Society
Zvezde kao Sevdaliza ne rađaju se svakog dana. Kada sam je pre skoro čitavu deceniju gledala kako izvodi „Human”, doživela sam onaj transcendentalni osećaj čija se ukupna učestalost tokom jednog životnog veka može izračunati na prste jedne ruke. It’s gonna be huge. Takva lica pojave se u retkim istorijskim momentima kao pionirke individualnosti, umetnički, vizuelno i muzički avangardne, predodređene za pomeranje individualnih i kolektivnih granica. Telo koje je vekovima služilo kao kulturni ideal i mehanizam kontrole, već tada je počela da razobličava: ženski torzo stajao je na kopitima, hiperrealistično se suprotstavljajući standardima ženske lepote, a po ideji danske sci-fi umetnice Esmay Wagemans.
Ujedno, bila je to prva kritika mizoginih i transfobičnih komentara o njenom izgledu, te iransko-holandskom poreklu, manifest kojim je ustoličila sopstvenu naraciju o inkluzivnosti, mnogo godina kasnije nadograđenu u pesmi „Alibi”, koja ju je, u saradnji sa Pabllo Vitar, 2024. dovela do globalnog uspeha: Billboard Hot 100 liste, 500 miliona streamova na Spotifyju i višestrukih gostovanja na Madonninoj Celebration turneji, te duetima sa muzičarkama kao što je kolumbijska dobitnica Grammyja Karol G. Kada je pozovem, neposredno nakon završetka Nedelje mode u Milanu, Sevdaliza je, nezaustavljivo, u pokretu. Obe se nadamo da će naš razgovor spasiti cancellation noise. „Mislim da ja zapravo premošćujem svoje kontradikcije. Moja iranska krv definiše odakle potičem, ali holandsko odrastanje me je takođe oblikovalo. S iranske strane, nasledila sam posvećenost, istrajnost pod pritiskom, ali i duboko, poetsko nasleđe, interesovanja, a s holandske – profesionalni stav, ali i činjenicu da sam kao žena ovde slobodna. Mogla sam da težim budućnosti i uspem da ostvarim svoje snove, što je mnogim Irankama i Irancima danas uskraćeno. Oni su veoma moćan narod, ali zbog svoje situacije ne mogu da idu putem svojih ideala. Tako da me je odredio jezik egzila, ali i jezik pripadnosti.”
Ta očigledna dualnost između snažnog i ranjivog bića očitava se, još od prvog albuma ISON, u fluidnom žanru koji kombinuje elemente trip-hopa, grimea, elektronike i, na trenutke, tradicionalnog persijskog prizvuka. Sevdaliza preuzima ulogu različitih ženskih figura, ali takvu transformativnu moć ne treba mešati sa neodlučnošću ili pretencioznim osećajem misterioznosti: ona prenosi poruku svake od nas, jedne po jedne i jednu po jednu.
Njeni radovi često istražuju teme ženske autonomije, identiteta i duhovnosti pa je tako pesma „Woman Life Freedom” godine bila je posvećena protestima u Iranu, a pesma „Maria Magdalena” slavila naše slabosti i snage kroz istoriju. Neprekidno koristeći svoje telo kao umetničko platno, ono za Sevdalizu postaje oruđe protiv represije – naglašavajući sve ono od čega društvo zazire: ožiljke, starenje, asimetriju. Ono što je započela sa „Human”, nastavila je u pesmama „Femmenoid” i „Hommunculus” na drugom albumu, a buntovnoj opsesiji telom ostaje dosledna i u novijoj „Heroina”, koja najavljuje njen treći studijski album 31. oktobra, pod istoimenim nazivom. Taj put od destrukcije do prihvatanja, a onda i slavljenja sopstvene autentičnosti, nikada nije linearan.
„Moje telo je zaista bilo moje bojno polje, moj hram, moje platno. Prošla sam kroz različite faze destrukcije, faze kada sam želela da ga negujem, ponovo prisvojim, pa potom opet zapustim. To je borba kroz koju iznova prolazim sa svojim telom. Plešem na tim ivicama, u nekim segmentima sam zaista, zaista ponosna. A ponekad, uglavnom zbog spoljašnjih faktora, ne znam kako da se nosim sa svojim telom”, kaže mi, osvrćući se na pregršt hroničnih i hormonskih problema sa kojima se kao žene suočavamo, a društvo ih ne prepoznaje. „Zato je ženama znatno teže da budu umetnice, naročito kako bivaju starije. Trčimo s jednog na drugo mesto, s malo sna i gustim rasporedom. I da, nažalost, i dalje živimo u patrijarhalnom društvu. Zato mi je jedan od ciljeva u životu da kroz svoju karijeru promenim nešto po tom pitanju”, dodaje.
Istorijski posmatrano, standardi ženske lepote gotovo nikada nisu postojali nezavisno od ženske patnje. Kroz vekove, idealizovani fizički izgled postavljao je stroge zahteve koji su često uključivali fizičku nelagodnost, dugotrajne i štetne rituale, ali i psihološki pritisak. Zbog svoje jedinstvene i nekonvencionalne lepote, a koja se kosi sa nametnutim proporcijama ženstvenosti, Sevdaliza se od šeste godine života suočava sa mizoginijom, poput one kojoj smo gotovo uživo svedočili kada je Imane Khelif učestvovala na Olimpijskim igrama prošlog leta, a koju je na neki način osetila i svaka od nas, odrastajući pod imperativom savršenstva.
Kako ostati verna sebi i napraviti jasnu distinkciju između sopstvenih i tuđih potreba i vrednosti? „Iskreno, prolazim kroz različite faze. Ponekad se opirem tome da budem savršena, a ponekad samo želim da budem savršena. Nosim svoje ožiljke kao dragulje i svoje godine kao oklop. I mislim da je autentičnost u obe te faze jedina stvar iza koje mogu da stojim. Dakle, ponekad osećam potrebu da smršam, da budem savršena, da se podvrgnem plastičnim operacijama. I tada u potpunosti prihvatam to. Ne stidim se toga, jer to je moje telo, to je moj život. A ponekad mi je potpuno svejedno i osećam da sam savršena ovakva kakva jesam. Dakle, mislim da je više reč o autentičnosti, da je žena slobodna da radi šta god želi. I čak iako nije uvek ‘dobar primer’ za mlade devojke, barem je verna svojim potrebama i onome što želi i radi.”
Najnoviji album „Heroina” imala sam priliku da čujem mesec dana pre nego što će biti objavljen i držao me budnom do kasno u noć. Počinje onako kako sam mogla da pretpostavim – sabirajući viralne hitove kao što su „Messiah”, „No Me Cansare”, „Maria Magdalena”, dok ne pređe u sanjiv, neopipljiv, eskapistički ton koji rastapa svaki atom bića. Između tuge i svetlosti, pada i oslobađanja, „Angel” govori o susretu s nečim većim, skoro božanskim, o dodiru beskonačne sile i života izvan vremena, noseći u sebi neobjašnjivu patnju koja dezintegriše. Sevdaliza ostaje ogoljena do srži. „‘Heroina’ mi je došao kao reka. Kao da sam ušla u čamac, a nisam znala kuda idem. Samo sam ušla, plovila tom rekom, i odjednom sam počela da pronalazim delove u vodi koji su postali struktura albuma. Tako da album počinje kao potraga, zatim pronalazak osnove, pa tek onda razvoj. Nosi snagu, tugu, i na kraju se rastvara u transcendenciju kroz ‘Angel’. To je zaista kao neka vrsta transcedentalnog iskustva. Za mene je to pesma gde mesto i vreme nestaju, i za mene i za slušaoce. A vama možda probudi i onaj osećaj – šta će se dalje desiti? Što se mene tiče, ja to vrlo često ne znam. Moji albumi su uvek put istraživanja, ni sama ne znam kuda idu.”
Tu je i „Stronger Because You Matter”, himna majkama, arhetip ženstvenosti, majčinstva, snažan, nežan, neuništiv, pun simbola i ličnih referenci. „I pesma i spot govore o putovanju moje majke koja je pobegla sa mnom iz Irana u Holandiju i odatle izgradila temelje kako bih bila sigurna, jer, naravno, pobegli smo od rata. Moje odrastanje je bilo vrlo teško. Sa 16 godina sam bila odvojena od roditelja i morala da izgradim svoj život. Ali zbog čvrstih temelja koje mi je majka dala i snage koju je ona imala, kasnije sam imala osećaj da mi je to već utkano u DNK.”
Zbog ovakve pozadine, njena je umetnost mračnija, dublja i senzitivnija, što se čini gotovo revolucionarnim u eri površnosti društvenih mreža, sa kojima ima dvostruki odnos – doživljava ih, kako kaže, kao otrov i kao priliku, zabrinuta zbog nove vrste individualizma koja anonimnu projekciju koristi za iskazivanje stava bez ikakve odgovornosti. Veštačku inteligenciju u početku je koristila za eksperimentisanje i stvaranje sasvim novog lika (robot Dahlia), ali način na koji se ona razvija, danas je brine. „Veoma me zanimaju tehnološki razvoj i inovacije, ali se istovremeno pitam i kuda sve to vodi, i kakav danak imaju na svet. Na primer, pitanje potrošnje električne energije, korišćenje AI. Proučavam te procese, ali ih više ne koristim aktivno u svom radu.”
Ta težnja za stvaranjem višedimenzionalnog umetničkog iskustva zapravo je urođena. „Imam osećaj da način na koji opažam i tumačim stvari nije kao kod drugih. Još od malih nogu imala sam osećaj da tražim dubinu u temama koje druge ljude baš i ne zanimaju. Osećala sam se drugačijom po tom pitanju. Nemam dijagnozu, ali sam sigurna da imam neku vrstu neurodivergencije koja me navodi da imam više intelektualnih interesovanja nego prosečna osoba. To je ono što osećam dok istražujem stvari i govorim o određenim temama. Tako da mislim da ta potraga, stvaranje dubine u svakoj temi koja me zanima, u kombinaciji sa svakodnevnim iskustvima, stvara neku vrstu čudne kontradikcije. Mogu da se nađem u nečemu vrlo običnom i prizemnom, kao što je kupovina kuće. I u tom iskustvu, u samoj prijavi za hipoteku, iznenada dobijem neku poetsku dimenziju ili neku vrstu simbolike koju onda pretočim u muzičko delo ili muzički video. Mislim da ponekad tkam mreže značenja koje drugi ljudi u običnim situacijama ne vide. Mogu da imam vrlo običan život, a da i dalje pronalazim najluđa tumačenja.”
Kažem joj da sam uverena da je u pitanju nasleđeni talenat od roditelja koji su bili pesnici. Oduvek sam pokušavala da objasnim da poezija nije samo dar za pisanje, već pogled na svet, perspektiva koju niko drugi ne vidi istim očima. „Tako je, i važno je naglasiti da su moji roditelji bili potlačeni pesnici, jer nikada zapravo nisu mogli da se izraze onako kako ja danas mogu. Moj otac je pisac, ali nikada nije objavio svoje delo. Napisao je brojne knjige, baš kao i moja majka. Mnogo je pisala i nikada ništa nije objavila, tako da je sigurno taj osećaj genetski nasleđen. Persijska kultura je duboko ukorenjena u poeziji i književnosti, tako i u mom stvaranju.”
Za sam kraj našeg razgovora, pitam je, kada se osvrne na svoj put – od sportistkinje do muzičarke i globalnog uspeha – šta ju je najviše iznenadilo kod sebe same? Zastala je na trenutak. „Mislim da me najviše iznenađuje koliko daleko možeš da stigneš kada veliki cilj podeliš na male dnevne korake. Ako razmislim o svim malim odlukama i stvarima koje sam uradila u poslednjih 15 godina, rekla bih da su se oni sabirali i doveli me do mesta gde sam sada. Ali to je doslovno stotine hiljada malih odluka. Ono što me iznenađuje jeste to što, kao ljudsko biće, ponekad ne možeš da vidiš širu sliku, ali dok god je imaš u svojoj glavi i svakodnevno činiš male korake da joj se približiš, nekako ćeš jednog dana doći do tog mesta. A ponekad, ljudski um, čak ne može ni da pojmi da si već tamo. Kao ja – ne razumem uvek gde sam. Jer i dalje idem svakodnevno malim koracima koji oblikuju moje biće. Velika slika može izgledati nedostižno i zastrašujuće, ali važno je da se setimo da je sve samo zbir malih dela.”
Foto: Nicola Delorme
Moda: Simone Rutigliano
VOGUE RECOMMENDS
