sebe.

Kada je spice u pitanju, zaista ne treba suditi knjizi po korici, jer iz mog iskustva, knjige koje deluju najnevinije, sa slatkim ilustracijama, zapravo su najeksplicitnije. Dok neki čitaoci zaista vole ove knjige, drugi će nesvesno sa police u knjižari uzeti nešto za šta misle da je slatka romansa i dobiti erotski roman. Možda sam u manjini kada ovo kažem, ali volela bih kada bi spice u potpunosti izostavili iz fantastičnih knjiga, jer je danas vrlo teško pronaći fantastični roman bez barem tri papričice (neprijatelji bukvalno bombarduju vaše kraljevstvo, možda to i nije najbolji trenutak za požudu).

U doba kada se knjige pišu i objavljuju ekstremno brzo – Emily Henry, jedna od najpoznatijih (možda i najboljih) spisateljica romantičnih romana objavljuje novu knjigu svake godine – ne možemo ni očekivati da će sve knjige biti izuzetno promišljene i dorađene do svakog detalja. Spice tada postaje savršen alat za brzo i efikasno prikazivanje strasti, bez preteranog razmišljanja – iako zaista mislim da morate biti posebno talentovani za pisanje ovih scena. Uz to, sudeći po generalnim utiscima publike, spice je zapravo poželjan. Međutim, vredno je zapitati se da li time gubimo one scene koje su ljubavne priče činile tako lepim i privlačnim? Da li nežna ljubav pada u zaborav ne samo u društvu, već i u književnosti?

Izdvajam četiri knjige o ljubavi sa vrlo malo ili bez spicea, za sve koji su raspoloženi za romantičnu priču ovog vikenda.