SebastiAn ekskluzivno za Vogue Adria o Beogradu kao inspiraciji, saradnji sa Saint Laurentom i muzici kao tihoj pobuni

Te noći Beograd je goreo. Imala sam utisak da ležem i budim se s istim osećajem neizvesnosti, negde između sirena, bunila, neposlušnosti, na ulici ili u stanu, uvek u pripravnosti za revoluciju. Njegov je zvuk baš takav, poetično brutalan, razdoran, ali oslobađajući. Pre nego što se uključio, slušala sam Better Now i na trenutak je zaiskrila vera u nove početke. Vratio me je zaboravljenoj ideji o tome zašto mi je muzika od kada znam za sebe sklonište za preživljavanje. „Sve znam, moji rođaci su na ulici”, kaže mi na samom početku razgovora iz svog stana u Parizu. „Oduvek mi je bilo važno da kroz svoj rad šaljem poruku: let’s go guys! I kada sve krene po zlu, treba da menjamo stvari, i kada je jako teško, uvek možeš. To je i radost, i nada, i otpor, i push. I podsetnik da se uvek zabaviš pritom.” U industriji ga potpisuju kao Sébastiana Akchotéa, iako nosi i prezime Božović. „Mogao bih da razumem šta pričaš”, kaže mi na srpskom, pa nastavlja na engleskom. „Moj prvi jezik je srpski, a iako sam rođen u Parizu, Beograd je mesto u kom sam odrastao i gde se osećam kao svoj na svom. Sva moja sećanja iz detinjstva su vezana za Srbiju, Crnu Goru, pa i Hrvatsku – u Jelsi sam provodio mnogo vremena. Ja sam dete Jugoslavije.” Klimam glavom i kažem mu da mislim da većina porodica na ovom području ima sličnu priču.

SebastiAn više od tri decenije živi u Francuskoj, gde je od 2005. godine deo izdavačke kuće Ed Banger Records, u okviru koje producira prepoznatljivi electro-house. Njegova muzika spaja dva naizgled kontrastna i kontradiktorna univerzuma: nemiran i utešan, brutalan i prefinjen. Isprva sam mislila da je to spoj Beograda i Pariza, ali SebastiAn me demantuje. „Zapravo je to sve Beograd. Njegova arhitektura koja me je oblikovala – brutalizam s jedne, a secesija s druge strane. Vrlo sam nesvesno uneo taj balans između grubog, teškog i sofisticiranog u ono što radim. Ima tu i pariskih uticaja, ali srpski koreni su presudni. Nisam toga bio svestan od početka. Kada sam se vratio u Beograd posle mnogo godina, postalo mi je očigledno – video sam tragove svoje muzike u svemu oko sebe.”

Photo: Danilo Pavlović

Malo je reći da me oduševljava isticanjem sopstvenog nasleđa u svetu u kom još uvek postoji određena rezervisanost prema ljudima sa naših prostora. Postojanje ovakvog narativa istinski je važno za sve one koji imaju treperavu želju da postignu uspeh izvan granica regiona. Interesovalo me je kako je sve počelo – mogu da ga zamislim kao introvertnog tinejdžera koji se noću, kada svi zaspu, u svojoj sobi, poigrava sa ritmom i melodijom do zore. „Niko u mojoj porodici se nije bavio muzikom, samo stariji brat koji je svirao gitaru i ja. U devedesetim godinama je krenula ekspanzija kompjutera koja mi je dala bezbroj mogućnosti – sve što je bilo vezano za elektronsku muziku bilo je novo i interesantno, naročito u Parizu u koji sam se vratio kao tinejdžer. Onda smo pokrenuli izdavačku kuću i počeli da preoblikujemo muziku koju smo slušali, ali na drugačiji način, nismo želeli da kopiramo. Naša energija bila je ekvivalentna mladima koji su pravili rock and roll, samo smo mi to radili s kompjuterima.”

Daft Punk za njega je bio jedan od game changera, ali bilo je tu i mnogo drugih francuskih, te engleskih uticaja, kao što su oni iz renomirane izdavačke kuće Warp sa eksperimentalnim elektronskim zvukom – Aphex Twin, Autechre, Bjork. Na početku je radio remikse Annie, Benjamina Thevesa i Daft Punka, a 2007. komponovao muziku za film Steak Quentina Dupieuxa, zajedno sa Sébastienom Tellierom. Za album OutRun (Kavinsky) iz 2013. producirao je devet pesama, a ubrzo nakon toga počeo da radi za Frank Oceana i Charlotte Gainsbourg. Zbog portfolija koji koketira s najrazličitijim stilovima, jednom prilikom je rekao da se oseća kao total cheater u muzici. „To je takođe deo Ed Banger filozofije – da stvaramo mostove između različitih profila. Istovremeno sam radio na Blonde albumu Franka Oceana, te na albumu Charlotte Gainsbourg, što je potpuno suprotno. Ali verovala ili ne, kad sam u studiju sa Charlotte, to mi daje ideje za Franka, a kad sam u studiju s Frankom, to mi daje ideje za Charlotte, dakle sve se prepliće. Mogu da budem DJ u noćnom klubu s tough muzikom, a preko dana da kreiram za Charlotte klasičnu francusku muziku, pa da se noću opet sastajem s Frank Oceanom koji ima hiljadu ideja istovremeno… dakle to je najzabavniji deo mog posla.” 

Nikada neću zaboraviti momenat kada sam ispod Saint Laurent revije za jesen/zimu 2017. ugledala naziv pesme – Beograd. Preplavio me je osećaj ponosa. SebastiAn je producent ove modne kuće skoro čitavu deceniju, a iz sezone u sezonu, njegove plejliste uvode nas u parisku noć punu misterije, poput one iz Palacea, legendarnog kluba koji je redovno posećivao Yves Saint Laurent. Shodno tome, vrlo je blizak sa kreativnim direktorom Anthonyjem Vaccarellom. „Spojile su nas različitosti: ja nemam ama baš ništa zajedničko s modnim svetom, niti znam išta o modi (smeh). Producirao sam za Charlotte, a ona i Vaccarello su prijatelji – povezala nas je i pozvao me je da uradim muziku za jedan šou. Obojica smo bili uvereni da će se to desiti samo jedanput, ali nakon što sam odgledao reviju, video koliko tu ima detalja, segmenata, promišljenosti – nalik na film, pomislio sam zašto onda ne bismo pravili specijalni soundtrack za svaku kolekciju, za svaki taj mini-film od 10 minuta. Nisam tada znao zašto me Anthony toliko puta pita da li je to moguće, to sam shvatio tek kada je postalo izvesno da ću imati samo tri dana da kreiram muziku za svaku reviju”, objašnjava mi s osmehom i već tada nazirem da mu taj izazov pričinjava zadovoljstvo, nikako nelagodu.

„Pre revije, Anthony mi pokaže lokaciju, lookove, odeću, da bih doživeo šta ga je inspirisalo i šta je tema. Tokom ta tri dana, nemam vremena da koristim mozak i da analiziram ono što sam uradio, proizvod izlazi iz mene potpuno sirovo i iskreno. Prethodnih devet godina, muzika za svaku reviju je bila gotova sat vremena pre samog početka, a finalni rezultat čuo bih tek na samoj reviji.” Čini mi se da ipak ima nešto zajedničko s modom. „Ah, da, volim taj haos, to ludilo, tu dramu. To što se desi u ta tri dana, ne može da se prepriča jer niko ne bi verovao. Jednom je padala kiša, a njih deset je držalo usisivače upereno ka nebu, dakle sve je suludo. Ono što je neplanirano – to je ovde neprihvatljivo. Sve se rastavlja i sastavlja istovremeno. Ali ja uživam u tome, valjda zbog svog porekla.”

Photo: Danilo Pavlović

Smejemo se, tako dosledno našem mentalitetu koji PTSD rešava humorom. Ovo je momenat da spomenem i Beograd, numeru koja je kasnije dobila prvi i drugi deo na SebastiAnovom albumu Thirst. „Na reviji je to bio svojevrsni demo, a onda sam odlučio da je dovršim i zapravo podelim na dva dela Beograd 1 i Beograd 2. Otišao sam u Beograd da napravim i spot sa She Films produkcijom. Spomenula si mi da si upoznavala naše ljude koji u inostranstvu kriju svoje poreklo, a ja sam ove numere nazvao tako baš da bih naglasio odakle sam, gde sam odrastao i koliko volim svoj grad.” Osim za Beograd, SebastiAn je ovde snimio i spot za hit koji je postigao komercijalni uspeh Run For Me.

Više puta intervju gubi tok jer se iznova vraćamo priči o Jugoslaviji i tome koliko nam je važno odakle smo. Bez ikakvih očekivanja, pitam ga zna li Vaccarello ponešto o njegovim korenima. „Da zna, i on je mešovitog porekla – pola Belgijanac, pola Italijan. Mnogo pričamo o poslu i modi, i možda je za njega moje poreklo samo informacija o kojoj ne zna mnogo, ali svakako zna sve o đuveču (smeh), kao i za postojanje mnogih stvari u našoj kulturi, a koje su deo moje svakodnevice.” Na poslednje održanoj Saint Laurent reviji muške mode, u Bourse de Commerce u Parizu, pista je bila deo umetničke instalacije Célestea Boursier-Mougenota. Modeli su šetali oko clinamena, plitkog bazena boje akvamarina, a po čijoj su površini plutale činije različitih veličina – ne možete a da se ne zapitate kako je kreirao muziku koja je bila besprekorno komplementarna tom nehotičnom, melodičnom zvuku sudaranja keramike. „Da, morao sam da odem na lice mesta da to oslušnem i proverim tehnički potencijal. Da sam stavio mnogo basa na primer, nastao bi haos u tom bazenu”, nadovezuje se, a ja sam zasenjena tim spojem umetničke promišljenosti i dečačke radoznalosti.

Photo: Danilo Pavlović

SebastiAnovi coveri albuma poseban su segment njegove virtuoznosti. Na jednom se ljubi sa sobom, na sledećem se bori sa sobom. Jasno mi je da tu ima mnogo prenesenih, skrivenih značenja, ali me interesuje šta ih je podstaklo. „Englezi bi to nazvali ozbiljnom šalom (serious joke), tu gde ljubim sebe. Oduvek sam bio stidljiv, i tamo gde su drugi bili u grupi, ja sam bio sam – nikada nisam voleo da ističem sebe u prvi plan, što je tako suprotno od ljudi u ovoj industriji. Tako da je to pre svega bila provokacija, da prikažem nekoga ko mnogo voli sebe. Takođe, doživeo sam jedno nezaboravno iskustvo: bio sam na koncertu Princa i, na kraju, kada je publika u transu očekivala da će joj prići i reći – ludi ste, volim vas, on je došao i rekao – kada vas pogledam, voleo bih da mogu da poljubim sebe (smeh). Uradio je potpuno suprotno! Suludo i briljantno. Rekao sam Pedru (iz Ed Bangera) da cover neće biti u našem stilu, ali da želim to da uradim, a on me je povezao sa poznatim fotografom Jean Baptistom Mondinom. Što se tiče ovog drugog na kome se tučem sa sobom, on je odraz današnjih društvenih mreža – sve je počelo s Facebookom i parolom connecting people, ali onda se pojavio Twitter. Previše ega uvek uzrokuje tuču, čemu svedočimo danas, ljudi su svakodnevno u sukobu.”

Nije neko ko je aktivan na društvenim mrežama, vrlo retko daje intervjue i pojavljuje se u medijima, uspevajući da sačuva svoju privatnost. „Ed Banger je počeo kada mreže nisu bile velika stvar, mi smo živeli klubove i realnost. Tako da je za mene bilo vrlo moguće da ne učestvujem u tom masivnom pokazivanju šta jedeš svakog dana. Oduvek sam bio fasciniran misterioznim ljudima – ko je zapravo David Bowie, Daft Punk, pa čak i Frank Ocean, volim mistifikaciju izvođača. S druge strane, svestan sam da je to na neki način nužnost danas, naročito kod mladih, i nemam ništa protiv – ja to prirodno nemam u sebi, to nije moj karakter, i u tom slučaju ne treba siliti. Ima tu i određenog erotizma, smatram da ako pokažeš sve, smanjuje se želja… a možda je zapravo sve i do moje jugoslovenske majke koja je oduvek bila paranoična (smeh).” 

Photo: Danilo Pavlović

Konačno, dolazimo i do njega samog, muzike koju kreira za sebe, onda kada pronikne u tuđe instinkte i glasove, jer jasno naglašava da kada kreira za druge – to nije trenutak da promoviše sebe, već da prozre šta oni žele da prenesu svetu. „Provodim 99% vremena u studiju, radeći, čak i kada je ni za šta, čak i kada ću to staviti sa strane, to je moja opsesija.” Dok ga posmatram preko velikog ekrana, u stanu koji je sasvim očigledno i njegov studio, pitam se oseća li se ponekad usamljeno u svemu tome. „Mislim da je obrnuto – zato što sam nekada bio usamljen, postao sam ovakav. Od malena sam bio dete koje se igralo samo i nije tražilo pažnju. Lego sam zamenio kompjuterom, drugo se nije promenilo.” U njegovoj muzici čujem i nostalgiju, što ne čudi zbog osećaja večite podeljenosti između dve države, dva mentaliteta i dva života, ali me zanima je li ona svesna ili nesvesna. „Da, ima je, ja to čujem naknadno i ne umem to da objasnim rečima. Jer kada kreiram, imam čudnu distancu prema svom radu – to što izlazi iz mene ne zavisi od mene. Onda preslušavam i pomislim – što je ovo ovako tužno, odakle mi to (smeh). Slično je s piscima i pričama koje te same pronalaze, ne upravljaš njima. Ali ljudi koji slušaju moju muziku, zamišljaju da sam mračan, nikako! Vrlo sam srećan i zadovoljan svojim životom.”

Ima li smisla uopšte pitati ga šta radi kada ne radi? „Da ne misliš da sam neki čudan tip, vrlo često odem u Ed Banger, provodim vreme sa saradnicima, ili kao pravi Parižanin sedim na terasi s prijateljima i zbijamo šale na račun jedni drugih – to je naš nacionalni sport. Ali iskreno, brzo mi postaje dosadno kad ne radim, baš sam snažno vezan za posao.” Njegova neutoljiva strast za stvaranjem iznova me podseća na to kako izgleda živeti svoju svrhu. Bezuslovno i bespogovorno. Baš kao što razgovori s ljudima poput njega bude zahvalnost što i sama imam priliku da živim svoju. Na samom kraju, pitam ga da li možemo da se nadamo nečem novom, intimnom i samo njegovom ove godine. „Zapravo da, ti si prva kojoj ovo govorim. Poslednji album sam izbacio pre pandemije, kada je svet bio zatvoren. [Izvođači su me zvali u očaju, misleći da je kraj sveta i da treba da izbace poslednju stvar u svom životu, a ja sam kao neko iz Jugoslavije bio u fazonu… you know, shit happens (smeh)]. Sada sam ponovo spreman”. Bilo mi je zadovoljstvo, kažem mu na engleskom, pa nastavljamo na srpskom. 

– Hvala ti puno (već mu je mnogo bolji akcenat). Moram češće da pričam.
– Moraš češće u Beograd.
– Vidimo se!
– ‘Ajde!