U Kanu smo pogledali novi film u produkciji braće Almodovar

Zamisao je jednostavna: evropski otac i sin traže nestalu ćerku / sestru na ilegalnom rejvu usred marokanske pustinje, dok u pozadini izbijaju prvi trzaji Trećeg svetskog rata. Kada evropske vlasti narede hitnu evakuaciju i zatvore rejv, Luis i Esteban svojim porodičnim kombijem skreću iz vojnog konvoja i priključuju se skupini psihodeličnih nomada koja ih vodi na pustinjsku odiseju prema drugoj žurci- ovaj put na Mauricijusu – gde bi devojka mogla da bude.

Već prvi kadar, u kojem istetovirane, preplanule ruke starih rejvera usred pustinje montiraju surround sistem, uspostavlja tehno muziku i kulturu free partyja kao srž vizuelnog jezika filma. Novi film Olivera Laxea, u produkciji braće Almodóvar, donosi slike koje zaista deluju neviđeno – od transa u prašini kanjona do ayahuasca plesa uz subwoofere u minskom polju.

Grupa nomada kojima se otac i sin pridružuju – koje igraju neprofesionalni glumci pronađeni na stvarnim pustinjskim rejvovima – samoodrživa su komuna i svojevrsna porodica sa različitih krajeva sveta i nekoliko udova premalo. Drugim rečima, to su likovi sa daleke margine, koji su jedni u drugima i nomadskom životu pronašli nešto nalik sreći.

Prvih sat vremena filma tako podseća na road trip komediju, u kojem se otac i sin sa jedne, a rejveri sa druge strane međusobno gledaju kao marsovci, uz komične situacije koje ih usput postupno zbližavaju. Usprkos tome što se u jednom trenutku čini da bi ova nova porodica ostatak filma mogla provesti u zabavnom putovanju koje kulminira međusobnim razumevanjem, čitavom njegovom ekspozicijom se provlači osećaj da za likove koje gledamo zapravo nema povratka – pogotovo kada film na pola prereže apsurdno tragičan kadar koji je u dvorani Debussy izazvao nekoliko vrisaka i pokoji izlaz.

U sledećih se pedesetak minuta – briljantnih ali gotovo nepodnošljivih za gledati—film svakim činom u potpunosti transformiše i zadržava posebnu vrstu egzistencijalne napetosti, gde ekstremi ljudskog stanja gledaoca istovremeno drže prikovanog za sedište i teraju na beg iz besmislenog užasa sveta koji gleda. Iako su najčešća poređenja u razgovorima nakon projekcije bili Mad Max: Fury Road i Antonionijeve vizure 1970-ih, Sirât podseća više na beckettovski san prerastao u niz uzastopnih noćnih mora koje nekontrolisano slede jedna iz druge, sve dok se ne probudite u hladnom znoju i odahnete kada shvatite da ste ipak samo spavali.

Naši likovi su nažalost potpuno budni, te uz pomoć (ili sabotažu) psihodelika prisiljeni da se suoče sa nezamislivim. Laxe dekonstruiše ideju slobode nomadskog života, samoodrživih komuna i free party psihodelije – koje često smatramo epitomom slobode i odricanja – i pokazuje da i oni koji “nemaju ništa” imaju beskrajno toga da izgube.  Sirât, čiji naslov dolazi iz Kurana i označava tanak most između raja i pakla, postavlja nam pitanje: šta se događa kada ostanemo i bez nade? Odgovor je ‘ništa’, ali film to svoje ništavilo predstavlja kao vrstu oslobođenja koja prelazi granice onoga što uopšte smatramo slobodom, prikazujući je kao pročišćujuću prazninu – sličnu pustinji u kojoj se nalaze. Film nije savršen. Njegova vizija je ponekad fragmentarna, čak i zbrkana. Ali svi koji su ostali do kraja projekcije složili su se oko jednog – (filmski) svet je te večeri dobio nešto novo.