Saznajte sve o novoj izložbi u Parizu koja spaja seksualnost i politiku

Sve je politika. Svesna sam da ovo zvuči isuviše radikalno za one koji vole da kažu da se ne bave politikom i da ih ona ne zanima, ali činjenica jeste da se na ovaj ili onaj način njome svi bavimo. Ukoliko se mi ne bavimo politikom, ona se bavi nama i neodvojivi smo od nje, svidelo se to nama ili ne. U samoj suštini svoje reči, ona predstavlja teme, ideje, pitanja koja se tiču polisa, to jest grada ili države, u prevodu svega onoga što se tiče zajednice. Upravo zato biti političan znači biti svestan zajednice, odgovoran prema drugima, promišljati odnose moći, a u današnjem kontekstu znači prepoznati da politika više nije ograničena na parlament ili institucije. Spustila se na svakodnevni nivo, ulazi u sve pore društva i odvija se svuda gde postoji odnos moći, tela, identiteta. Dakle svuda, od društvenih mreža preko mode do odnosa u koje ulazimo. Svaka odluka o telu, radu, ljubavi, identitetu ili prostoru tiče se zajedničkog života, a toga razumljivo nisu izuzeti ni seks i seksualnost. 

Tako, dok se Pariz priprema da posle nedelja fokusa na modu svoju pažnju preusmeri ka vodećem svetskom sajmu fotografije, Paris Photo, u okviru njega, izložba „Sex and Politics” koja je otvorena 13. novembra u Bastille Design Centru poziva na istraživanje jednog od najvibrantnijih susreta savremenog života – onog gde se seksualnost susreće i prepliće s moći, a telo postaje prostor političkih i kulturnih pregovora. Ovaj projekat okuplja međunarodnu grupu umetnika koji kroz svoje radove istražuju seksualnost kao politički teren, mesto gde se lična sloboda, društvene norme i kulturne naracije neprestano prepliću, sukobljavaju i preispituju.

Povezano: Izložba o gorko-slatkom periodu života kojeg se danas sećamo s nostalgijom

Elizabeth Waterman

U svojoj knjizi „The Plague of Fantasies”, koja je polazna tačka istraživanja izložbe, Slavoj Žižek, čiji se tekst nalazi i u katalogu, objasnio je da je to suština onoga kako seksualnost funkcioniše, ili kako kaže „ona nije samo pitanje privatnog zadovoljstva ili lične slobode – to je prostor u kojem se pregovaraju ideološke pretpostavke, društvene hijerarhije i simbolička moć. U sferi seksualnosti, granice između privatnog i javnog, između lične želje i društvenih ograničenja, neprestano se pomeraju”. S tim na umu razgovarajući sa kustoskinjama izložbe nisam mogla da se ne osvrnem na predubeđenje koje svi imamo da je seks duboko intiman čin, a opet je nejasno mnogo u vezi sa društvenim predubeđenjima. O čemu onda zapravo govorimo kada govorimo o seksualnosti? „Poput mnogih, i mi smo verovali u iluziju da je seksualnost privatna stvar – nešto intimno, lično. Ali s vremenom, kroz teoriju, umetnost i iskustvo, postalo je jasno da je ona jedan od najnadgledanijih, najregulisanijih i najčešće zloupotrebljavanih aspekata ljudskog života. Seksualnost je politička zato što odražava način na koji društva tretiraju razliku, kontrolu, sram, moć i slobodu. Ne govorimo samo o biologiji ili intimnosti – govorimo o moći. Seksualnost nikada nije neutralna. Oblikuju je jezik, politika, institucije i kulturni obrasci. Kada govorimo o seksu, govorimo o tome kako je ljudima dozvoljeno da postoje, da izraze želju, da žele – ili da budu kažnjeni zbog toga. Seksualnost je podjednako pitanje sistema kontrole koliko i ličnog osećanja.”

Lars von Trier, Nymphomaniac

Rekla sam Slavici i Danili da mi je dok govore gotovo istovremeno pao na pamet citat Anaïs Nin da je „erotsko jedan od osnovnih načina samospoznaje, jednako neophodno kao poezija”, a da je na istom tragu i Foucault koji u istom naslovu knjige povezuje sintagme „istorija seksualnosti” i „volja za znanjem”. Seksualnost je neodvojiva od spoznaje i samospoznaje, što posledično dovodi do toga da se često sputava, guši i cenzuriše, jer znanje vodi ka oslobađanju. Tako, odnos prema seksualnosti postaje ogledalo za stepen društvene kontrole određenih zajednica i društava. „Nin je bila u pravu: erotika nije distrakcija već dijagnostički alat. Jeste poezija, ali je isto tako politika, identitet, pa ponekad i revolucija. Način na koji jedno društvo tretira seksualnost otkriva sve o njegovim strahovima, granicama i licemerju. U represivnim sistemima, seksualno postaje prostor subverzije. U liberalnijim društvima često se komercijalizuje, ali i dalje izaziva kontroverze. U suštini, ne može se govoriti o demokratskim pravima ili oslobađanju, a da ne uključite pravo da izrazite, definišete i živite svoju seksualnost bez straha, srama ili institucionalnog nasilja.

Kada je seksualnost oslobođena, ona destabilizuje autoritarne strukture. Zato je ona tako često cenzurisana ili kontrolisana. Imajući to na umu, kako ocenjuju sadašnji trenutak koji po svemu sudeći pokazuje sve retroaktivnije/retrogradnije tendencije dok se paralelno s tim nikada glasnije priča o slobodama za koje više nisam sigurna da li su prividne ili stvarne. „Živimo u kontradikciji. Na površini vlada veća otvorenost, vidljivost i razgovor. Ipak, ispod toga raste moralizovanje, nadzor i nove forme sramoćenja. Kontrola nije nestala; samo je postala algoritamska, suptilnija. Istovremeno, ljudi su sve više svesni sebe i sposobni da preispituju norme. Upravo zbog ovog napetog balansa, ova izložba ima posebno značenje danas.”

Pored toga što imamo problem sa sve većim brojem autoritarnih sistema u kojima queer poljubac i trans telo još uvek predstavljaju prostor za cenzurisanje i prevaspitavanje želje, kapitalizam je još jedan neprijatelj. Ako je uspeo da komodifikuje i želju, da je komercijalizuje, u čemu se prepoznaje autentičnost želje danas? „Želja je oblikovana slikama, i danas smo više nego ikada zasićeni njima. Društveni mediji, pornografija, reklame – one ne samo da odražavaju želju, već je i proizvode. Kapitalizam nas je naučio da želimo ono što se može konzumirati, objaviti, prodati i upoređivati. Ali želja takođe pruža otpor. Iskrada se u snovima, tabuima, iracionalnim fantazijama. Ta napetost između konstruisane želje i autentične čežnje je u srcu ove izložbe. U onome što ne može biti uhvaćeno. U trenucima intime koji nisu posredovani. U fantazijama koje se ne prodaju. U telima koja se ne uklapaju. U umetnosti koja vas čini nelagodnim ili zbunjenim. Autentičnost nije povratak nekoj ‘čistoj’ želji, već priznavanje da je želja oduvek bila razlomljena, kontradiktorna i pomalo opasna.”

Antoine d’Agata

Klimam glavom jer se ne mogu složiti više, ali istovremeno i delim sa njima pitanje i zabrinutost da je malo šta danas suštinski autentično. Pa čak i želja. U tom smislu, zanimalo me je gde onda u ovakav pejzaž spadaju fantazije? Da li su tabui i fetiši možda jedini prostori suštinske slobode? „Fantazije su gramatika želje. One otkrivaju ono što ne može biti izrečeno, ono što je potisnuto ili ono što društvo zabranjuje. Žižek često kaže da fantazija strukturira našu realnost. Na ovoj izložbi, fantazija je svuda – u poziranim telima Rogera Ballena, u erotskom nadrealizmu Vitkina, u filmskoj perverziji Fon Triera. Fantazija nije beg od stvarnosti, već ključ za njeno razumevanje. Međutim, kapitalizam voli da zapakuje transgresiju. Pravo pitanje je: da li nas tabui i dalje mogu šokirati? Da li i dalje mogu da čuvaju nešto sirovo, neizgovoreno, neobrađeno? Ipak, istina je da bi oni mogli biti poslednji neukroćeni prostori psihe. Tabui i fetiši nas podsećaju da želja nije racionalna. Ona ne poštuje norme. Odupire se tome da bude produktivna ili uljudna”, a malo više opiranja formalizmu je danas više nego ikada neophodno.