Problematične stvari u seriji Sex and The City i zašto ih tek sad vidimo i pričamo o njima?

U susret trećoj sezoni And Just Like That koja je najavljena za 2025.godinu i dolaska originalne četvorke na Netflix, verujem da mnogi rewathcujemo stare epizode kultne serije Sex and The City. Kakvo god da vam je mišljenje o ovoj seriji, složićete se da je, ako ništa drugo, neizmerno zabavna.  S obzirom na to da je prva epizoda izašla 1998.godine, a poslednja 2004. (ako ne računamo filmove), neki fenomeni i teme koje su obrađene u seriji bile su poprilično progresivne za to vreme. Međutim, koliko god bili progresivni za to vreme i dalje su mahom površni, ukorenjeni u stereotipima i hetero patrijahalnim normama, pa je zbog toga, u savremenom kontekstu, serija suočena sa kritikama i kontroverzama koje proizlaze iz promenjenih društvenih normi i rastuće svesti o inkluzivnosti i raznolikosti. Kako je skoro došla na Netflix i privukla pažnju  mlađe publike važno je napomenuti da se neke stvari moraju posmatrati iz različitih uglova i konteksta, kao što su vreme, mesto i kultura u kojima nastaju. Međutim, određene evergreen serije poput Sex and The City nisu samo reprezentacija jednog minulog vremena već kultni klasici čiji odjeci se i danas osećaju u serijama, filmovima, modi i popularnoj kulturi. Stoga ne smemo zanemariti dominantne stavove i narative koji su zastupljeni u ovakvim serijama jer one jesu nešto što je večno i zauvek aktuelno i čemu treba, kako vreme prolazi, pristupati sve više kritički.

Jedna od glavnih kritika odnosi se upravo na nedostatak raznolikosti među glavnim likovima. Centralni protagonisti serije su bele, heteroseksualne žene sa visokim primanjima, što ne odražava stvarnu raznolikost New Yorka, gde se radnja odvija (niko ne može od pisanja kolumni da priušti stan na Upper East Side i kupuje Manolo Blahnik cipele svakog meseca). Ovaj nedostatak raznolikosti postaje još izraženiji u svetlu savremenih očekivanja gledalaca za prikaz različitih etničkih, seksualnih i rodnih identiteta. Ali, opet, i kada ti identiteti jesu (donekle) prikazani, predstavljeni su iz ugla stereotipa, kao na primer likovi Stenforda i Entonyja, koji, osim što na kraju završavaju zajedno (u prvom filmu) jer su očigledno jedina dva gej muškarca u seriji, pa jelte, nije ni bitno da li su oni zapravo kompatibilni ili na kraju dana uopšte zainteresovani jedan za drugog, predstavljeni su kroz vizuru stereotipa heteroseksualnih osoba o homoseksualcima, i njihovim likovima nikada nije data dovoljno duboka karakterizacija, osim isticanja njihove seksualne orijentacije. Takođe, kada Carrie u epizodi pod nazivom Boy, Girl, Boy, Girl (sezona 3, epizoda 4) dejtuje dečka za kojeg u jednom momentu saznaje da je biseksualac, usleđuje jedan, po mom mišljenju, od najproblematičnijih razgovora četiri prijateljice u celoj seriji. Način na koji Carrie reaguje na biseksualnost, posebno kao seks kolumnistkinja, je veoma ograničen. Način na koji govori o tome pokazuje veliko nerazumevanje i needukovanost, a potom rečenicu završava sa zaključkom da ako je muškarac biseksualac to je layover on a way to Gaytown. To nas dovodi do narativa sa kojima se biseksualne osobe susreću i danas, a to je jedan veoma patrijahalan i seksistički pogled na njihovu seksualnost koji je predstavljen kroz negiranje postojanja iste. Kao u ovom slučaju, kada je muškarac biseksualac pretpostavlja se da će na kraju završiti sa muškarcem jer je to, kako bi Carrie rekla Layover on a way to Gaytown, a ukoliko se radi u ženi tu se takođe pretpostavlja da će žena na kraju završiti sa muškarcem. Ovaj narativ je oličenje ukorenjenih patrijarhalnih normi koje su najviše vidljive kada se govori o seksualnim identitetima. Pretpostavka da će muškarac “na kraju”, šta god to značilo, završiti sa muškarcem negira to da “takav” muškarac može “zapravo” da bude sa ženom i da će on uvek u društvu biti posmatran kao gej muškarac, dok će se žena, iste seksualne orijentacije, susretati sa sličnim problemima, samo druge vrste. Od nje će se očekivati da će takođe na kraju da se “skrasi” sa muškarcem i da podlegne tom heteronormativnom diskursu i onome što će njen život učiniti “lakšim”. Oba ova stanovišta ljude koji su biseksualnog opredeljenja stavlja u potpuno izmišljene kategorije i nameće im određene scenarije i preference i daje “savete” koje nikada nisu tražili, što njihov seksualni identitet u potpunosti negira i poništava.

Da se vratimo na seriju Sex and The City. Carrie u istoj ovoj epizodi postavlja pitanje: When did this happen, when did all sexes get all confused?

Carrie samo nije shvatila da ništa tu nije pomešano, zbrkano ili zbunjujuće, već da ona nema dovoljno želje i kapaciteta da prihvati drugačije od sebe.

Serija je, takođe, često meta kritika zbog svog prikaza seksualnosti, posebno kada je reč o perspektivi privilegovanih belih žena. Iako je bila pionir u otvorenom razgovoru o temama poput seksa i intimnosti, neki savremeni kritičari smatraju da se njen pristup često fokusira na iskustva koja su specifična za ovu grupu, što može podsticati stereotipe ili isključivost prema drugim iskustvima i identitetima. U seriji nikada ne vidimo ni jednu osobu tamnije puti, čak se čini da one ni ne postoje, osim u interakciji sa glavnim junakinjama. U epizodi u kojoj Samantha počne da se viđa sa Afroamerikancem vidimo mnoštvo oblika fetišizacije crnaca. U ovom slučaju, Samantha na neki način pristupa kulturnoj aproprijaciji i menja način oblačenja, mesta na koja izlazi i manire u prepoznatljivo crnačke, kako bi se prilagodila okruženju svog novog partnera. Njegova sestra, koja ne odobrava vezu između njih dvoje jer je Samantha belkinja, oličenje je Angry Black Woman tropea koji uključuje prikaz crnih žena kao besnih, agresivnih ili preterano dominantnih, često bez dublje karakterizacije ili razumevanja njihovih emotivnih slojeva. Ovaj stereotip često zanemaruje individualnost i kompleksnost crnih žena, redukujući ih na jednodimenzionalne likove bazirane na rasnim predrasudama i površnim percepcijama.

Jedan od centralnih likova koji simbolizuje seksualnost je Samantha Jones, koja je predstavljena kao izuzetno seksualno aktivna žena koja često ulazi u opuštene veze sa muškarcima. Iako je Samantha inicialno slavljena zbog svoje seksualne samostalnosti i oslobađanja, njen lik može biti viđen kao potvrda stereotipa o promiskuitetnim ženama. Njen karakter takođe postavlja pitanja o tome kako se seksualni užitak žene prikazuje i percipira u medijima. Normalizacija ideje da žene mogu uživati u seksu bez emotivne povezanosti sa partnerom, što je često reprezentovano kroz Samanthu, može biti dobrodošla u kontekstu oslobađanja od stigmatizacije ženskog seksualnog užitka, ali istovremeno može i doprineti stereotipnim predstavama o ženskoj seksualnosti kao sredstvu za manipulaciju muškarcima. Ovakav zaključak nas dovodi do toga da je ovaj način komuniciranje ženskog osnaživanja, na kraju opet usmeren ka muškarcima. Samantha uživa u svojoj senzualnosti i seksualnosti, ali u isto vreme zahteva konstantnu mušku validaciju.

U ovoj seriji takvo portretisanje “jake žene” često se svede na to da je i jakim ženama potreban muškarac.

Takođe, važna stvar kod Samanthinog lika je to da se čini kao da scenaristi nisu znali da naprave razliku između seksualno samouverene i liberalne žene i predatorskog i često napadnog i neprikladnog “muškog” ponašanja, a to je pokazatelj nepoznavanja autentično ženskog iskustva već korišćenja dobro poznatih i mainstream muških obrazaca i manira.  Pored toga, Samantha personifikuje određeni tip ženstvenosti koji se često povezuje sa samosvesnošću, samopouzdanjem i nezavisnošću, što može na određeni način biti osnažujuće. Međutim, njen lik takođe neguje stereotipe o tome šta znači biti snažna žena, možda na taj način isključujući druge izraze ženstvenosti i raznolikost.

Sa druge strane imamo Charlotte i Mirandu koje su dva kontrastna lika koji svaki na svoj način donose svoje kompleksnosti i izazove u narativu serije. Charlotte je često prikazana kao okorela romantična idealistkinja. Ona ceni tradicionalne vrednosti u ljubavi, braku i porodici, teži da pronađe svog princa na belom konju i stvori savršen porodični život. Njen lik često se prikazuje kao naivan i ponekad preterano idealističan, često se suočavajući sa teškoćama u usklađivanju visokih očekivanja sa stvarnim odnosima. Ovaj idealizam može se smatrati problematičnim jer ojačava tradicionalne rodne uloge i stereotipe, sugerišući da žensko konačno ispunjenje dolazi iz braka i majčinstva. Charlottin put tokom serije obuhvata suočavanje sa ovim idealima i učenje kako da se nosi sa kompleksnostima modernih veza. Kroz čitavu seriju najmanje sam volela Charlotte. Smatrala sam da bi sigurno bila veoma osuđivački nastrojena prema raznim mojim uverenjima i ne bismo imale teme za razgovor. Međutim, pre nekoliko meseci sam razgovarala sa drugaricom koja mi je rekla da joj je Charlotte zapravo omiljeni lik jer se uvek zauzima za sebe, zna šta hoće, ima viziju i od nje ne odustaje. Na stranu sva njena konzervativna uverenja koja manje ili više deli sa ostalim glavnim junakinjama, mislim da je posmatranje Charlotte iz tog ugla zapravo veoma new age jer ona jeste inicijalno zamišljena kao neko ko može da bude reprezent izbora u feminističkom smislu te reči. Ona, sa druge strane, svakom previše ciničnom Mirandinom komentaru ili pesimističnom Carrieinom ispadu, pa i Samanthinom dijametralno suprotnom životnom politikom, daje kontratežu. S druge strane, Miranda je prikazana kao žena usredsređena na karijeru, pragmatična i koja izaziva društvene norme i stereotipe. Ona je ambiciozna, nezavisna i ne boji se da kaže šta misli. Miranda se često kritikuje zbog svog cinizma prema vezama i ponekad abrazivne ličnosti, što može da deluje kao da je bezosećajna ili nedovoljno podržavajuća prema romantičnim nastojanjima svojih prijatelja. Njena skepsa prema tradicionalnim romantičnim idealima problematična je jer je stvorena iz stereotipa da su uspešne žene koje su fokusirane na karijeru manje zainteresovane ili nesposobne za formiranje značajnih romantičnih veza, a ako ipak jesu onda te veze, porodica i partner moraju da ispaštaju zbog karijere ili obrnuto. Žena uvek nečega mora da se odrekne! Mada Miranda na poprilično savremen način prikazuje problematiku posmatranja ženskog tela i seksualnosti u toku trudnoće i posle nje, kao i često podrazumevanog naglašenog majčinskog instikta i čuvenog večno opetrećujućeg pitanja “Šta znači biti dobar roditelj?” za ženu, a šta za muškarca.

Međutim, važno je napomenuti da se tokom serije likovi Charlotte i Mirande značajno razvijaju i rastu, što se ne može reći za Carrie i Samanthu, bar ne u istoj meri, suočavaju se sa svojim verovanjima i razvijaju se u nijansirane individue.  

Sve u svemu, tek sada , sa ponovnim gledanjem serije ili pripremom za novu sezonu „And Just Like That“, koja se očajnički trudila da primeni sve gorepomenute kritike i još više od toga i da seriju osavremeni, ali je doživela epophalni fail (opet po mom mišljenju, ali i po mišljenu kritičara), sa ubacivanjem nekih potpuno izmeštenih i neprirodnih narativa, dijaloga, situacija i razvijanja karaktera, koji nisu dovoljno dobro napisani, pa ni glumački izvedeni da bi bili verodostojni već dobro poznatim likovima i njihovim osobinama, primećujemo ove nedostatke jer se društvo sve više fokusira na pravilnije i dublje prikazivanje različitih identiteta i iskustava.  A to znači da bi Carrie, Samantha, Charlotte i Miranda danas verovatno bile odavno cancelovane i to s pravom!