Uvek sam bio opčinjen životom Silvije Plat. Upravo tako, njenim životom, mnogo više nego njenom poezijom i delima. Da ne bude zabune, daleko od toga da mislim da je stvarala lošu književnost, naprotiv, više je problem u meni, poezija prosto nikada nije bila my cup of tea. Međutim, o njenom životu sam znao praktično sve. Kada sam bio mlađi, “gutao” bih sve što pronađem, a i danas rado pročitam ako naiđem na neku zanimljivu triviju. Kada je nečiji život kratak i obeležen tako tragičnim krajem, teško je objektivno sagledati ono što je definisalo nekog umetnika. U ovom slučaju, umetnicu, koja se čini mi se od samog početka razvijala i živela u oblaku enigme, s obzirom da se i dan danas pišu biografije koje imaju sasvim drugačiji pogled na njen celokupni život i opus. Ono što je sasvim izvesno bez obzira na bilo kakva tumačenja, ona je uprkos svemu bila tragičan lik i autorka čija dela odjekuju snažano i posle više od pola veka. Svoju anksioznost, neprilagođenost i zbunjenost u svetu u kome živi, pretvarala je u moćne stihove koji su služili kao neka vrsta (samo)refleksije, suočena do kraja sa svojim unutrašnjim demonima koji su je pratili do samog kraja. 

Upravo je uzbudljivi život Silvije Plat poslužio kao idealna inspiracija autorskom timu predstave Silvija, koja je premijerno izvedena u Bitef teatru u Beogradu. Volim to pozorište, naročito zgradu, istoriju koja stoji iza njega i uvek po malo čudnu, mračnu scenu i atmosferu koja vas ščepa i pre nego što se “digne zavesa”. Smešten u prostoru rekonstruisane evangelističke crkve, u samom srcu Dorćola, još od svog osnivanja pre 35 godina, ideja Bitef teatra bila je širenje uticaja istoimenog festivala, otkrivanje novih pozorišnih tendencija u našoj sredini, kao i pružanje prostora umetnicima čiji rad predstavlja iskorak iz tradicionalnih i utvrđenih granica scenskog izraza. Tako i ekipa okupljena oko ovog projekta izbegavajući linearnu strukturu gradi avangardni narativ o unutrašnjim borbama koje svaka individua, svako od nas iz publike na neki način vodi na putu spoznaje, sazrevanja i suočavanja sa okolinom i ostatkom sveta, van svoja 4 zida u kome se uporedo reflektuje život i misao slavne pesnikinje. Kao da živimo u njenoj glavi, kao da postajemo ta neurotična tastatura po kojoj lupaju brzi prsti koji ne mogu da prate tu brzinu toka misli. Kako sam reditelj ove vrlo upečatljivo režirane predstave priznaje: Ljubav, ili tačnije izdaja nježnosti, postaje mjesto raspada mogućeg spasa. Intima, umjesto utočišta, čini prostor suptilne agresije. U uvodnoj reči reditelj Nemanja Mijović poentira takođe da je autoportret proces, otvoreni čin tijela koje traži značenje – tijelo ne ilustruje tekst – ono ga proizvodi, podriva i prevazilazi. Silvijin alter-ego, Ester, simbol je subjekta izopštenog iz jezika, zajednice i značenja.

Ovo poetsko scensko istraživanje na sceni Bitef teatra sastoji se iz tri dela u kojima dvoje protagonista, Aleksandra Arizanović i Danilo Brakočević, suptilno provode publiku kroz životni rollercoster senzitivno-neuravnotežene osobe koja reaguje na svaki titraj spoljnjeg sveta i društvene dinamike. Baš kao što je Silvija Plat svojom literaturom razarala tabue i pisala o temama koje su dotad bile zabranjene, kao što su samoubistvo, mentalni poremećaji, seksualnost, bes i nemoć žene zarobljene u raljama konzervativnog društva, tako i ova predstava izvlači na površinu najmračnije ljudske strahove, duboko lične, ali univerzalno prepoznatljive, često prožete bolom, lucidnošću i neustrašivim suočavanjem sa sobom i svetom. Tematsko i estetsko ishodište predstave jeste autoportret kao pitanje, ne kao odgovor. Stakleno zvono ne označava zatvorenost, već akustičnu komoru u kojoj jezik nadilazi značenje. Predstava problematizuje epistemologiju boli: kako znati bol prikazanu bez trivijalizacije? Smrt nije kraj, već konstanta – struktura osećanja, granica jezika i prisustva. Pisanje više nije komunikacija, već disanje, porođaj, gesta samopotvrđivanja. Kroz niz inventivnih rešenja, ali i koreografiju koju potpisuje glavna glumica, predstava na momente silovito preskače rampu, probija četvrti zid, ali i bukvalno silazi  u parter, u gledalište, tako što glavni akteri s vremena na vreme sede u publici ili publika sedi na samoj sceni u trećem, finalnom delu, navodeći nas da se dodatno poistovetimo sa konfliktima likova koje tumače. U tom smislu, u više navrata, postoje trenuci koji vas na katarzičan način suočavaju sa stvarnošću, oči u oči i iskaču iz narativa same predstave, koja kao da daje glas onome što obično ostaje prećutano. Na taj način, Silvija ne igra ulogu biografije niti omaža – već postaje misaoni čin, forma prisustva, u kojoj autoportret nije puko ogledanje, već način da se sopstveno postojanje, makar na trenutak, prisvoji kao istinito i lično.

Ovo definitivno nije samo predstava o životu Silvije Plat – ovo je pozorišni čin u ime svakog pojedinca koji odbija da se svede na društveno zadate forme postojanja. U ovom komadu, umetnost ne traži da objasni svet, već da ga izdrži – rame uz rame s onima koji su potisnuti na njegove margine. Elem, baš kao što je u jednom od dnevničkih zapisa navodi i sama Silvija Plat: Something in me wants more. I can’t rest, otima mi se utisak da bi celokupna predstava za nijansu bila bolja da je mrvicu kraća. Ali, više je nego očigledna zaronjenost autorskog tima u sve važne teme koje more savremeni trenutak, koji je kao i pesnikinja očito hteo još, izgubivši pojam o vremenu i kada je kraj zaista kraj.