In Conversation with:
Lunar nas vodi iza kulisa bogate karijere Simona Le Bona

Jedan od najvećih pop bendova svih vremena, Duran Duran, svoj povratak u Hrvatsku tempirao je sedam godina nakon rasprodatog koncerta na zagrebačkom stadionu Šalata. Novi nastup zakazan je na, usudićemo se da kažemo, možda i najlepšem koncertnom prostoru koji ovaj deo Evrope ima. Dve hiljade godina stari amfiteatar u Puli, 30. jula biće pozornica na kojoj će Duran Duran podsetiti na bezvremensku kolekciju hitova. Njihov zvuk kombinuje elemente popa, rocka, disca, funka i elektronike, uneli su bezbroj inovacija u muziku tog doba i nastavili da je razvijaju do danas, kroz do sada objavljenih 18 albuma u periodu od 40 godina. Niz velikih hitova tokom vremena je obeležilo  njihovu karijeru; pesme poput Hungry Like the Wolf, Rio, Girls on Film, The Reflex i Ordinary World ostavile su dubok i trajan trag u muzičkoj istoriji. Članovi benda, posebno frontmen Simon Le Bon, postali su i ikone stila svojom outfitima i glamuroznim izgledom koji i dan danas neguju, posebno za nastupe. Stil i imidž jednako im je važan kao i muzika, i upravo zbog toga se oseža značajan uticaj Duran Duran estetike i u modi i popularnoj kulturi svih ovih godina i decenija. Ali to će biti sjajna prilika da čujete novi album Danse Macabre ovog benda koji je do dan danas vremena zadržao autentičnost i taj prepoznatljiv imidž i zvuk.

Povodom njihovog dolaska, najveći fan benda u Hrvatskoj, mnogima poznatiji kao street art umetnik Lunar, razgovarao je sa frontmanom Simonom Le Bonom. Postoji mnogo anegdota, zanimljivosti i priča koje se vežu za ovaj bend i Simona Le Bona, od početaka u kultnom noćnom klubu Rum Runner, prijateljstva sa Davidom Bowiejem, preko toga kako su angažovali umetnike za svoje kultne covere albuma do tzv. suparništva sa drugim bendovima (da li je to to bila priča za medije ili ne?), a neke od tih tema je street artist Lunar započeo u razgovoru sa Simonom Le Bonom. Gde ih je razgovor sve odveo, pročitajte u nastavku.

Simon Le Bon: Kako se zovete?

Lunar: Slaven mi je ime, ali moje umetničko ime je Lunar, po njemu me svi znaju.

Simon Le Bon: Cool. Šta Vas zanima?

Lunar: Šta mi možete reći, a da niste nikome do sada rekli.

Simon Le Bon: To bi bilo nešto jako retko, izuzetno…

Lunar: – Rum Runner – Kome su od vas klinaca iz Birminghama prvi prišli Braća Paul i Michael Berrow ili su kontaktirali klub? Čini se kao savršen način da se osnuje banda ili bend, da se stvore dugotrajne veze i da se stvarno upoznate radeći rame uz rame na raznim poslovima unutar kluba što možda nije uvek najlakše? Ali pretpostavljam da je bilo i dosta zabave… Kako gledate na to sada, više od četiri decenije kasnije?

Simon Le Bon: Odrastao sam u gradu Pinner i nisam bio Birmingham boy. Kada se setim tog perioda imao sam sreće, to su bili zaista dobri dani, dobro vreme. Sve je bilo uzbudljivo, radili smo potpuno nove stvari, nisam pre imao priliku da iskusim život benda koji je imao budućnost pred sobom.

I to je upravo ono što smo osećali, da je budućnost pred nama. Bili smo odlučni, samouvereni i neustrašivi. To je bilo divno, apsolutno briljantno vreme, uzbudljivo za muziku generalno Znate, pre toga je punk taman počeo i nekako je otišao u drugom smeru, ali je zauvek ostao deo naše prošlosti, deo naše istorije. I nakon punka je došao tzv. novi val, new wave.

Radilo se o novom jasnom pravcu u muzici koji je iznedrio neke od najboljih muzičara. OK, bilo je tu i loših i dosadnih, ali nećemo spominjati imena. A neki od nas koji dolaze iz punka želeli su nešto živopisnije i zabavnije.

Pa smo to sami stvorili. I znate, stvarno smo bili deo te svetlosti, tog neona osamdesetih, pa samo pogledajte omote naših albuma iz tog vremena. Odeća koju smo nosili, kako smo bili osvetljeni, sve… Pogledajte kako izgleda cover Rio albuma. Prihvatili smo optimizam, bili smo čista pozitiva. I to je bila glavna razlika između nas i ostatka scene. Želeli smo da svet učinimo boljim mestom.

Lunar: Mislim da je John Taylor spomenuo u svojoj knjizi da su tada gitare bile pristupačnije, da ne kažem jeftine, u smislu da ih je svako mogao nabaviti svojoj deci, ači da je synth bio skup i nepristupačniji. I tako ste odlučili da odete korak dalje, da uđete u taj svet novog talasa.

Simon Le Bon: Da, ako biste mogli sebi da priuštite najjeftiniji synth. Da, svakako. A najjeftiniji je bio Wasp. Bio je crnožut, poput ose, kako se i zvao. Iako je bio jeftin, mogao si da dobiješ odličan zvuk sa Wasp synthom, Nick je kreirao sjajne zvukove. I kako smo počeli da zarađujemo, tako smo počeli da kupujemo skuplje synthove.

Lunar: To je definisalo vaš zvuk, definisalo vas kao grupu, kao bend, tada 1980. Bili ste drugačiji, zvučali ste jako moderno. Koliko ste bili – povezani? Povezani sa OMD, Sheffield Boys, Human League, Heaven 17…?

Simon Le Bon: Ako smo hteli da ih slušamo, otišli bismo na koncert. Imali smo i prijatelje u bendovima, družili smo se sa Classics Nouveau i Thompson Twins. Da, to su nam tada bili najbolji prijatelji. Ali ostarili smo, i nakon deset godina nije ostalo još puno takvih bendova i onda smo se družili sa Depeche Mode i U2. I Spandau Ballet. Iako smo bili, kao rivali. To je bila priča za medije, ali smo privatno zapravo bili jako dobri prijatelji. Zapravo, sinoć sam se družio sa Garyjem, pevali smo i jednu pesmo zajedno.

Lunar: Da, video sam sliku, stavio je Gary Kemp na Instagram i Duran Duran na Facebook. To je tako lepo videti.

Simon Le Bon: Da, što si stariji, što si samouvereniji i sigurniji u sebe kao muzičara, u sebe kao osobu, i drugi počnu da te poštuju, i prijateljstva se razviju. Sa Davidom Bowiejem sam imao baš lepo prijateljstvo na koje sam čak i ponosan. Bilo je lepo nazvati ga prijateljem.

Lunar: Da malo skočimo nazad na umetnost, na covere albuma. Kako birate umetnike za covere albuma? Posebno me zanima kako i ko je dizajnirao omote LP-ja, poput Patricka Nagela za Rio album, saradnja sa Tonyjem Viramontesom, Violeta Sanchez za bend Arcadia, Vaš side project.

Simon Le Bon: Nigel je zaslužan za odabir umetnika, dizajnera. Cover Rio albuma je stvarno epic, revolucionaran, ikoničan. Prepoznatljiv je vizual 80-ih. Bio je i umetnik Dougie Fields i bend The Motels. On je osmislio vizual njihovog prvog albuma, a mi smo hteli baš takav izgled, takav stil. Odgovarao nam je taj vajb, hteli smo nešto moderno, više fashion. Da je ceo imidž isnpirisan mladalačkom energijom i prigušenim seksipilom. Želeli smo da izgled napaljuje, ali na prefinjen, elegantan način.

Lunar: Kako ste se osećali kada Vam se pridružio Bob ili Midge Ure?

Simon Le Bon: Bob Geldof je uputio poziv. Da, taj poziv sam dobio. Prvo što me je pitao jeste da li sam video šta se dešava u Etiopiji. Rekao sam mu da nisam. Mnogo sam putovao tada i nisam se informisao. Rekao je da moramo da uradimo nešto povodom toga i predložio ideju da nas sve okupi da snimimo ploču. Odmah sam pristao. Uvek mi se sviđao Bob. Uvek nas je podržavao i uvek je bio nekako prijateljski nastrojen. I osećao sam da ima dobro srce, da je ne mestu. Kasnije mi je priznao da je mislio da ako dobije mene, Simona Le Bona i Stinga da pristanemo, da će onda svi drugi pristati. I tako je i bilo.

Lunar: Koliko ste dugo imali studio na raspolaganju? Pola vremena ste tamo jednostavno bili, družili se, a pola vremena je Bob producirao?

Simon Le Bon: Tačno tako je bilo. I bilo je sjajno. Energija je bila neopisiva i istovremeno opipljiva, zarazna.

Lunar: Koji je bio krucijalan trenutak kada ste počeli da miksate svoj stil sa drugim stilovima? Pretpostavljam da ste radom sa velikim brojem drugih muzičara stvarali različite hemije i da je to moralo da utiče na Vas.

Simon Le Bon: Nema pravila i nema tog trenutka. Sa Johnom Barryjem smo radili A View to a Kill. On je muzičar savremene, ozbiljne klasične muzike, mi smo pop muzičari, a on je uzeo našu muziku i napravio novi aranžman, nije pisao novu muziku. Uzeo je postojeće i od toga napravio klasičnu muziku, to je bilo zanimljivo. I zanimljivo je da dolazimo u Vaš amfiteatar u Puli, biće to sjajan koncert.