Kroz spontane fotografije najvećih zvezda, Sofia Malamute odvela nas je iza kulisa pop kulture

Argentinska fotografkinja i rediteljka Sofia Malamute koja radi u modnoj industriji od 2013. godine, sarađujući sa brendovima kao što su Chanel, Prada, Saint Laurent, Marc Jacobs, Ferragamo i publikacijama kao što su Vogue USA, Vogue Španija, Vogue Meksiko, Vogue Turska, i-D Magazine i drugi, u saradnji sa IDEA izdavačkom kućom, izdala je knjigu Behind the Scenes koja je ukratko to što joj ime kaže – insiderski pregled mode i pop kulture zadnjih 10 godina, na jedan vrlo autentičan način. Razgovarala sam sa njom

Moja prva simpatija bio je Lucky Luke. Hrabri kauboj nestašnog pramena čija je pojava, prvi put dosad u mom malom životu, uspela da preskoči zid emocija koje su rezervisane samo za osobe stvarno prisutne oko mene. Hipnotizovano sam ga gledala u njegovim animiranim avanturama, sanjala i volela. Nakon njega, prodorni pogled Patricka Swayzea u Prljavom plesu srušio je četvrti zid, i zauvek zapečatio moj tip muškarca. Kako sam rasla, moje fascinacije prelazile su na osobe koje sam želela da budem. Sve što je nosila Christina Aguilera htela sam da posedujem, ispred ogledala sam se trudila da plešem poput J.Lo, zamišljala se u spotovima Britney Spears i nosila pletenu narukvicu sa imenom Briana Littrella oko ruke. Tek u nekoj retrospektivi shvatam koliko su zvezde, pojedinci koje nikad u životu nisam srela, uticali na moju percepciju lepe spoljašnjosti ili privlačnih osobina. Prema istraživanju Johna Maltbyja i saradnika, poznate ličnosti simbolizuju ideale koje će ljudi teže postići. Kažu kako naša opsesija zvezdama proizlazi iz našeg infantilnog doba kada nam je svet bio podeljen u vrlo jednostavno shvatiljivu dualnost dobrog i zlog, lepog i ružnog. Hrabri prinčevi koji seku šume da bi došli do svoje princeze ili spasili svet, heroina koja se bori protiv zla. Tražimo nekoga hrabrog i lepog kroz koga možemo posredno da živimo. Volimo da se poistovetimo sa nekim ko se čini da vodi savršen život i prati promene u tom životu kako bismo, na neki uvrnuti način, pronašli svoj put. Oni predstavljaju sliku uspeha, ljepote, hrabrosti ili moralne snage, a ti parasocijalni odnosi koje stvorimo sa zvezdama takođe su razlog zašto smo toliko razočarani kad neka celebrity osoba ne opravda naša očekivanja. Ali šta je sa druge strane? Prema studijama koje je vodio David Giles, poznate ličnosti često doživljavaju kognitivnu disonancu zbog potrebe da održavaju javnu sliku koja nije u skladu sa njihovom stvarnom ličnošću. U nekim slučajevima, osećaju da moraju stalno da nose „masku“ koja se očekuje od njih, što može dovesti do osećaja neautentičnosti i emocionalne iscrpljenosti, a u najgorim slučajevima suočavaju se sa anksioznošću i stresom jer stalno osećaju potrebu da zadovolje očekivanja obožavatelja i medija. Gubitak privatnosti dodatno doprinosi tom osećaju pritiska, a sve to skupa može dovesti do narušavanja mentalnog zdravlja. Setimo se samo, nažalost, brojnih slučajeva dečjih zvezda ili recentnog slučaja Liama Paynea.

Zbog svih tih razloga, radovi i projekti poput ovog, Sofije Malamute, čine mi se izuzetno važnima. Kako mi je rekla na početku našeg razgovora, voli da zadrži svoje slike što sirovijima jer “želim da stavim naglasak na tu unutrašnju, iskonsku lepotu tako da se publika oseća bliže subjektu i situaciji”. Njene fotografije smanjuju ispoliranost slike koju javnost ima o zvezdama, i na taj način pretvara u… pa ljude od krvi i mesa. Što često zaboravimo da jesu. Počela je da fotografiše sa 14 godina u svom rodnom Buenos Airesu. Čim je završila srednju školu, počela je da putuje svetom fotografišući; postupno sarađujući sa brendovima koji su joj dali pristup zvezdama i okolinama koje malo ko ima. Sve vreme, fotoaparat nikad nije ispuštala iz ruke i tako je zabeležila i stvorila jedan predivan arhiv pop kulture. Zvezde u svom prirodnijem i opuštenijem izdanju.“Smešno je, nikada nisam to doživljavala kao opuštenu situaciju – naprotiv, biti iza kulisa je zapravo potpuna suprotnost. To je vrlo specifičan osećaj i vrlo specifična vrsta adrenalina. Gužva je i previše stvari se događa u isto vreme, a ti se moraš pronaći usred tog haosa, nositi se sa tim i dati sve od sebe u vrlo kratkom vremenu. Lično, obožavam to”, smeje se opisujući mi kako su nastale fotografije specifičnog vizualnog stila.

“Sve fotografije prikazane u ovoj knjizi snimljene su mojim point & shoot fotoaparatom, a sav materijal je u analognom formatu. To je bila moja prva granica koju sam trebala da prevaziđem unutar obrade slika kako bismo napravili ovu knjigu. Moje najveće inspiracije vezane za ovaj tip fotografija bili su Terry Richardson i Juergen Teller, uz malo Williama Kleina, Roberta Franka, a ponekad čak i Willa McBridea, kako bih otišla još dalje”. Pitam je koliko generalno prilagođava svoj stil fotografije osobama ispred kamera. “U većini slučajeva kada fotografišem neku od svojih brojnih muza, to je saradnja u kojoj zajednički donosimo odluke kako bismo iz scenarija izvukli ono najbolje. Zavisi od situacije. Uvek nastojim da zadržim integritet unutar svog rada, bez osuđivanja osobe koju fotografišem”.

Kako bi dobila te autentične fotografije, kaže mi kako je bitno stvoriti odnos u kojem je jasno da se pruženo poverenje neće izigrati . Zbog sveprisutnosti paparazza, kojih ima više nego ikad u istoriji, teško je doći do situacije u kojoj zvezde dopuste da neko otkine i dokumentuje još jedan delić njihove intime. “Uvek postoji međusobno poverenje i prećutni dogovor koji se mora izgraditi kako bi se stvorila atmosfera za kreiranje fotografije koja deluje lično. Magija se dogodi tek kada je veza stvarna. Obično slušam svoju intuiciju i osetim kada je pravi trenutak za dokumentovanje. Poštujem mesto na kojem se nalazim i osobu koju portretišem i poštujem naše vreme za upoznavanje kako bih shvatila možemo da se povežemo za rad na spontanoj fotografiji. Ostalo je ono što vidite”, kaže mi.

Ono što ja vidim jesu fotografije zvezda koje bi trebale da dominiraju u javnom prostoru. Možda bi stvorile mnogo manji jaz između njih stvarnih i naše percepcije o njima, jer trenutno se sa zvezdanom scenom nalazimo u toksičnom odnosu. Idealizujemo ih i time namećemo nemoguće standarde, a zvezde vrlo često te nametnute standarde i kritiku ne mogu da podnesu, pogotovo ako su mlađe. Ne prihvatam argument da su tražili slavu. Svako ima pravo da prati svoj san, bez da ga isto košta psihičkog zdravlja i u najgorem slučaju života.