Sharon Stone ekskluzivno za Vogue Adria o novim projektima, zašto i dalje veruje u bolji svet te zaokretu od glume ka umetnosti

Svet koji poznajemo u poslednje vreme i nije neka najbolja verzija sebe i nisam sigurna više šta će da ga spasi, osim nekih neverovatnih ljudi u koje jedino još verujem, koji poznaju sebe i druge i ne boje se da budu iskreni u tome, znaju šta je rolerkoster i voze se niz njega ne trepćući i uprkos svemu ne prestaju da nose optimizam. 

Kod mene je deset uveče, dan se podosta primakao kraju, a ruku na srce i moja energija. Nakon nedelja online dopisivanja, dogovaranja i uspešno završenog snimanja, koje je učinilo da moj radni dan istovremeno teče po pacifičkom i centralnoevropskom vremenu, na Zoom pozivu me je dočekala žena velikog osmeha. Goddess itself. Sharon Stone. Nasmejala sam se gotovo instant na natpis na njenoj košulji – „Let’s go somewhere”. To bih i ja predložila, iako ne znam tačno gde pobeći. Pre nego što sam stigla da je pitam kako je i gde predlaže da se ide, preduhitrila me je. „Kako je sve, da li se osećaš dobro i sigurno?” Slegnula sam ramenima, jer stvarno ne znam odgovor. „Razumem, isto. Mislim da je ovo trenutak kad je u redu da priznamo da smo svi pomalo zabrinuti, ali to ne znači da mi koji radimo stvari iz ljubavi, zadovoljstva, i sa svrhom koju razumemo ne treba da nastavimo to da radimo, i služimo drugima donoseći im brigu i ljubav. Zato što je to naša uloga. Dobri ljudi neće dozvoliti da se sve(t) raspadne. Ja verujem u dobre ljude. To je moj politički kredo.”

Moćan početak, i moćan politički stav, ako mogu da primetim. To sam joj i rekla, kao i da mi je ideja moći uvek prva na umu kada pomislim na njene uloge. Jasno je da je femme fatale titula koja je prati, ali u tom prepletu erotike i opasnosti uvek je postojalo nešto inherentno snažno. Žena koja od filma „Basic Instinct”, preko filma „Casino” do „Diabolique” nije u redu iza muškarca nego rame uz rame, ako ne i korak ispred, ne može biti ništa drugo do snažna. Kako doživljava tu reč, šta za nju znači biti moćna žena? Kako to u ovom trenutku izgleda? „Imati sposobnost da ostaneš autentično ti, šta god da se događa. Da i u najcrnjim trenucima donosiš odluke kojima potvrđuješ tvoj integritet. Ostati dosledan sebi, napraviti najbolji mogući, najnežniji mogući izbor. Možda će proces trajati duže, ali vredi jer postoji razlika između sreće i trenutnog zadovoljstva. Sreća je dugotrajna, kada praviš izbore za duže staze. Ja sam volterovski dosledna tome. Potrebno je mnogo hrabrosti da ostaneš srećan. Gledala sam svog oca koji se borio sa rakom u završnom stadijumu, i kada su ga pitali kako je, rekao bi: ‘Odlično sam.’ I s tim stavom nekako i preživeo. Mislim da bismo, ako bismo to radili kao čovečanstvo, stvorili sjajan svet. Zahteva puno hrabrosti, još više discipline i užasno mnogo fokusa da ostanemo srećni. Ali vredi. Ja to radim svaki dan. Svaki dan ispočetka odlučujem da ustanem, da se borim, i kad stvarno ne želim i kad ne osećam da imam snage za to. Svaki dan. Ali uporno dokazujem sebi da mogu i da sam sve bolje.” 

Nasmejala sam se jer mi deluje prirodno da ja imam poteškoća u svojoj svakodnevici, ali ipak se osećaš malo manje izgubljenim kada i jedna Sharon Stone potvrdi da nije lako biti srećan. Sreća nije prirodno stanje, to je težak posao i svakodnevna odluka. Ima dana kada ne želimo da ustanemo iz kreveta, i onih kada sve deluje nemoguće, i onih kada moraš biti srećan da bi usrećio nekog drugog. Biti srećan je težak posao. „Da. Nekada to uspem tek u šest po podne. Ali nije bitno šta sve treba da prevrnemo da bismo našli svoju sreću, ako krenemo da je tražimo, naći ćemo je.” Podelila sam s njom misao da mi koji svet poznatih gledamo sa druge strane ekrana imamo nekada poteškoće da poverujemo da je i njima na celebrity Olimpu jednako teško, iako je suštinski vrlo lako zamisliti da su van svojih uloga i oni samo obični ljudi. „Svi se borimo. Kada su životne stvari u pitanju, svi smo isti. Svi se jednako borimo, tražimo poslove, brinemo za svoju decu, jednako smo uplašeni, i svi prokleto pokušavamo da shvatimo ovu stvar koja se zove život. Manje ili više uspešno.” Odjednom se osećam bolje i puna neke nove energije. Ne zato što je još nekom teško, već zato što je solidarnost tako jednostavna, ako se setimo da nam je svima osnova ista, a ona podrazumeva taj komplikovani zadatak koji glasi – biti čovek. Sa svime što ta rečenica nosi. „Mi smo zajednica sveta, moramo da volimo osobu pored nas, da joj ponudimo pomoć kad joj treba. I preživećemo sve zajedno. A žene, mi smo poseban klub. Mi koje smo relativno privilegovane treba da se koliko god možemo nađemo drugima. Da lakiramo jedne drugima nokte, i isfeniramo kosu, i pitamo šta ti treba danas da se osećaš bolje. Ako je to jedini način da nekome pomognemo da se oseća dobro i vredno, onda ćemo to da radimo. Ako nemamo ništa dobro da ponudimo, onda ćemo da ponudimo dobrotu koju imamo. Moramo biti organizovane, brižne, mirne i da komuniciramo o svemu što proživljavamo.” 

Priča o doslednosti u pravljenju dobrih izbora me je podsetila da me je uvek zanimalo kako je birala uloge. Kao neko ko ima klasik do klasika, da li ih je ona birala ili su one nekako pronalazile nju? „Ja sam žena iz radničke klase, iz malog grada, i činilo mi se da je raditi dobra ideja (smeh).” Rekla sam joj da gluma stvarno zvuči kao dobra ideja i „dream job”, ali da izgleda da je za sve tačan onaj „darling, I don’t dream of labour” meme. „Na kraju dana sve je posao, znaš? Radila sam i prihvatala uloge jer mi je bilo potrebno, iako sam uvek bila manje plaćena od muških kolega, postala sam vrlo poznata, ali i tada sam morala da brinem o svojoj budućnosti i kako da se osiguram. Kad sam se uselila u prvu kuću, nisam imala podove, ta kuća je bukvalno bila ljuštura, stara, raspadnuta. Ja sam bila superzvezda, a to je bilo jedino što sam mogla da priuštim. Tako da sam često živela u hotelima dok sam snimala, i paralelno s tim malo pomalo sve više radila i od te kuće napravila svoj dom, a i svoje ime.” Razlike u platama su priča koja nam je danas dobro poznata, iako je dugo bila poznata samo onima u industriji, i to kao nešto što se nažalost podrazumeva. Danas se veliki broj i glumica i glumaca konstantno angažuje u pogledu izjednačavanja honorara, ali i mnogi režiseri, poput Mikea Whitea, čiji je ugovor za „White Lotus” recimo podrazumevao da svi budu jednako plaćeni nezavisno od iskustva ili roda. Spolja posmatrano deluje kao da je Hollywood napravio značajne pomake u pogledu položaja žena, i prilika koje se otvaraju, pa je sve više režiserki, u pogledu inkluzije, ali i plata. 

Nisam odolela da je ne pitam da li je to zaista tako ili samo dobra scenska šminka. „Mnogo je bolje danas. Mnogi su promenili način na koji rade, a i mnogo tih ‘old studio people’ više nije tu. Menja se industrija, ali ipak ne u potpunosti. Što se tiče režiranja, svojevremeno sam i ja to želela ali nisam dobila priliku. I to vrlo eksplicitno – ‘odlična prezentacija, ali žena ne može da režira’. Kraj priče. Ali, uvek sam se vodila mišlju da, kad se neka vrata ne otvaraju, obično ima razloga za to. Mislim da ne bih postigla toliko u oblasti humanitarnog rada da su mi otvorili ta vrata.” Do sad sam već iskreno fascinirana ovolikom količinom entuzijazma. I istina. Da je Sharon počela da režira verovatno bismo gledali mnogo neverovatnih naslova, i ne bih se ni najmanje bunila, ali ko bi bio jedan od najaktivnijih članova amfAR-a i prikupio desetine miliona dolara za istraživanje i lečenje AIDS-a, koji su doprineli nezamislivom napretku kom svedočimo danas, ko bi dobio Peace Summit Award 2013. godine, ili se borio protiv raka dojke i pomagao deci i ženama u kriznim situacijama? „Mislim da je univerzum imao veće planove za mene od režiranja”, osmehuje se. 

Kad smo kod promene planova, njen zaokret od glume ka umetnosti je nešto što privlači posebno mnogo pažnje u poslednje vreme. Da li joj slikarstvo nudi nešto što gluma nije mogla ili ta dva sveta mirno koegzistiraju? „Malo ko zna da sam počela da slikam od malih nogu, to mi je praktično drugi jezik, tako da je bilo pitanje trenutka kada će postati izuzetno važno. Nudi mi potpunu stvaralačku samostalnost, ne zavisim od drugih ljudi. Kao i dok pišem. A pišem puno i prozu i poeziju.”

Ipak, ne možemo reći da gluma i dalje ne zauzima prvo mesto u njenom životu, ako uzmemo u obzir na čemu sve trenutno radi. „Istina, film ‘In Memoriam’, koji će biti odlična komedija, čeka svoju premijeru, a tu je i drugi deo filma ‘Nobody’. Bob Odenkirk je fantastičan, profesionalac kakav se retko viđa i mislim da će drugi deo biti odličan. Prosto on je predivan, svi su predivni, film je predivan, i jako sam srećna što sam deo tima. Zatim radim još jednu seriju, ali o tome ne mogu da pričam puno trenutno, i naravno ‘Euphoria 3’, što mi je dosta uzbudljivo. Pojaviće se i još jedna serija na kojoj radim, u kojoj glumim psihijatricu, ali i to je trenutno u završnoj fazi, tako da ćemo o tome sledećom prilikom. Ali, svašta se događa, što bi rekao moj prijatelj, ‘Počeo je Sharonaissance’.” Obožavam ovaj izraz i brzo ga zapisujem na papir. S obzirom na to radi paralelno i filmove i serije, zanimalo me je koja je razlika i u čemu više uživa. „Mnogo je drugačije kada radiš film, dobiješ ceo scenario i možeš da izgradiš lik, i ceo karakter i tok. Kada radiš seriju nikada ne dobiješ sve. Možeš da počneš od treće epizode, pa radiš sedmu pa prvu, i ne znaš šta se događa u ostalim dok ne dođeš do njih. Sklapaš tu slagalicu konstantno, a ne znaš celu priču. Stalno donosiš odluke, deluješ, i pokušavaš da shvatiš kako teku stvari, stalno se snalaziš, ali nemaš pojma šta tvoj lik zapravo radi. Ne znaš šta radiš dok ne vidiš, saznaješ usput. Pomalo je kao život.”

Iako je već skoro ponoć, meni se odjednom skroz razdanilo, a i čini mi se i da sve ima puno više smisla. Verovatno je ovo ono što zovu zaraznom energijom. „Lako je da nas stvari preplave. Toliko smo zauzeti životom da često zaboravimo da napravimo korak unazad i sagledamo iz šire perspektive. Da malo posmatramo sa strane. Ne stižemo jer je život toliko čudan i brz, i sve stvari koje volimo i kojima verujemo mogu tako brzo da se promene, kao da neko razbaca tablu sa šahovskim figurama. Moramo da se odmaknemo i pogledamo tu tablu, i vidimo da li moramo da učestvujemo baš u svakoj igri. To je za mene bilo jako zanimljivo da naučim.” Samosvest. Dosta važna reč i lekcija koju mnogi ne savladaju, i ona koja mi je na vrhu jezika sve vreme tokom ovog razgovora, ali sam tek sada uspela da je definišem. Imati sposobnost da razumemo sebe, da znamo svoju ulogu, i prepoznamo kada treba reći ne, kada treba stati, možda je jedan od značajnijih talenata koje možemo da usvojimo. 

„Ja sam do sada imala mnogo uloga i mnogo života (smeh). Mislim da je ključno prepoznati svoju ulogu u datom trenutku. Moja je trenutno da razgovaram sa drugim ženama i podsetim ih da sve znamo ko smo, čak i ako nekad zaboravimo ili ako neko ne želi da znamo. Seti se kada si želela da budeš ono što si sada, ili kada nisi imala ono što sada imaš. E pa sad si tu, i budi to. Budi ponosna na sebe. Možda smo nekada nesigurne, možda smo uplašene, ali znaš šta je hrabrost? Biti odvažan uprkos strahu. I pritom plesati. Ljudi će misliti da protestujemo, ali mi ćemo samo igrati, jer smo to zaslužile. Ostaćemo ono što jesmo i biti ponosne na to. Ne moramo da budemo više, ali nećemo biti ni manje. Videćemo se jednom uživo i igrati zajedno na ulici.” Yes, queen.

Photo: Branislav Simoncik
Kreativna direkcija i moda: Paris Libby