Seks, ljubav i snovi: U susret Slobodnoj zoni razgovarali smo sa režiserom ​​Dagom Johanom Haugerudom

Za flim Sex čula sam još kada je sredinom februara imao premijeru u Berlinu i sećam se da me je opis “Sex prati dva muškarca u heteroseksualnim brakovima, koji doživljavaju neočekivano iskustvo koje ih izaziva da preispitaju svoje razumevanje seksualnosti, roda i identiteta. Jedan od njih ima seksualno iskustvo sa drugim muškarcem, ne smatrajući to ni izrazom homoseksualnosti ni preljubom, a zatim o tome razgovara sa svojom ženom. Drugi se u snovima susreće sa pitanjima svog rodnog identiteta, što izaziva zbunjenost i navodi ga da se zapita koliko je njegova ličnost oblikovana pogledom drugih.”, naterao da ga zapamtim i da se zainteresujem, a kada sam čula da stiže na Slobodnu zonu obradovalo je me to što ćemo svi konačno moći da ga pogledamo.

Dok sam gledala čitavu trilogiju Sex Dreams Love ​​Daga Johana Haugeruda, od kojih će dva filma iz ove trilogije (Sex i Love) beogradska publika imati priliku da pogleda 9.novembra u okviru festivala Slobodna zona, prvo što sam primetila jeste kako su svi dijalozi nežni i bez osude čak i kad sagovornici imaju različita mišljenja, a svi odnosi prirodni, i atmosfera toliko ljudska, prijatna i u potpunosti ispunjena ljubavlju, prihvatanjem i razumevanjem. Na našim prostorima se ovakve teme retko obrađuju, a na ovaj način smela bih čak i da kažem nikada. Međutim, iako su kulturološke razlike i lokalni konteksti očigledni, Haugerudove teme prepoznatljive su svima. Identitet—bilo seksualni, verski ili nacionalni—ostaje večna i neiscrpna tema u svim umetničkim disciplinama. Ključna je sposobnost umetnika da ovim pitanjima pristupi na inovativan i nebanalan način, a upravo je ovom reditelju to pošlo za rukom. Filmovi suočavaju gledaoce sa svakodnevnim ljudskim situacijama: previranjima, odlukama, nedoumicama, prekretnicama i promenama, i uvek sam smatrala da je ove obične, ali kompleksne teme, zapravo najteže preneti na platno. U ovom kontekstu, Haugerudovo delovanje nudi izvanredan uvid u ljudsku prirodu, osvetljavajući složenost odnosa koji oblikuju naše živote.

Courtesy of ​​Dag Johan Haugerud

S obzirom na trenutne društvene i političke izazove, ovakvi filmovi podstiču dijalog o različitostima i  prihvatanju, nudeći perspektive koje su nam često potrebne. U svetu koji se sve više polarizuje, Haugerudov pristup može poslužiti kao most između različitih identiteta i iskustava, podstičući zajednicu na razmišljanje o sopstvenoj ljudskosti i međusobnoj povezanosti. Na tragu svega ovoga, postavila sam reditelju Dagu Johanu Haugerudu par pitanja o nekim nežnim i važnim temama koje jednostavnim jezikom predstavlja publici, šta one za njega znače, koje poruke šalje i zašto su mu odžačari bili tako zanimljivi. U nastavku ne mogu da vam garantujem da neće biti spojlera, ako ste specifično osetljivi na to, ali mislim da ovakve filmove i nije moguće spojlovati jer u njima ne postoji dramatičan preokret ili veliko otkriće, samo lični doživljaj koji zavisi samo od vas, nevezano od toga koliko prethodno znate ili ne znate o filmu.

Kao neko ko je krenuo kao pisac, i pisanje još uvek smatra svojom glavnom profesijom, Dag Johan Haugerud, je u svet filma ušao, donekle, slučajno. On je scenarista i reditelj poznat po svojim od kritike hvaljenim romanima, igranim i kratkim filmovima. Njegov igrani film Pripadam (2012) osvojio je nagradu Amanda i nagrade Kanon za najbolji film, režiju, scenario i sporednu glumicu. Imao je veliki uspeh sa Čuvaj se dece (2019), pored Zmajeve nagrade za najbolji nordijski film i glumca na Geteborškom filmskom festivalu, takođe je osvojio rekordan broj od devet nagrada Amanda nakon međunarodne premijere u Veneciji, uključujući one za najbolji film, reditelja, scenario i glavnu mušku ulogu. Takođe je osvojio nagradu filmskih kritičara, nagradu Solvklumpen norveških menadžera bioskopa i filmsku nagradu Nordijskog saveta. Dag Johan Haugerud je takođe napisao nekoliko romana koje je objavila izdavačka kuća Oktober i stvorio mnoge kratke filmove hvaljene od strane kritike. Sex, prvi film trilogije Sex Dreams Love , premijerno je prikazan na Berlinalu 2024 u sekciji Panorama, gde je osvojio tri nagrade. To zvuči grozno, ali meni su ponudili da snimim film. Pomalo me je sramota da to kažem, jer znam ljude koji se bore već godinama da naprave film, ali ja nisam imao nikakvih poteškoća što se toga tiče budući da me je moja producentkinja pitala da li želim da snimim film. Rekao sam „da“, ali ako mogu to da radim na svoj način. I to se samo desilo. Vremenom je raslo, i sada pravim filmove već više od 20 godina. Ali još uvek sebe smatram piscem.

Početna tačka je razumevanje. Haugerud započinje odgovor na moje prvo pitanje o filmu Sex. Kako su dijalozi napisani tako nežno, a razgovori teku vrlo prirodno, sa puno razumevanja, čak i kada se sagovornici ne slažu? Koliko je za njega bilo važno da stvori sigurno okruženje i za likove i za publiku, i kako je razvio ovaj jedinstveni pristup obrađivanju ovakvih tema? Nastavlja: Kada govorimo o ovim stvarima, kao što su seksualnost ili osećaji vezani za seks i neverstvo, razgovor često staje jer postaje neprijatan ili je toliko teško o tome razgovarati da jednostavno želite da napustite razgovor. Zato sam želeo da to napišem bez sukoba. Ljudi koji razgovaraju treba da budu veoma strpljivi. Od samog početka treba da se sretnu sa nekom vrstom ljubavi i strpljenja. O tome se radi. Nije važno da druga osoba kaže nešto loše. Još jedna specifična stvar koja mi se dopala je što su protagonisti ljudi u srednjim godinama, i to heteroseksualni muškarci. To nije nešto što često viđamo u temama vezanim za identitet, koje obično srećemo u filmovima o odrastanju i tinejdžerskim narativima, često zbog stigmatizacije starenja i seksualnosti kod sredovečnih ljudi. 

Hajde da se vratimo na malo više tehničke stvari. Napraviti trilogiju nije uobičajena stvar i veoma je ambiciozan rediteljski potez koji je ovde odlično savladan. O inspiraciji i izazovima rekiranja takvog projekta Haugerud mi govori: Želeo sam da napravim jedan veći projekat… Moj prethodni film je bio prilično dug, trajao je skoro tri sata. Posle toga sam želeo da snimim mnogo kraći film jer mislim da je kratki format prilično zanimljiv. Međutim, nismo dobili novac da to uradimo. Konsultantkinji sa kojom smo razgovarali se jako svideo prethodni film i želela je da napravim zaista veliki, epski film. I onda sam pomislio, u redu, napraviću još veći projekat. Tri filma odjednom! Meni je bilo jako interesantno da radim na ovom projektu, bilo je dobro za mene da imam projekat na kojem ću raditi tokom dužeg vremena. Nije samo reč o temama ili pitanjima. Radi se i o stilu. Kako ćemo tome pristupiti na različite načine. I pokušati da napravimo tri filma koji izgledaju prilično različito, što smo zaista želeli da uradimo. To je kao praviti mnogo širu sliku. Sliku koja sadrži tri vrlo različite slike. Bilo je jako zabavno raditi sa produkcijskim dizajnerom i kostimografom. Zaista smo se dobro zabavljali. Ista ekipa je radila na sva tri filma, što je zaista dobro jer se onda jako dobro upoznate. I oseća se da su filmovi na neki način povezani.

Getty images

Zanimalo me je kako je uspeo da predstavi složene teme poput rodnih i seksualnih identiteta kod muškaraca, posebno tako prirodno i kroz obične ljudske akcije, i to u svetu gde je toksična muškost veoma prisutna? Ako mislite da su ova pitanja važna i da postoji nešto što ljude oko toga zabrinjava i o čemu razmišljaju, ja se slažem ali te teme se ne smeju svesti samo na mlade ljude. Sada se o tome mnogo govori među mladima, ali treba uzeti u obzir da su to pitanja koja su postojala i kod onih koji su sada stariji, čak i ako o tome nisu toliko pričali. Zato mislim da je podjednako važno da svi ljudi prihvate ova pitanja i razgovaraju i razmišljaju o njima. Smatram da su ovakva pitanja o rodu, ako se mnogo čita i čuje o njima, nešto o čemu i sami počinjemo da razmišljamo. Lik koji u filmu ima erotične snove o Davidu Bowieu i to u njemu budi nešto mi je bio posebno zanimljiv. Želeo sam da napišem ovaj scenario baš za ovu glumačku ekipu, jer sam već radio sa njima i želeo sam ponovo da radim sa njima. Dakle, napisano je za njih i takođe u razgovoru sa njima. Prezentovao sam ideju na početku i pitao ih da li je to nešto u čemu žele da učestvuju. Oni su takođe ova pitanja smatrali zanimljivim, posebno jedan od njih. Mnogo je razmišljao o tome šta zapravo znači biti žena? Šta znači biti muškarac? Očigledno se na neki način oseća kao muškarac, ali šta je to osećanje? Šta to zapravo podrazumeva? U filmu Sex se ne pojavljuju odgovori na ova pitanja, niti je to ikada u fokusu. Ono što dominira je osećaj. Kao na primer, kada žena jednog od glavnih likova postavi pitanje da li želi da se oblači kao žena, on zna da ne želi, ali se na neki način ipak oseća kao žena zbog načina na koji ga muškarac, u ovom slučaju David Bowie, gleda i želi. Taj pristup mi je bio jako zanimljiv. Samo muževnost i ženstvenost kao takvi. Ništa više, samo koncepti. 

Kod ovakvih nežnih filmova me uvek interesuje da li je reditelj imao nameru da razbije neke stigme? Ili da pošalje snažne poruke? Ili jednostavno da predstavi često marginalizovane segmente složenosti ljudskog života? Na ovo pitanje mi Haugerud daje podjednako nežan odgovor: To je veoma tih film. Nije to film koji glasno komunicira svoju poruku. Ali mislim da je to moja strategija. Blagim razgovorom o tome, možda ću, ako budem imao sreće, podstaći publiku da razmišlja o tome. Mislim da ako želite glasno i agresivno da prenesete neku poruku kroz film da onda nećete uspeti da doprete do ljudi. Veoma je važno razumeti da su ti protagonisti zaista dobri. Žele jedni drugima dobro. Ali, naravno, postoji poruka, ili možda ne baš klasična poruka, više je to želja da se postave neka pitanja. I da se ljudi navedu da još jednom razmisle o određenim stvarima. Šta je seksualni identitet? Može li seksualni identitet biti nešto drugo osim same seksualnosti? Nisu li to dve različite stvari? Jer, imamo tendenciju da ih na neki način povezujemo. Ali da li je moguće imati seksualni odnos sa osobom istog pola, a da se ne smatraš homoseksualcem ili biseksualcem, jer ti se čini da se ne identifikuješ sa tim rečima na neki način? Puno je pitanja.

Photo: Motlys

U našem razgovoru nisam mogla da kroz smeh ne uporedim naše veoma dva različita okruženja, Balkan i Norvešku. Ljudi se ovde često koriste etiketama i kutijama u koje nužno smeštaju ljude. Zbog toga se često javlja animozitet prema identifikaciji sa određenim grupama jer ljudi misle da će ih to nekako obeležiti, a ljudi, naravno, ne žele da se osećaju obeleženima. Pogotovo ne ovde, jer te oznake mogu metaforički svakako ali i bukvalno da vas ubiju. U filmu Sex se takođe pojavljuju suptilne teme hrišćanstva kao neke vrste nimalo agresivnog opozita temama roda i seksualnosti.

Haugerud se na tu opasku osvrće kroz polusmeh započinjući: Norveška zapravo nije toliko hrišćanska država. Prilično je sekularizovana. Takođe moram reći da je ovo veoma norveški kontekst. Mislim da se može reći da je seksualnost ovde prilično oslobođena. Naravno, homofobija postoji svuda. Ali mislim da se većina ljudi ovde oseća prilično slobodno kada je u pitanju njihova seksualnost. U nekom smislu, sasvim je sigurno identifikovati se kao gej ili LGBTQ osoba. Ali, naravno, hrišćani postoje, kao i svuda. Nisam se često susretao sa hrišćanima na filmu koji su prikazani na ovakav način. Kada ih vidim, obično su prikazani kao prilično zli ljudi, kao neka vrsta izraza moći. Zato želim da pokušam da prikažem kako izgleda živeti kao vernik, i kako to može utiče na vaše razmišljanje i ponašanje prema drugim ljudima. Ako mene pitate uspeo je u tome. Film je uspeo da prikaže hrišćane u nežnom svetlu. Međutim, ovde religija uopšte nije bila stvar koja je primetna, to nije tema koja je glavna u narativu koji prati glavne likove, već je samo usputna, regularna, svakodnevna stvar. I ponovo, prikazano je tako prirodno, što je sasvim sigurno reč koja mi se najčešće javi u potrebi za opisivanjem dešavanja i dijaloga u Haugerudovim filmovima.

U ovoj trilogiji ljudi su samo ljudi, prolaze kroz svakodnevne, obične procese, na jednostavan ljudski način. Prolaze kroz razumevanje, neslaganje, prekretnice u životu. Kao i religiju i ljubav. I to romantičnu, porodičnu i prijateljsku. Jer u Sexu vidimo likove koji su kompleksni, koji imaju hobije, vole muziku, koji su dobri roditelji. Jedan od glavnih likova kojeg tumači glumac Thorbjørn Harr sa svojim sinom razgovara o mnogim stvarima o kojima je na našim prostorima još uvek donekle tabu razgovarati pogotovo sa decom. Na primer, o menstruaciji, bolu, menopauzi…sa dečakom od 13 godina. Pored ostalog, ovaj podseća i na nešto što nemamo često priliku da vidimo u domaćem kontekstu, a to je koliko je važno destigmatizovati takve dobre očeve i ne glorifikovati one odsutne.

Haugerud se nadovezuje na ovaj moj poprilično dug monolog slaganjem, a potom dodaje: I takođe mislim da prolazak kroz menstruaciju i menopauzu utiče i na mušku populaciju. Jer smo svi povezani na neki način. To je deo našeg života i  ako nismo svesni tih problema kroz koje prolaze biološke žene bili bismo veoma nazadni. To je nešto što utiče na polovinu populacije ove planete.

Photo: Motlys

Inspirisana ovakvim odgovorom odmah prelazim na sledeće pitanje o nežnosti i šta nežnost znači za njega lično, jer je to osećanje koje nesumnjivo dominira ovim filmovima. Kako uspeva da je tako dobro prenese na platno? To je teško pitanje. Mislim da se radi o svesti o drugim ljudima. I pokušaju da ih dočekamo sa nekom vrstom ljubavi. Ali nežnost je takođe i afekcija na neki način. I pokušaj da to  pokažeš. Mislim da je to jako važno. Jer možete osećati afekciju jedno prema drugom, ali da se zapravo ne usuđujete da je pokažete. Takođe mislim da nežnost može da znači i otkrivanje sebe na neki način. Pokazivanje svog pravog ja. I takođe imati hrabrosti da prihvatiš nežnost. Pa, sada sam rekao mnogo stvari, i mislim da o tome ranije nisam razmišljao. Reč nežnost. To je zanimljiva reč. Mislim da se radi i o tome da nežnost ima veze i sa umom i sa telom. Tako da je to pojam koji se odnosi i na fizičko i mentalno stanje.

Kao što sam već napomenula, dok sam gledala sva tri filma, koji su antologija, imala sam osećaj da se teme prepliću i ulivaju jedna u drugu kroz različite filmove. Teme koje se pominju u Sexu takođe se pojavlju i u Love. Pogotovo snovi i ljubav… To su gotovo neodvojivi koncepti u filmu Sex. I čini se da postavljaju temelj za druga dva filma. Da, apsolutno. Poenta je bila napraviti tri filma koji se bave istim temama i pitanjima, ali su tretirana na različite načine, iz različitih perspektiva. I sa različitim likovima. Različitih godina, takođe. U filmu Dreams, gotovo svi likovi su žene. To su žene iz tri generacije. Glavni lik je mlada devojka, ima 17 godina i njena majka, a zatim i njena baka. Sve one imaju različite misli o zaljubljivanju i seksualnosti. Početna ideja je bila da pokušamo da razgovaramo o ovim temama na što više načina. Naravno, postoji još mnogo načina na koji se ovakve teme mogu obraditi u filmovima, ali ovo je bio naš pokušaj.

Još jedna stvari koja me je zaintrigirala u ovim filmovima je da radnja nije uopšte o prikazivanju, na primer, seksa, koliko je o razgovoru o njemu. Otkrivanje emocija i odnosa kao takvih. Ako biste zahtevali da ove filmove svrstam u neku kategoriju rekla bih da su spori, čini se da se u njima ništa ne dešava, ali se zapravo dešava mnogo toga. Baš kao i život. Teme iako poznate nisu iscrpljujuće i dosadne već situacije i likovi koji te vuku da o njima saznaš još, i upravo to delim sa Dag Johan Haugerudom. Veoma skromno reditelj se nadovezuje: Nije uvek moguće svakodnevni život preneti na filmove. Ali istovremeno, ono što najviše radimo u svakodnevnom životu je da razgovaramo jedni sa drugima. I većina sukoba u našim životima dolazi iz načina na koji razgovaramo jedni sa drugima. Nesporazumi i to što nam ljudi govore. I kako nas drugi ljudi doživljavaju. Tako da mi je to jako važno. Ako želiš da pričaš o svakodnevnom životu, moraš da prikažeš razgovore među ljudima.

Sex, Photo: Motlys

Jedna od najvažnijih stvari kod građenja atmosfere njegovih filmova, je sasvim sigurno izbor lokacija i prostora u kojima se radnja odvija. Okruženje i ambijent u kojima se likovi nalaze u ovim filmovima uvek su isti (spavaća soba, kuhinja, kupatilo, radovi i gradilište u gradu koje se često vidi kroz porozor, krov). Prostori ostaju konstantni, ali se likovi dekonstruišu i prolaze kroz različite faze emocija, spoznaja i razgovora. Šta ovaj prostor znači u filmu i da li je to slobodna zona za naše protagoniste ili možda bojno polje, i kako bi to trebalo da komunicira sa publikom?

Haugerud mi veoma jednostavnom razjašnjava sve lepote i simbolike biranja prostora: Mislim da je lokacija izuzetno važna. U filmu Seks, bila je ideja da ih smestimo u ovu građevinsku oblast gde žive među novim zgradama, ili gde ima mnogo novih stanova. I gde se vide građevinske dizalice. Namera je bila ukazati da su i ti  ljudi koji su tu na neki način u procesu izgradnje. Oni su poprilično izgubljeni jer ima mnogo pitanja sa kojima se nisu suočili u životu. I verovatno se osećaju sigurno jer su zajedno više od 20 godina. Ali nešto počinje da se ruši i onda moraju na neki način da rekonstruišu svoje živote. Tako da se lokacija može koristiti kao metafora za ovaj građevinski rad. U filmu Love, oni su uvek veoma blizu mora. Tako da se zaista zanimljivi razgovori odvijaju u nekom vidu sigurnog prostora, prilično daleko od kuće. A i u Seksu je bilo slično. Želeo sam da deo ovih razgovora bude na krovu ili pored reke, ili čak u nekom slobodnom prostoru. Jer možda je lakše razgovarati u tim slobodnim prostorima, posebno na krovu gde nema ljudi i gde si na neki način prilično blizu neba. I ima mnogo vazduha oko tebe. Takođe i na vodi, gde postoji drugačija vrsta tenzije nego na kopnu. 

Kroz film Sex provlači se teorija filozofkinje Hannah Arendt, njena teorija slobode i razlika između društvene i javne sfere. Na pitanje šta njega znači filozofija slobode Hannah Arendt, pogotovo u vremenu u kojem živimo, ratovima i genocidima reditelj odgovara: Znači mi zaista mnogo. Ako čitamo Arendt, ona očigledno piše o mnogim stvarima. I može se koristiti mnogim različitim aspektima. Takođe za ove filmove mislim da je ovo posebno interesantno u vezi sa pitanjem identiteta. Jer mislim da su, posebno u Norveškoj, ili verovatno u celom zapadnom svetu, pitanja identiteta postala sve važnija. I mislim da umesto da nas oslobađa, to na neki način sužava naš svet. Postaje restriktivnije. To je prilično prenosivo na društvenu, javnu sferu. Kada se izolujete u veoma maloj grupi zaista je teško razgovarati sa širim društvom. Mislim da nam je to potrebno da bismo stekli razumevanje sveta u kojem ima više poštovanja. I više tolerancije prema drugima. Mislim da na nas veoma utiču filozofi. Hteli mi to ili ne.

Photo: Motlys

Još jedan interesantan koncept pojavljuje se najviše u filmju Love, ali se suptilno provlači i u filmu Sex, a to je telo kao mesto borbe (body as a battleground). Nešto što je većini poznato ako ništa drugo a ono zbog umetnice Barbare Kruger. Ona zahteva da razmislimo o tome kako se naši identiteti oblikuju unutar kulture, kroz našu reprezentaciju, u jeziku i slici. Zanimalo me je kako je taj inherentno feministički pojam povezan sa ovim filmovima? I pitanjima o telu koja se u njemu postavljaju? Kako je telo u njegovim filmovima povezano sa telom kao bojnim poljem?  Mislim da je telo uvek bojno polje. Za sve ljude. Uvek vidimo kako telo treba da izgleda. Uvek se borimo sa sopstvenim telom da bismo ga oblikovali i prikazali onako kako mislimo da treba da izgleda. Takođe imamo očekivanja u vezi sa našom seksualnošću. Šta bismo trebali da volimo, kako bismo trebali da se osećamo. Mislim da je za mnoge ljude prilično teško ostvariti neki vid seksualnog života koji je zaista dobar za njih. Jer skloni smo da pokušavamo da seksualnost prilagodimo partneru ili onome što partner očekuje, ili onome što društvo očekuje. Tako da kontrola nad svojim telom, mislim da veoma malo ljudi to zaista ima u bilo kom smislu, i mislim da je to borba sa kojom se susrećemo tokom čitavog života. Ali isto tako mislim i da možemo da prevaziđemo tu borbu na neki način pokušavajući da budemo iskreni u vezi sa tim, pokušavajući da razgovaramo o tome. Jer ako ne pokušavamo da objasnimo ljudima koliko može biti teško, kako ćemo onda to da rešimo? Mislim da je otvorenost o telesnim funkcijama i telu, kako izgleda, kako se oseća, veoma važna. Telo će nastaviti da bude bojno polje, ali naš pristup mora da se promeni.  

Photo: Motlys