La Grazia, novi film Paola Sorrentina, otvorio je Filmski festival u Veneciji 2025: u ljubavnoj priči u glavnim ulogama su Toni Servillo i Anna Ferzetti.
Andrea Giordano i Giacomo AricòAvgust 29, 2025
Paolo Sorrentino uspeva da sakrije baš sve o svojim projektima – svaka nijansa, svaki detalj ostaju misterija do samog prikazivanja. La Grazia, film koji je otvorio Filmski festival u Veneciji 2025, postepeno se otvara, otkriva i očarava, dok učvšćuje njegovu saradnju sa Tonijem Servillom (ovo je sedmi put da rade zajedno) i započinje novu sa Annom Ferzetti.
Radnja prati predsednika Republike Italije koji je u poslednjim danima mandata suočen s važnim, ličnim odlukama. Uz njega je njegova ćerka, ali i intimna sećanja na suprugu koje više nema.
Mariano De Santis (Toni Servillo) je predsednik Republike (iako je zvanično naglašeno da nema „nikakvih referenci na postojeće predsednike“ i da je junak „plod potpune autorske fikcije“, asocijacija na Sergia Mattarellu nameće se sama). Udovac, katolik, ima ćerku Doroteu (Anna Ferzetti), pravnicu poput njega. Na kraju mandata, u jednoličnim danima, ostaje mu da odluči o dvema zahtevnim molbama za pomilovanje. Prave moralne dileme, koje se naizgled neraskidivo prepliću sa njegovim privatnim životom. Nošen sumnjom, moraće da odluči. I to će, sa velikim osećajem odgovornosti, upravo i učiniti.
Pored glavnih glumaca, u filmu igraju i Orlando Cinque, Massimo Venturiello, Milvia Marigliano, Giuseppe Gaiani, Giovanna Guida, Alessia Giuliani, Roberto Zibetti, Vasco Mirandola, Linda Messerklinger, Rufin Doh Zeyenouin.
Fremantle
„Ovo je film o ljubavi – objašnjava Paolo Sorrentino na mini-konferenciji za novinare kojoj smo prisustvovali. – Ne samo onoj najočiglednijoj, vezanoj za suprugu, već i ljubavi u širem smislu: prema ćerki, pravu, načinu bavljenja politikom, i to onom koja je povezana sa sumnjom i odgovornošću.“
La Grazia je i sinonim za eleganciju. U filmu je ta uloga dodeljena Vogueu, tumaču te vizije. Predsedniku Republike (Servillo) stiže zahtev glavne urednice magazina da iznese svoje lično mišljenje o modi, ali ga on dva puta odbija. Sve do neočekivanog obrta: glas urednice Vogue-a na telefonu otkriva se kao neko kome može da se poveri i otvori.
Zašto je Paolo Sorrentino izabrao baš Vogue? „Činilo mi se kao zanimljiv narativni obrt – odgovara reditelj – da jedan tako strog i ozbiljan čovek, veoma udaljen od svake mondene stvarnosti, baš kroz Vogue prođe preobražaj. U početku ga sama reč ’Vogue’ uznemirava, ali tokom priče, koju i sam proživljava, on se menja. Film je i priča o čoveku koji razgrađuje svoje predrasude i uči da upozna savremenost, pre svega kroz oči svoje ćerke. A u tom procesu učenja savremenosti, važno mesto zauzima i Vogue. Zato na kraju, suprotno svakoj očekivanoj logici, odlučuje da upravo urednici Voguea lično javi vest, jedno ekskluzivno saopštenje – iako ne govori o modi, već o politici i njegovoj supruzi.“
Franco Origlia/Getty Images
Glavni junak filma je Toni Servillo, omiljeni Sorrentinov odabir. Od ukupno 10 snimljenih filmova, Servillo se pojavio u čak 7, uglavnom u glavnim ulogama. Počev od L’uomo in più (2001), Sorrentinovog debitantskog filma, gde je tumačio ostarelog pevača zavisnog od kokaina, zatim mafijaša u Le conseguenze dell’amore (2004), pa senatora Giulija Andreottija u Il Divo (2008), ulozi koja mu je donela David di Donatello, Nastro d’Argento i Ciak d’Oro. Godine 2014. postao je legendarni Jep Gambardella u La Grande Bellezza, pisac u grotesknom mondenskom Rimu, u filmu nagrađenom Oskarom za najbolji strani film. U Loro (2018) ušao je u lik Silvija Berlusconija, a 2021. je u È stata la mano di Dio igrao nežnog oca glavnog junaka Filippa Scottija, još jedan film nominovan za Oskara.
„Moja ljubav prema Toniju je lako ispričati – kaže Sorrentino. – Nikada nismo imali krizu, nikada nismo ni pomislili da se posvađamo. Savršeno se pronalazimo, podržavamo, volimo, umemo da podelimo ozbiljnost i metodičnost u radu sa trenucima lakoće i ironije. Godinama smo zajedno, ali svaki put kada se vratimo saradnji, radujemo se, jer smatramo da smo stvorili uvek nešto novo.“
„Nije lako – dodaje Toni Servillo – objasniti rečima razloge jedne alhemije. Smatram darom što mi je Paolo podario sedmi film sa ovako složenim, višeslojnim, bogatim likom, punim osećanja, koja se, nadam se, prenose publici u svoj svojoj iskrenosti. Nisam to očekivao. Do sada smo pravili dobre likove, ali pomisao da upravo ovaj rad osvetljava lepotu onih prethodnih raduje me i znači da se nismo oslonili na prošlost.“
TIZIANA FABI/Getty Images
