Kako mi je film Sentimental Value pomogao da bolje sagledam svoje daddy issues

Čini mi se da je 2025. godina u filmu bila obeležena porodicom, porodičnim odnosi i svim varijacima onoga što oni mogu predstavljati, doneti ili izazvati u nama. Nije nam bilo dovoljno što se činilo kao da je čitave godine vladao retrogradni merkur koji ne planira da krene direktno nego nam samo testira granice izdržljivosti, već su i filmovi koji su obeležili godinu bili podjednako teški, introspektivni i terali su nas da zavirimo u neke delove sebe koje drugačije ne bismo mogli da otključamo. Za mene su to bili mnogi filmovi, počevši od Sentimental Value, Die, My Love, ​​if I Had Legs I’d Kick You, La Grazia, Hamnet, No Other Choice…Ima tu sigurno još naslova koje sam propustila ali definitivno je najjači utisak na mene ostavio film Sentimental Value koji me je na neki čudan način suočio sa svim mojim, kako bismo ih vrlo popularno i senzacionalistički nazvali daddy issues. 

Povezano: Pre-Oscar watchlist: filmovi iz poslednjih pet godina koji zaslužuju više pažnje

Povezano: 7 životnih lekcija kojima me je naučila 2025. godina

Hajde da krenemo od početka. Moj tata više nije živ i moji roditelji većinu mog života nisu bili u braku. To ne znači da moj odnos sa ocem odlazi u one klasične distancirane, veoma dramom i dankom neiskustvu inspirisane scenarije koji samo preteruju u mračnom prikazivanju očinskih figura. Pored kompleksnog odnosa sa svojim roditeljima, grčevite borbe sa zavisnošću od kocke, poteškoćama da nađe razumevanje u svojoj okolini kao i sakrivanjem i potiskivanjem emocija (ah, da, to čuveno tata ponašanje), sa mojim ocem je suštinski sve bilo uredu. Shvatate ironiju nadam se? I takođe shvatate da su sume novca koje sam dala za terapiju sada već ravne jednom stambenom kreditu. Sve u svemu, niti jedan film ili serija do sada me nisu preterano vraćali na taj deo mog mozga u koji sam zaključala sve te spoznaje o mom odnosu sa ocem.  Onda sam gledala Sentimental Value Joachima Triera na Apple TV-u. Možda nije bio doživljaj velike bioskopske sale, ali mi je dao mnogo prostora da u svom krevetu, tom izuzetno tenzičnom i za spoznaju, raspadanje i ponovno sastavljanje idealnom mestu, upijem sve male detalje koji će mi kasnije probijati mozak kao mali crv koji se veoma promišljeno uvukao u moju nesmotreno dostupnu glavu i tu je da ostane.

Povezano: Šta je novo na streaming platformama u januaru?

Film prati emotivno uzburkanu glumicu, Noru (magična Renate Reinsve, takođe glavna jednom od mojih omiljenih filmova, Worst Person in the World), i njenu mirniju mlađu sestru, Agnes (očaravajuća Inga Ibsdotter Lilleaas), koje su obe upravo izgubile majku. Tu je i Gustav (samouvereni Stellan Skarsgård), njihov otuđeni otac, koji se neočekivano pojavljuje u porodičnom domu, ubrzo posle sahrane. Nora je odmah sumnjičava. Mora da nešto želi, misli.  Zašto bi se inače vratio? Ispostavlja se da zaista želi nešto. On je reditelj koji je napravio dug predah od snimanja, ali je sada spreman da počne rad na novom projektu. Napisao je scenario i, kaže Nori, da bi voleo da ona igra glavnu ulogu. Kaže joj da joj čini uslugu, uloge koje je do sada igrala u karijeri nisu bile vredne nje, ali ova bi bila. Nora mu odbija ponudu pravo u lice. Razočaran, ali i dalje odlučan da nastavi, on angažuje veliku holivudsku zvezdu, Rachel (Elle Fanning), da odigra ulogu umesto nje. Kada Nora to sazna, kipti od besa i polako počinje da se raspada.

Povezano: Svi A24 filmovi koji izlaze u 2026. godini

Tu počinje sva „drama“ ovog filma, ali za dalje ćete ipak morati sami da pogledate i da se bavite svojim daddy issues, okej?

Ova priča nema apsolutno nikakve veze sa mojom ličnom pričom, ali puko postovećivanje nije ono što me je navelo da se sa njom povežem na dubljem nivou, mislim da jedino ako ste Sofia Coppola ovaj film možete osetiti do koske lično. Ono što je zazvonilo kod mene jeste koliko je Norin razgovor sa ocem težak, koliko tišine postoji između njih, koliko se stvari podrazumevaju samo kroz poglede, pokrete i reakcije koje su oblikovane godinama, poznavajući nečije ponašanje, nepoverenje u njih, pokušaj da se odbranite od istog paterna, a da pritom ne budete povređeni. Koliko je potrebno da ipak pokušate da razumeš nečiju drugu perspektivu, da sagledate kroz šta ta osoba prolazi, a da ne reagujete s neverovatnom ljutnjom, frustracijom ili samodestruktivnošću. Poznat osećaj? Sigurna sam da jeste.

Povezano: Ovo je 10 najboljih distopijskih filmova svih vremena, prema izboru Vogue redakcije

Photo: Kasper Tuxen Andersen

Za mene je ovo rezonovalo posebno jer se u jednom trenutku jasno vidi fenomen daddy issues kao nešto što nije samo filmu veoma poznati i uvek inspirativni psihološki stereotip, već stvarni, složeni set iskustava koji oblikuje odnose, granice, poverenje i samopoštovanje. Trierov film me je podsetio i na to koliko je mizogina stigma vezana za ovaj fenomen kao da je nečija emotivna borba sa ocem ili očinskom figurom nešto što se obavezno svodi na “ženski problem”, dok zapravo niko ne propituje koliko isti obrasci utiču na sve članove porodice, muškarce i žene podjednako. U Nori i Gustavu videla sam refleksije svih onih suptilnih dinamika koje sam, na svoj način, upijala tokom godina, kako se nosimo s očekivanjima, kako tumačimo odsutnost ili prisutnost, kako pokušavamo da ne ponovimo paterne, a ipak razumemo drugu stranu. I to me podseća na nešto što često zaboravljamo: iz iste porodice, različiti ljudi mogu imati apsolutno različita iskustva i strategije za preživljavanje tih istih situacija. Neko pronalazi snagu u samostalnom radu na sebi, neko u terapiji, neko u podršci braće, sestara ili drugih članova porodice. Nekada je to jednostavno naš mentalni sklop ili očekivanja koja drugi imaju od nas koja oblikuju način na koji se nosimo s prošlošću. 

Ne znam da li je to ono što Sentimental Value čini toliko važnim, ali znam da je ovaj film prevazišao okvire introspektivnog ogledala jednog filmskog sveta, već je postao alat za prepoznavanje kako se različiti putevi kroz iste porodične okolnosti mogu oblikovati i kako ih nosimo sa sobom. A moji daddy issues? Oni su definitvno nešto što sada već mogu ponosno da prihvatim kao deo sebe. Pored tog ponosnog prihvatanja, postoji i večiti humor koji savršeno prati ono što daddy issues za mene jeste, ali pod mojim uslovima, na mojoj teritoriji i svakako na račun mog sopstvenog mrtvog tate. Too soon? Okej, evo, prestajem, možda ima onih koji još nisu ni na prvom milionu novca za terapiju. Don’t worry, you will get there.