Hit iz Kana mogao bi biti najbolji film ove godine do sada

The Worst Person in the World, portret milenijalske potištenosti norveškog autora Joachima Triera sa fascinantnom Renate Reinsve u glavnoj ulozi i dalje je jedan od najboljih filmova ove decenije – nežna, izuzetno duhovita i duboko emotivna priča o sazrevanju, koja je s punim pravom donela glavnoj glumici nagradu za najbolju glumicu u Kanu 2021. Te godine, žiri na čelu sa Spikeom Leejem dodelio je Zlatnu palmu filmu Titane Julie Ducournau – sasvim opravdano – ali ako Trier ove godine ne pobedi sa Sentimental Value, njegovim iščekivanim ponovnim okupljanjem s Reinsve i čestim saradnikom Andersom Danielsenom Lieom, iskreno ću biti ogorčena.

Na neki način, Sentimental Value je duhovni nastavak filma Worst Person – dok je prethodni film istraživao veze, probleme sa ocem i pitanje da li je žena spremna (ili nije) da postane roditelj u svojim kasnim dvadesetim i ranim tridesetim, novi film se odvija malo kasnije, u mirnijem delu treće decenije života, kada je karijera možda već uzletela, ali osnivanje porodice i dalje deluje kao dalek san. Film je tužan, poetičan, pun iznenađenja i lagano razarajući. Kao i njegov prethodnik, ostavio me je nepomičnu u sedištu dok se na ekranu prikazivala odjavna špica, dok su se niz moje obraze slivale suze radosnice i u sebi sam preispitivala sopstveni život.

Priča prati dve sestre, Noru i Agnes (Reinsve naspram očaravajuće Inge Ibsdotter Lilleaas), njihovog otuđenog oca Gustava (sjajno neugodni Stellan Skarsgård), njihovu preminulu majku i celu porodicu pre njih, ali u fokus stavlja i kuću koja ih sve povezuje: ogromnu kuću sa podovima koji škripe i crvenim tremom u Oslu. A ovaj dom koji generacijama pripada ovoj porodici ima duboke pukotine u temeljima i tajne prolaze.

Photo: Kasper Tuxen / MUBI

Kuća postaje živo biće koje, već na početku filma, svedoči najnovijoj tragediji: gubitku majke, što prazni prostor u toplom domu i daje prostor Gustavovom povratku. Nora i Agnes su u potpunosti različite – Nora, naša junakinja, slavna je glumica, živahna, impulsivna, hronično single i sklona snažnoj tremi pred nastup, dok je Agnes tiha istoričarka sa mužem i malim sinom – ali obe imaju komplikovane odnose sa ocem. On je poznat reditelj koji ih je napustio još dok su bile deca, a vraćao se samo kada bi mu nešo trebalo – što je slučaj i sada. Piše scenario za novi film, prvi posle više od decenije, za koji tvrdi da je ličniji nego bilo koji njegov rad do sada – a želi da Nora glumi glavnu ulogu, lik inspirisan njenim životom.

Ona je ogorčena i jasno mu stavlja do znanja da ne mogu raditi zajedno, zbog čega on nevoljno odustaje od projekta – sve dok  na Venecijanskom filmskom festivalu slučajno ne upozna Rachel (blistava Elle Fanning), filmsku zvezdu u potrazi za novim izazovom. Pre nego što Nora uspe da trepne, Rachel farba kosu u tamno, vežba norveški akcenat i započinje probe u kući u kojoj je ova porodica provela detinjstvo.

Photo: Kasper Tuxen / MUBI

Sledi film o stvaranju filma, ali i o odluci da se film ne napravi. Nora nastavlja da glumi u pozorištu, upušta se u aferu sa oženjenim kolegom (Anders Danielsen Lie, u kratkoj ali efektnoj ulozi, jer hemija ovog para i dalje pršti), i pokušava da razume očeve postupke. U međuvremenu, sedamdesetogodišnji Gustav okuplja ekipu, suočava se s vlastitom smrtnošću i pokušava da dovrši film scenom u kojoj se njegova protagonistkinja obesi u istoj sobi u kojoj je njegova majka izvršila samoubistvo kada je bio dete.

Da li je film o Nori? Ili o Gustavovoj majci? Ili zapravo o njemu samom? Šta pokušava da postigne? Šta pokušava da popravi? Koju ranu da zaleči? Rachel mu priznaje da ne razume razmišljanje svoje junakinje: Zašto bi žena sa malim detetom uradila tako nešto? Gustav ni sam ne zna – ali zna da to može da se desi, jer se desilo njemu.

Kroz povratke u trenutke iz prošlosti, koji su se odvili u istoj ovoj kući, i dokumenta koje kasnije otkriva Agnes, saznajemo više o Gustavovoj majci: pobunjenici koja se suprotstavila nacistima i bila zatočena i brutalno mučena. Počinjemo da shvatamo šta ju je moglo odvesti u takvu krajnost – ali Sentimental Value ne nudi jednostavne odgovore. Umesto toga, poziva nas da zaronimo u dubinu i upijemo sve deliće.

Preokreti u radnji su očaravajući, a scenario, koji potpisuju Trier i Eskil Vogt, duboko je dirljiv i često urnebesan (uključujući meta šalu o Gustavovom pesničkom, ali prerađenom scenariju), ali glumačke izvedbe su ono što ovaj film čini remek-delom. Lilleaas je izuzetna, suptilna i uravnotežena kao sestra spremnija da pruži Gustavu šansu, ali i dalje ranjena njegovim napuštanjem. Pravo je zadovoljstvo videti Skarsgårda kako izlazi iz Dune kupke od blata i uranja u jednu od najbogatijih uloga u svojoj karijeri, unoseći prirodnu harizmu, težinu, tugu, samoprezir i ogorčenost. Gustav je težak, bezkompromisan čovek, ali Skarsgård vremenom razlaže legendu i otkriva krhkog čoveka ispod oklopa.

A tu je i Fanning, čije prisustvo je uvek privlačno, koja od Rachelinog lika stvara mnogo više od stereotipa naivne holivudske zvezde – dok su njeni previše entuzijastični, stalno mobilni asistenti hodajuće parodije (i veoma smešni, izazvali su kikotanje u Kanu), ona je slobodnog duha, pametna, znatiželjna i empatična, osoba koja lično prilazi Nori i odbija da bude njen rival. Ima i jednu izuzetno emotivnu scenu koja me je potpuno slomila.  Sasvim je moguće da joj sledi nominacija za najbolju sporednu glumicu u toku sledeće sezone nagrada.

Ali, da budemo jasni, ovo je Reinsvein film. Već briljantna u Worst Person, ovde podiže letvicu još više, donoseći zreliju i potresniju izvedbu – od treme pred nastup, preko sarkastične distance prema ocu, do slomljenosti, nesigurnosti, neispunjenosti, potrebe za potvrdom i depresije u koju postepeno pada – svaki ton je precizno odmeren i potpuno prirodan. Poslednjih godina, Akademija redovno nominuje bar jednu priznatu međunarodnu glumicu – od Fernande Torres u I’m Still Here, Sandre Hüller u Anatomy of a Fall, do Yalitze Aparicio (Roma) i Isabelle Huppert (Elle). Ove godine, to mesto treba da pripadne Reinsve.

Uzimajući u obzir da je Worst Person bio nominovan za najbolji originalni scenario i najbolji međunarodni film na Oskarima, Sentimental Value ima sve šanse da se slično plasira, i to potpuno zasluženo. Ovo je, bez sumnje, prvi ozbiljan kandidat za najbolji film ove godine.

A zaslužuje to u potpunosti. Film je prepun užitaka – zadivljujuće lep način na koji je snimljen, pažljivo osmišljena scenografija, opuštena i nepretenciozno prefinjena skandinavska estetika i kostimi. Ali, na kraju, ništa od toga nije mi bilo važno, jer me je film, emocionalno pregazio. Kao i život, istovremeno je tužan i urnebesan, čudan i nesavršen (jedna sanolika scena koja kombinuje lica Nore, Agnes i Gustava možda ne funkcioniše najbolje, ali možemo da cenimo pokušaj). U svom preciznom razumevanju savremenog života i njegovim stalnim ispitivanjem, ovo je ono što savremena kinematografija treba da bude. Zato, poruka kanskom žiriju: samo mu uručite tu Palme već jednom i završite stvar.

vogue.com