Pogledali smo film Sinners za koji mnogi tvrde da je najbolji film godine do sad

Kada se Sinners, najnoviji film Ryana Cooglera, prvi put prikazao ovog proleća, apsolutno je oduševio publiku, a online svet su preplavile vesti da je reč o filmu koji je dobio rating od čak 100 % na platformi Rotten Tomatoes. Ovo mi je zvučalo poprilično neverovatno, pogotovo kada sam videla da je reč o hororu, jer ovaj žanr ne dobija često tako visoke recenzije. Mnogi su pohitili i ovaj film već definisali kao najbolji film godine, a ja sam morala da ga pogledam da se i sama uverim u njegovu izuzetnost.

Sinners nas vodi u Mississippi 1932. godine, u gradić Clarksdale, crnačku zajednicu koja je kolevka bluesa. Ovo je rodni grad blizanaca Smoke/Stack, kriminalaca koje još od detinjstva prati mit da su ubili svoga oca, a obojicu tumači Michael B Jordan. Glumac obe uloge igra zaista sjajno, toliko da osim što braću razlikujemo po karakteru, bojama koje nose (crvene i plave detalje), možemo da ih razlikujemo i po mimici – Stackov poluosmeh mogao bi da vam ostane urezan u mislima i dugo nakon gledanja filma. Nakon Prvog svetskog rata, Stack i Smoke živeli su u Chicagu, gde su se obogatili radeći za Al Caponea kao iznuđivači i krijumčari alkohola tokom državne prohibicije. Nakon nekoliko godina kriminalnih aktivnosti, pljački banaka i rivalskih gangstera, braća se vraćaju u rodni grad, spremni da otvore noćni klub, juke joint.

Courtesy of Warner Bros

Radnja filma odigrava se u toku jednog dana – za vreme kog Smoke i Stack nekako stižu da kupe prostor od belca, člana ozloglašenog klana belih suprematista, pripreme muziku, hranu i okupe ljude, i na posletku otvore svoj lokal. Pronaći osoblje bilo je poprilično jednostavno, uglavnom zbog toga što se u njihovoj maloj zajednici svi poznaju i međusobno poštuju na zaista dirljiv i zavidan način, ali ipak je izbor muzike bio najlakši. Blizanci zapošljavaju svog rođaka Sammieja, poznatijeg kao Preacher Boy, koji uprkos molbama svog oca, sveštenika, ne može da odoli a da ne svira blues – što je velika sreća, jer je glumac Miles Caton izuzetno talentovan muzičar. Pratiti društvene dinamike u ovom gradu u prvom delu filma bilo je izuzetno zabavno, najviše zbog toga što je većina likova toliko dopadljiva da ne možete da ih ne volite, a baš poput članova njihove zajednice, ni gledalac ne može da ih vidi kao grešnike, što većina njih neosporivo jeste.

Film uspeva da u kratkom vremenu uspostavi duboku povezanost između gledaoca i likova, uprkos tome što ih ima mnogo. To je najviše zahvaljujući neprekidnom toku radnje i činjenici da se svaki lik pojavljuje u savršenom trenutku. Ipak, rekla bih da je Mary, koju igra Hailey Steinfeld, imala najdramatičniji i najzabavniji ulazak – odlučno se pojavljujući na železničkoj stanici samo kako bi Stacku rekla koliko ju je duboko razočarao. Mary koja lebdi gradom očajnički zahtevajući ljubav i Annie (Wunmi Mosaku), odlučna žena koja se bavi hoodoo magijom i verovatno je najpromišljeniji lik u filmu, posebno su se istakle, donoseći važne ženske perspektive. Jedini likovi s kojima smo upoznati malo neprirodno jesu vampiri. Jasna mi je ironija, vampire nije moguće prikazati prirodno, ali scena u kojoj se prvi put pojavljuju, iako vizualno efektna, meni je delovala kao naknadno umetnuta u celi film

Courtesy of Warner Bros

Rekla bih da je muzika verovatno najvažniji deo narativa. Blues je žanr koji je duboko ukorenjen u iskustvo Afroamerikanaca, a pojavio se nakon građanskog rata, 1860-ih godina. Odajući počast bluesu kao žanru, Sinners proslavlja crnačku istoriju, otpor, slobodu i umetnički izraz. U toku filma vidimo da kreatori blues povezuju s crnačkim identitetom i kroz muziku se dotiču problematike prisvajanja tuđih kultura i belačkog odnosa prema crncima. Muzika u filmu prevazilazi vreme i prostor, a predstavljena je ujedno kao oružje za spas i izvor greha. Metafora je jasna, a muzika koja prati radnju pravi melem za uši. Ipak, ne mogu reći da sam uživala u blagim nadrealnim elementima koji su se pojavili u nekoliko scena, uglavnom onih vezanih za muziku, jer film ne uspeva da ih na efektan način vizuelno ili narativno uklopi u priču.

Courtesy of Warner Bros

Osvrnimo se na vampire. Otprilike do polovine filma ne možete ni naslutiti natprirodna stvorenja i scene krvoprolića koji slede. Međutim, upravo sa pojavom vampira radnja postaje znatno napetija i zabavnija. Slično kao u Tarantinovom From Dusk Till Dawn, film pravi nagli zaokret usred noći, ostavljajući nas u panici dok nestrpljivo iščekujemo da sunce oboji noćno nebo u narandžaste i ružičaste nijanse svitanja. Sinners se tada poigrava s gledaočevom anksioznošću, podsećajući nas da su najstrašniji filmovi najčešće oni bazirani na našoj psihi. Ali baš dok su protagonisti pokušavali da smisle načine za preživljavanje, paralelno sam proveravala svoje znanje o vampirima koje marljivo skupljam još od tinejdžerskih dana, što mi je delimično skrenulo pažnju s mog nestrpljenja i generalne nelagode.

Što se tiče samih vampira, oni su dosta slični svojim prethodnicima iz pop kulture. Njihove CGI crvene oči izgledale su poprilično loše, kao da su postignute uz pomoć zastarele tehnologije, ali meni to nije previše smetalo (s obzirom na to da ipak ne postoje). Međutim, i neki drugi vizuelni efekti delovali su nesofisticirano, pa sam se pitala da li su autori namerno išli na neku siroviju, nostalgičnu estetiku koja nas u potpunosti podseća na horor filmove iz devedesetih.

Courtesy of Warner Bros

Sve u svemu, veći deo gledanja filma Sinners provela sam pitajući se zašto je dobio toliko visoke recenzije od strane publike – što je jedan od razloga zašto ne volim da gledam recenzije, jer moja očekivanja inače možda ne bi bila toliko visoka. Film je bio zabavan, gluma dobra, muzika odlična, a bilo je i nekoliko momenata u kojima sam se likovima od srca nasmejala, ali ipak ne mogu baš da shvatim zašto je dobio tolike reči hvale. Stvar je u tome što od filma koji označavam sa 100 % želim da me oduševi, izuje iz cipela i natera da zovem sve prijatelje i porodicu i predlažem im da ga pogledaju. To nije slučaj sa Sinners, uglavnom zbog toga što ovaj film meni nije delovao kao ništa novo, on se poigrava sa već testiranom i uspešnom formulom. To izvodi odlično, pogotovo zato što upliće aspekat muzike i daje ovom hororu dubok dramski značaj kroz važan istorijski kontekst, ali nažalost ni u jednom trenutku nisam pomislila da gledam najbolji film ove godine. Međutim, ponekad je dobar film samo dobar film, bez preteranog nizanja drugih epiteta, pa ako se pitate da li da pogledate Sinners, odgovor je – zašto da ne?