Saša Tkačenko o novoj izložbi koja je inspirisana muzikom benda Low

Saša Tkačenko je jedan od onih umetnika koje biste mogli da nazovete uomo universale, renesansnim čovekom ili jednostavno čovekom sa mnogo profesionalnih interesa. Na regionalnu likovnu scenu stupio je, sada već davne, 2008. godine; njegova umetnička praksa bavi se prostorom, njegovom transformacijom, posebno kada se uključi i neki drugi medij. Interakcija arhitekture, skulpture, videa i instalacije čini okosnicu njegovog rada. On stvara zapravo dinamične situacije u kojima publika igra isto tako integralnu ulogu i često se u tim interakcijama referiše na motive iz popularne kulture i (svog) savremenog života.

Saša trenutno živi u Zagrebu, a radi na nekoliko relacija; trenutno izlaže u Beogradu u galeriji Eugster, izložbu I Could Live In Hope koja može da se pogleda do 17. avgusta, a 9. juna je u Basel Social Clubu predstavio svoje radove I’ve chased my broken dreams i I used to dream awake, koji mogu da se pogledaju do 16. juna. Ulovila sam ga upravo između ta dva događaja u Zagrebu, prvo u Proljeću, jako cool mestu u Zagrebu, još jednom od njegovih projekata, ali ovog puta iz sfere gastronomije. Razgovor smo počeli upravo tamo, u Proljeću, i završili u jednom od najreprezentativnijih primeraka zagrebačke arhitekture i enterijera 1970-ih, zgradi Pučkog otvorenog univerziteta, gde je upravo Saša raširio i instalirao rad I used to dream awake čiji naziv kao da je postao lajtmotiv našeg razgovora.

Iako njegov rad pratim od kraja 2000-tih, prvi put sam ga doživela uživo krajem prošle godine u zagrebačkoj galeriji Trotoar na izložbi Stranger Danger gde je njegov rad Unknown, talk to unknown bio naslovni rad izložbe. Sašin rad postavljen u izlogu galerije, neonskim svetlom ispisuje reči stranger i danger, čime poziva na oprez i pre samog ulaska u prostor određuje ton izložbe. Rimovane imenice su citat iz promišljanja Vladimira Nabokova o temi nedaća individualizma, prevedene u kontekst današnjih društvenih izazova. Taj rad zapravo ima više čitanja. – objašnjava Saša i nastavlja – On je zapravo nastajao kad sam tražio nešto za potpuno neku drugu stvar. Naišao sam na Nabokova, tj. neko je citirao Nabokova o tome kako se ljudi plaše umetnosti, plaše se umetnika kao neke opasne stvari, zaziru od toga i zapravo… Stranger is always rhymed with danger. I ja sam preklopio te dvije reči, kao dve ideje koje se prelivaju jedna u drugi. Tražio sam medij za to i neonske cevi su mi bile najbolji izbor. Bilo je tu i nekih drugih verzija, ali isijavanje mi se učinilo kao najbolje rešenje. Rad je prvobitno bio izložen u jednom podrumu tako da je isijavanje još više došlo do izražaja.

Možda bih potpuno drugačije percipirala rad da sam ga videla i promatrala u takvom, podrumskom prostoru, jer Sašina prvobitna ideja, i izlaganje je izgledalo drugačije: Radilo se o bivšem prostoru tada nekakvog butika ekskluzivne robe, u kojem je bilo mnogo ogledala. Rad je u svom isijavanju i refleksiji proizveo taj efekt opasnog, nečega na šta moramo da reagujemo U Trotoaru su taj rad odmah videli u izlogu, skoro pa javnom prostoru. Lično sam u njegovom radu iščitala emociju teskobe; neonsko osvetljenje cevi, pozivajuća roze boja + preteći natpis = teskoba. Kao da želiš da pobegneš od naziva i napisane poruke, a sa druge strane izuzetno je upečatljiv, nalazi se u izlogu i osvetljava ulicu. Moji radovi nemaju neku konzistentnu liniju, nije da se bavim isključivo jednim medijem, istražujem, mešam. – mislim da mi je Saša ovom rečenicom jasno objasnio emociju. Saša polazi od ideje, ne od medija. Medij je neki vid efektnije komunikacije rada, katalizator poruke – Stvari su bitne jedino ako ih mi iščitamo. – i nastavlja – Ako ja tebi kažem da je nešto bitno, možda to stvarno nije bitno, već smatram da je nužno da posmatrač, čovek to sam shvati. Moje insistiranje na razumevanju takođe znači pronalaženje lične istine. Interesantno mi je da o stvarima govorim u savremenom trenutku i da objasnim i izrazim kako se ja tada osećam, ili kako ja vidim sebe, a možda sam u zabludi. Ja sam tu da otvaram vrata, ne da nudim odgovore.

Tako je i sa izložbom u Eugsteru. Radove, tj. izložbu ne prati nikakav tekst, nikakav kustoski tekst ili artist statement, nema ničega napisanog što bi objašnjavalo rad. Želim da se ljudi suoče sa stvarima koje sam postavio u prostoru i da nađu ono što misle da treba da nađu. Kod mene su stvari lične, zato sam tematizirao naziv albuma, poruku I could live in hope benda Low. Na stolu na izložbi su ugravirani nazivi pesama albuma, gipsana ploča na izložbi ima jako sitan tekst o bendu Low, sa Wikipedije. Dao sam hint da je sve izloženo povezano u jedan koncept. Zapravo moja želja je bila da se oseti praznina, da nema ničega, da je to bitno i da smo zapravo zaboravili koliko smo ispunjeni informacijama.

Koliko god smo eksponirani i želimo da se pokazujemo na društvenim mrežama ili kupujemo stvari koje su statusni simboli, bilo kog statusa, zapravo se radi o jednoj velikoj, praznoj rupi.

Zašto je onda baš taj naziv tog albuma, tog benda, jer meni se čini – pozitivnim? Odmah me razuverava – Zato što mislim da je zapravo sve OK. Bez obzira na to što se radi o praznini, ona je u redu. Kada si mlađi misliš da je najteže vreme ono u kojem jesi, alik mi živimo u trenutku i svako vreme i trenutak je u redu. Ja sam kao i ta galerija, ja sam isto medij, isto filtriram stvari i ova izložba je hommage bendu. Ja to ne krijem. Često se rade hommagei. Mislim da je OK da se priča o nečemu do čega nam je stalo, a taj koncert benda Low koji sam doživeo je meni bio bitan. Da li je muzika važna u tvom životu? – pitala sam ga sa očekivanjem – Ja dosta stvari doživljavam i artikulišem kroz muziku. Kroz njihov koncert sam doživeo svojevrsnu katarzu. I hteo sam to nekako da transformišem u neku mapu, kako bi naveo ljude da poslušaju taj album.

Osim muzike, šta još utiče na tebe, tvoj rad, koji umetnici? Definitivno Jim Jarmusch sa svojim filmovima. On ima tu prazninu, tu punu prazninu. Kada bi radio hommage Jimu Jarmuschu, na koju scenu njegovog filma ili film bi referisao? Čudnije od raja (Stranger Than Paradise), definitivno. Ceo film ima taj neki utisak da je umetnički, mogao bi da se pušta u muzeju ili galeriji. Ne moraš nužno da ideš u bioskop da ga pogledaš. Svi njegovi drugi filmovi su me takođe estetski impresionirali. Takođe ima interesantan smisao za humor, što ja nisam u svom radu ispoljavao. Koji su uticaji u muzici? Definitivno punk. Clash, Sex Pistols, Ramones… to je ono što me je definisalo. I Joe Strummer je bio blizak sa Jarmuschem, tako da i tu postoji poveznica. Ono što mi se definitivno dopalo kod tih ljudi jeste da su oni OK sami sa sobom, sa svojim slabostima, i tu se zapravo vidi njihova snaga. Tu spada i Nirvana i fenomen Kurta Cobaina. Nikada nisam slušao hip-hop, ali Beastie Boys su dosta uticali na mene. Ono kada čuješ, slušaš i pomisliš – wow! Baš cenim takve umetnike.

Uticaji u likovnoj i vizualnoj umetnosti? Izložba Mikea Kelleya u MoMA PS1 prostoru, godinu dana nakon njegovog samoubistva, je ostavila veliki trag na mene. Uz nju mi je automatski išla Sonic Youth muzika, Yo La Tengo… Tada sam i Low gledao na koncertu.

Nosiš radove na izlaganje i u Basel, izlažeš u Beogradu, zadnjih pet godina živiš u Zagrebu, kako je raditi i živeti na nekoliko lokacija? Naročito za osobu sa izraženim senzibilitetom kao što si ti, da li te to opterećuje? Nikad nisam razmišljao o tome na taj način. U jednom trenutku sam živeo na trasi Beograd-Zagreb-Novi Sad, u Novom Sadu sam predavao na fakultetu. To iskustvo je trajalo pet godina. I tada sam shvatio da ne postoji poređenje gradova. Gradovi su – gradovi. Svaki je za sebe. I onda shvatiš, shvatio sam, da sam već i u nekim specifičnim godinama, seniorskim godinama, gde mi je bitniji moj lični svet, nego konzumiranje gradova. Sada mi je draži sve uži i uži privatni život. Ivana i psi.

Photo: Vana Katančić