Kraljica Balkana, trap queen, Balkanka… Senidah je jedno od onih imena za koje postoji toliko nadimaka da je teško znati gde se završava mit a gde počinje osoba, i obrnuto. U letnjem kovitlacu između festivala i koncerata, snimanja i odmora, Teodora Jeremić je razgovarala sa njom o beskraju inspiracije, ružama devojkama i trenucima mira
Kada sam prvi put čula stih tebi seansa meni renesansa sećam se da sam pomislila kako je to zaista odlična želja i poruka sebi u onom trenutku u kom se svi pre ili kasnije nađemo, kada je raskid već sasvim neizbežan. Dostojanstveno je, snažno i samoohrabrujuće. Kada sam nešto kasnije jedan dosta ranjavajući raskid i doživela, raspodela je bila nešto drugačija oko toga šta ide meni šta drugoj strani, ali je svejedno preporod ostao kao obećanje i ideja da će možda vreme koje prolazi doneti ako ne rešenje, onda barem olakšanje. Fastforward, sedim u renesansnoj vili Corsini u Firenci, gde snimamo ovu priču. Mesto koje mi se tokom celog snimanja ispostavilo kao omiljeno bila je fotelja u sali Pandolfo Sacchi najviše zato što se u toj poziciji sažima sve. Iz te jedne tačke istovremeno se može sagledati s jedne strane cela tavanica na kojoj je slučajno (ili ne?) kroz freske ispričana čitava istorija Hronosa, boga vremena, i s druge mit o Psihi i Amoru oslikan na sad već pomalo oštećenom glavnom zidu u sobi pored. „Mene privlače nesavršenosti, to nekad i pesmu učini savršenom. Volim da je nežno ali ne volim da je savršeno” rekla je kroz smeh Senidah. Pomislila sam koliko je jaka i ne slučajna veza između ova dva mita. U potrazi za Ljubavlju (Amor) Dušu (Psiha) muče Samoća i Tuga, Venerine sluškinje dok Vreme jede samo sebe, ali i neprestano rađa. Gledajući netremice u freske razmišljala sam o tome koliko puta i mi sami možemo da se ponovo rodimo? Da li se rađamo kada uspemo da prebolimo nekog, onda kada počnemo da živimo autentično sebe, ili kada konačno zakoračimo na put kog smo se plašili i koji smo odlagali. Ili su sve to pojedinačne male smrti i mala nova rođenja? Sve to, i još mnogo više, jeste i priča o Senidi.
Imam teoriju da ljudi koji imaju dar za stvaranje izvesnije od ostalih imaju i priliku za nove živote, kao i da ljudi što vole stvarno više od ljubavi znače, i iako i mene samu često posrami uverenje da je ljubav stvarno najvažnija sporedna stvar na svetu, morala sam da to podelim odmah na početku razgovora i počnem ga nekako neplanirano, od kraja. Ako stvaraš nešto toliko strasno, snažno i silovito, jel ljubav pokretač? Bupnula sam gotovo kako smo počele da razgovaramo. „Život je pokretač”, počela je Senidah i nasmejala se. „Sve ono što se dešava i ružno i lepo može da koristi, a ljubav je tu veliki činilac. Uglavnom kad sam jako zadovoljna u životu, ja to nekako uvek nesvesno pokvarim. Ako mi je sve super, mora nešto da se desi. E kad se to loše desi, kad ja nešto uradim pogrešno, kad sam u bedu, tada kreću najbolje pesme. Kad sam presrećna, ništa se neće desiti, ali emocije, patnja, suze, to daje najbolje pesme, kao na primer ‘Moj mesec’, ‘Moj si high’, ‘Da li ti nedostajem’. Te pesme su još prošle godine pravljene, u periodu kad mi je emotivno bilo užasno teško. Sad je malo lakše. Kad čovek izbaci emociju, bude malo lakše.” Nisam htela da joj kažem da nisam sigurna da je to baš toliko nesvesno, ponajviše zato što lično razumem poriv da se nešto pokvari iz čista mira. Đavola u sebi ne zaboravi. Uostalom, nije li baš i Psiha sve pokvarila iz čiste radoznalosti i želje za promenom, i prošla more iskušenja ne bi li ponovo zaslužila ljubav? A Amor, sam sebe pogodio sopstvenom strelicom? Kad su ove stvari u pitanju, niko nije pošteđen.
Nije slučajno ni što se ovo snimanje odvija u okruženju sa toliko slojeva istorije i mitologije. Senidah je mitologija za sebe, i to je svima bilo jasno još od „Slađane”, a sada posebno. „Ni ja sama ne znam kako se to dogodilo. Radila sam sa bendom Muff i uvek sam morala malo da se prilagođavam, da pazim da zvuk ide uz sve nas, da ne bude previše ja. I onda mi je jednom Cazzafura pustio muziku, i kada sam čula taj beat, znala sam da je to to, da može da izađe iz mene ono što do tada nije moglo. Mi smo izbacili tu pesmu i nekoliko dana se nije desilo ništa. A dala sam celu sebe u to i ništa se nije dešavalo. I onda je odjednom eksplodiralo, svi su me zvali. Ja nisam želela ni sa kim da potpisujem, želela sam da ostane moj tim iz Ljubljane, da budu deo cele priče u koju sam krenula, i znala sam da želim malo veću priču. Odbijala sam čak i da nastupam dok nisam imala svoj repertoar, nisam želela da pevam tuđe pesme nego sam želela da pevam svoje.”
Svojom pojavom na regionalnoj sceni, i neverovatnim umećem da spaja nespojivo, ušla je u mitološki registar kao neko ko je stvorio sopstveni lik vrhunskom autentičnoću. Što je tek posebna veština. Odolevati kategorijama, a opet uspešno zagrabiti vodu iz svake. „Kod nas je tako, ovde ljudi žele da te svrstaju u kategorije. Uporno žele da si ono ili ovo. Ili si narodnjak, ili pop muzičarka. Ja ne želim da budem ništa od toga. Ni jedno, ni drugo, nego nešto treće sasvim. Volim da kombinujem. Neko mi je jednom rekao da sam kao Šemsa iz Njujorka, što je meni sasvim okej.” Rekla sam joj da mislim da je i daleko više od „okej”, i da je zapravo biti Šemsa iz Njujorka izuzetno teško i dupli dokaz kvaliteta. Međutim, sa tako kombinovanim nasleđem i poreklom verovatno se i nije moglo očekivati išta drugo od apsolutnog višeglasja. Nekim ljudima je data komplikovana uloga da balansiraju između nigde i svuda. „Često sam tokom života imala osećaj da ne pripadam nigde, da su svi u fazonu ‘ti nisi naša’. Jer istina, ja nemam slovenačko ime i prezime ali sam iz Slovenije, imam bosansko ime, ali nisam odatle, poreklom sam iz Crne Gore, sve vreme sam kao mlađa često išla u Makedoniju kod rođaka, a opet Srbija ima neko posebno mesto gde sam se uvek osećala kao kod kuće. Vremenom sam shvatila da je sve to moja velika prednost. Mislim da je to značilo i za moju muziku. Imala sam tu privilegiju da sam u Sloveniji odrasla na stranoj muzici, slušali smo Guns’n’Roses, Michael Jacksona, pa rep od 2Paca nadalje, a s druge strane, kad god odem u Crnu Goru, moji kad bi se skupili uveče voleli su da zajedno pevaju sevdalinke. To se sve iskombinovalo u meni, i eto, sve sam to ja. Ja želim da pripadam svima. Ja se stvarno tako osećam. Sve je to baš kako treba.”
Ako je nešto Balkan onda je to upravo ova rečenica „to se sve iskombinovalo u meni”. Mnogo toga se kombinovalo i još uvek to čini, u svima nama, i ako su negde granice izuzetno besmislen pojam, onda je to ovde. Balkan je apsorbovao toliko protivrečnosti da je vrlo često nemoguće objasniti šta je sve on, ali znamo da podrazumeva istraživanje lične „unutrašnje drugosti” i njeno pretvaranje u snagu. Imaginarni Balkan koji ne umemo da definišemo se prostire i dalje i šire od geografskog i prepoznaje po specifičnostima koje nisu samo vizuelni kodovi, a Senidah uspeva u savremeni trenutak da uplete i deliju koji je sila vetrova, i rano inje devojku, i širi krila kao vila s neba sila. „Ja stvarno volim to celokupno nasleđe, to su prelepe reči. Toliko postoji lepih reči u svim jezicima, i treba ih koristiti. Od svakog jezika ono najlepše što daje. Dok sam radila samo na slovenačkom, nisam imala pristup svim tim rečima, eto trideset i nešto godina. Nisam mogla tako da se izražavam, a jedva sam čekala, od svih tih sevdalinki uz koje sam odrasla. To je predivno. Zašto ne stavljati samo najlepše reči u pesme? Danas kad čujem šta se sve peva, lično to nikad ne bih pevala, jer stvarno želim samo lepe reči da čujem. Ako zanemarimo jebeni magic (smeh).” Svakome je potreban magic i to je sve izvesnije u današnjem svetu, ali ne uspeju uvek svi da ga nađu, sem onih ljudi koji imaju sluha za sve. Puno sam razmišljala o sintagmi ruža-devojka i zaključila da dugo nisam čula nešto toliko lepo, precizno i nežno. Ako je nešto magično onda je to nežnost i snaga koju ova konstrukcija nosi. Ruža koja se pominje u gotovo svakoj ljubavnoj pesmi sa ovih prostora postala je više od atributa. Personifikovana je. „Za mene su to žene odavde. Toliko miline, i toliko stava. Ruža kad raste, ona raste uspravno, raste sa trnjem, i predivnim cvetom. Standing tall. Raste sa stavom. To smo mi.”
Klimnula sam glavom, jer to definitvno zvuči kao mnogo žena koje poznajem, koje pre svega jesu snažne. „Znaš, uvek je pitanje šta to zapravo znači biti snažan. Boriti se, to je za mene snaga. Prolaziti kroz sve što život nosi, i ostati borac, biti dostojanstven. Ja sam to gledala od svoje majke. Moja mama je sa manje od 30 godina ostala udovica, sa dve devojčice i ona je bila prava ruža devojka. Ona mi je večna inspiracija. Uvek je bila sređena, doterana, nikada nije otišla na posao bez frizure i nenašminkana, iako je imala toliko problema, i bila nam je i mama, i tata, i u svemu je bila sama, i uvek podignute glave. Za mene je to sinonim za ženu sa Balkana.”
Teško je zamisliti ovakvu ličnost u nekim mekšim, ranjivijim trenucima, i baš zbog toga zanimalo me je da li je Senidah koju „znamo” nekad nesigurna, nervozna, šta radi u danima kada nije snažna? „Ne događa se to baš toliko često (smeh). Najčešće sam nervozna zbog ljudi, i kad nešto nije po mom. I mogu dugo da trpim, i ćutim, ali onda puknem. Moram da kažem svoje i onda prođe. Tako da sve low faze prođu tako što izgovorim problem. S druge strane, umori me nekad i to što se stalno nešto događa. Prelepo je, ali i naporno. Tada mi treba dan-dva da se isključim, da ne gledam nikoga. Budem u stanu, ne idem nigde, čak ni do prodavnice ne odem, i to poručim i kuvam kod kuće. Ne javljam se na telefon. Gledam neku seriju ili film, a nekad mi i samo tišina prija, ide taj background noise, ali mozak skroz ispraznim. To mi je neophodno.”
Logično, pomislila sam a i izgovorila, kao i to da je još jedna kategorija kojoj se uporno opire ta dihotomija između introvertnosti i ekstrovertnosti. Nikada ne znam da li su ljudi koji tako samouvereno vladaju scenom, više u prirodnom okruženju u procesu kada pesma nastaje, kada se piše, kada se preslušavaju demo verzije, kada je mirno ili na sceni? „Kako kad. Volim jako taj drugi deo, kad se popenjem na binu i mogu da uživam u svojim pesmama, u onome što sam napravila, u svojoj karijeri. Tako da volim sam taj vrhunac, taj kraj, scenu i ljude. Ali jako volim i samu nulu, kada stvari tek počinju. Onaj prvi trenutak kada počinjem sa stvaranjem. Tad jako uživam. Mogla bih da budem satima u studiju. Najveći problem je deo između, kad se krene sa snimanjem, to mi je muka. Nekad bih najradije objavila kako prvo izađe pesma, kako mi se prvo javi, tako sirovo. Ništa ne može tako da zvuči, kao kad tek otvoriš dušu.”
A kad smo kod duše, kada joj je ona najviše na mestu, kad se oseća najviše svojom? Mi sa strane uživamo u njenoj autentičnosti, ali kada je ona sama sebi najviše Senidah. Odgovor me je nasmejao ali ne i iznenadio. „Kad se spremam za nastup, ja stvarno volim da se spremam. Od malena sam volela da se igram sa barbikama, a tako danas oblačim sebe (smeh). Nekad dobijem ideju za ceo stajling samo od jednog aksesoara. Ja sam inače sportski tip, i bilo bi mi previše takvog spremanja za svaki dan, ali kad sam na sceni radujem se što mogu da biram šta ću da budem. Stvarno uživam, kad sam slobodna da eksperimentišem, osećam se kao Wonder Woman na sceni.” Praktično, kao da staviš kostim superjunakinje i svaki put predstavljaš novu ličnost? „Tako nekako. Kako kaže pesma ‘Sve žene u meni žive…’ Ima nas dosta tu.” I stvarno, ima. U jednom danu sam videla ženu koja sa takvom lakoćom ume da bude sasvim jednostavna i skromna sagovornica, apsolutna diva na setu, a nekoliko dana kasnije i suverena kraljica masa. Na putu kući, razmišljam, pored muzike, možda najveći poklon koji može da dâ svima je dokaz kako je veličanstveno živeti sve verzije sebe.
Talent: Senidah
Foto: Lois Cohen
Kreativna direkcija: Filip Koludrović
Moda: Nikita Vlassenko
Šminka: Giulia Carini
Kosa: Henry Olivier
Kreativna produkcija: Marita Bobelj
Post produkcija: White Retouch
Asistent stiliste: Macarena Arias Silva del Pozo
Asistenti fotografkinje: Luke van Wijk, Maja Tadla
Lokacija: Villa Corsini a Mezzomonte
