Uoči izložbe u Sarajevu, Saša Tatić nam je otkrila tajnu kako otići, a ostati
Donosimo ekskluzivan prvi pogled na izložbu "Drago mi je da si tu" u sarajevskoj galeriji Manifesto
Sonja KneževićDecembar 18, 2024
Donosimo ekskluzivan prvi pogled na izložbu "Drago mi je da si tu" u sarajevskoj galeriji Manifesto
Sonja KneževićDecembar 18, 2024
Sašu sam upoznala ujutro, verovatno nakon što je obavila svoj jutarnji ritual koji uključuje čitanje par poglavlja knjige uz kafu, zbog čega je na naš razgovor došla vedra i odmorna, pogotovo u poređenju sa mnom koja sam se jedva iskotrljala iz kreveta. „Ne znam šta bi moralo da se desi da sat vremena ujutro ne provedem uz knjigu i kafu,“ rekla mi je umetnica koja priznaje da je ranoranilac i uvek odvaja vreme za brigu o sebi. Aktivno čitanje jedna je od stvari koja je za nju obeležila ovu godinu, a njena načitanost nije vidljiva samo iz elokventnog izražavanja, već je imala uticaj i na njenu umetnost i stvaralaštvo. Ljubav koju je tokom godine razvila prema čitanju pomogla joj je da se i sama oslobodi na polju književnosti, zbog čega njena najnovija izložba u galeriji Manifesto u Sarajevu neće biti samo likovna, već multimedijska – i jedva čekamo da je pogledamo u punom sjaju.
„Jedna od velikih inspiracija mi je bila Milena Marković koju sam slučajno otkrila ove godine. Njen stil pisanja u romanu Deca mi je tako lepo seo, da sam shvatila da zapravo možeš biti slobodan i pisati skroz i iskreno iz sebe,“ rekla mi je. Ono što joj je dodatno pomoglo na književnom putu jesu bili prijatelji koji su je usmeravali i davali joj savete šta da čita, kao i čas pisanja sa književnicom Tanjom Stupar Trifunović. Časovi kreativnog pisanja i profesionalci iz industrije koji ih vode pružili su joj potvrdu da njen rad ima umetničku vrednost, što je sve što joj je bilo potrebno da se oslobodi i svoje izložbe potkrepi još jednim umetničkim izrazom. „Još uvek sebe ne smatram piscem, ali volim da pišem,“ dodala je u razgovoru o svom spisateljskom putu.
„Oduvek gajim afinitet prema pisanju i oduvek nešto zapisujem, od dnevnika, do svojih ličnih obzervacija, ali ovo je bio prvi put da sam se malo usmerila i napisala neki oblik poezije.“
Tako se, zahvaljujući novostečenoj ljubavi prema književnosti, krajem avgusta razvila ideja i za dugo planiranu izložbu u galeriji Manifesto, koja je zapravo Sašina prva samostalna izložba u Bosni i Hercegovini. Iako veoma uzbuđena zbog ove prilike, priznaje da joj teško pada što njena prva izložba nije organizovana u Banjaluci, gde se rodila, živela i studirala. „Godine koje sam provela u Berlinu ipak su me više povezale s ljudima koji dolaze iz Sarajeva i formirala sam prijateljstva sa lokalnim umetnicima, što je učinilo da se i ovde osećam kao da sam kod kuće“. Zaista, Saša je jednako domaća u Sarajevu, koliko i u rodnom gradu, a verovatno i u Berlinu, jer svojom toplom i pozitivnom energijom ispunjava prostor tako da mi je teško da zamislim mesto na svetu u kom ona ne bi sijala.
Saša već neko vreme živi u Berlinu, a iskustvo iseljenika mlađe generacije motiv je koji prožima mnoge njene radove. Kako kaže, ona je single devojka u Berlinu, gde ne živi niko od njenih članova porodice, tako da su joj tamošnji prijatelji veliki deo života. Berlin je mesto sretanja brojnih kultura, nacionalnosti i religija, a kao takav, sam grad ima dušu koja ostavlja trag i na turiste koji ga posete preko vikenda, a preseljenike, kao što je Saša, zauvek je promenio. Saša naglašava da ljudi gaje stereotip o preseljenicima u Nemačku baziran na prijašnjim iskustvima generacije gastarbajtera, ali u stvarnosti njen život nije takav: „Mi ne živimo tamo izlovani u društvu pokušavajući da sačuvamo našu tradiciju i vrednosti. Naravno, postoji doza toga, ali prirodno je da se integrišeš u društvo i pokušavaš tom društvu da ponudiš nešto što si doneo sa sobom, dok istovremeno upijaš stvari koje ti okolina pruža“. Celo to iskustvo ju je, kako kaže, transformisalo u osobu koju je teško objasniti porodici.
Umetnica gaji jako blizak odnos sa roditeljima i sestrom, ali je vremenom počela da uviđa da između njih postoji doza međusobnog nerazumevanja – kao da oni ne shvataju kakav je zapravo njen život, dok ona ne zna kako da im ga pravilno dočara, možda zato što su mnoge stvari nejasne i njoj samoj. „Ovu izložbu vidim kao pokušaj da prvenstveno svojim roditeljima objasnim kako je meni živeti vani, ali i da razumem njihovu perspektivu,“ rekla mi je Saša. Sva svoja osećanja, nedoumice, pa i sitne borbe, Saša ispoljava kroz umetnost. „Imam izuzetnu privilegiju da živim sama i single u Berlinu, gde mogu da se posvetim sebi i tematikama kao što je preispitivanje odnosa sa roditeljima,“ nasmejala se, objašnjavajući mi da joj pretvaranje ovakvih misli u umetnost zapravo dolazi sasvim prirodno, jer su deo nje. Međutim, na osnovu odaziva ljudi na njene radove, ubrzo je zaključila da u svojim mislima, koliko god one specifične delovale, nije sama, jer su se brojni mladi ljudi, koji su se iz naše regije preselili u različite gradove po svetu, poistovetili sa njenom umetnošću.
To bi mogao biti slučaj i sa izložbom Drago mi je da si tu, koja se otvara sutra, baš u vreme praznika, koji su za porodice čiji članovi žive daleko vreme ponovog susreta sa voljenima. Verujem da će mnoge Sašine reči i nova razmišljanja ostati urezana u mislima drugih mladih iseljenika, ali i zagolicati maštu onih koji ostaju, koji veruju da je negde drugo sve med i mleko, ili pak hladno i otuđeno.
na dvije stolice sjediš/a zapravo/na dvije ivice stojiš/nikad dovoljno ovdje/nikad više dovoljno naš/a isto tako/nikako dorasti do tamo/ni blizu dovoljno njihov
Galerija i umetnica su ekskluzivno za Vogue Adria otvorili vrata izložbenog prostora dok su postavljali Sašinu impresivnu izložbu. Zbog logistike i praktičnosti, Saša je sve radove za ovu izložbu naslikala u Sarajevu u studiju Bojana Stojčića i Kemila Bektešija, koji su joj ustupili svoj prostor za rad. Bojan Stojčić takođe je i kustos ove izložbe, a kako umetnica kaže i „veliki oslonac“, koji ju je pogurao izvan zone komfora. „On je čovek kom verujem i znam da neću pogrešiti ako ga poslušam.“
Kada uđete u izložbeni prostor, dočekuje vas bujica Sašinih reči u raznim bojama, ispisanih njenim rukopisom i na tri različita jezika, zbog čega se osećate kao da ste se našli u umetničinoj glavi, u vrtlogu njenih misli. Na prvi pogled nepovezan tekst zapravo je Sašina pesma, monolog kojim pokušava prvenstveno sebi, ali i svojoj porodici da objasni svoje osećaje i da ih razume. Tekst na kom je izložba bazirana zapravo je umetničin tok misli: „Nekako se nadovezivao sam na sebe i razvijao se u formu koju sam mislila da ću vremenom da ulickam, međutim, što sam više to iščitavala, sve više je taj sami tok stvaranja zvučao kao odgovarajući i zadržala sam ga u toj formi,“ zbog čega cela izložba odiše neverovatnom prisnošću.
Sašin pristup slikarstvu vrlo je specifičan i savremen. Mnoge njene radove karakteriše prepoznatljivo poigravanje s tekstom, frazama i mislima, što je stil koji je razvila nakon pandemije. „To je bio pasivan period nakon kog sam htela da proizvedem nešto novo. Prvobitna ideja je bila da pravim fraze i slogane koji mi padaju na pamet i koje sakupljam u razgovoru s ljudima.“ Saša je strateški iskoristila stil koji obično viđamo po društvenim mrežama, a posebno na Instagramu. „Malo sam se poigrala s dopadljivošću – boje su poprilično fotogenične, taj aspekt da možeš da se umestiš u sam rad i tu se fotografišeš pružio je priliku radu da sam raste preko Instagrama, a posledično se više i deli,“ objasnila mi je svoje taktičko razmišljanje. Zaista jeste tako – osim što su radovi svakako estetski lepi, deo njihove privlačnosti je upravo u tome što idu u korak s vremenom i što izgledaju kao utelovenje nečijeg kvalitetno kuriranog feeda. Umetnica je to tokom godina podgila na viši nivo – sada je, na primer, napisala celi propratni tekst koji će na sutrašnjem otvaranju izložbe da izvede dok se šeta među rečima koje izgovara, a priliku da upotrebi celi prostor je uspešno iskoristila. Oslikali su zidove i podove izložbenog prostora, okačili Sašine radove na platnu, a na televizorima u prostoru projektovaće se njenih šest animacija. S ovom izložbom je u svoj proces rada uvela još jedan novitet, napravila je font od svog rukopisa koji će da joj olakša stvaranje i prepravljanje radova.
Dok gledam sašine misli koje svojim šarenilom krase zidove galerije, moram da se zapitam da li bi sve ovo – sloboda umetničkog izraza, savremen grafički medijum koji koristi i izložba u jednoj od najvećih galerija savremene umetnosti u Bosni i Hercegovini – bilo moguće da nije otišla. „Imala sam sreću što sam studirala s grupom ljudi u kojoj smo svi imali ambicije da nastavimo da se bavimo umetnošću. Da smo svi ostali ovde, bilo bi mnogo lakše nekako dalje gurati i to bi bilo izvodljivije,“ objašnjava mi Saša. „Ali s obzirom na prilike i kada vidim generacije koje su došle posle nas, koliko su posvećeni umetnosti i koliko je teško izbalansirati bavljenje nečim drugim uz umetnost, postaje mi jasno da je ovde mnogo teže i verovatno bi mi bilo mnogo izazovnije.“ Poverila mi je da je raditi nešto drugo uz bavljenje umetnošću realnost umetničkog života. Saša radi i u galeriji u Berlinu, koja joj obezbeđuje dovoljno vremena i prostora da može da se posveti i radu u studiju i sebi. U vreme između diplomskih i master studija, ona je radila u cafe baru, zbog čega je preispitivala svoje odluke i žalila što joj se ne otvara više stručnih prilika. U Berlinu je, kako kaže, manje važno da li novac zarađuješ u baru ili galeriji, jer bez obzira na to niko tvoj umetnički identet ne dovodi u pitanje.
„Tamo je olakšica što sam okružena velikim brojem umetnika. Niko ne sumnja u tvoj umetnički status ako imaš neki drugi posao sa strane, jer to je realnost života većine umetnika.“
Berlin je njenom umetničkom izrazu doprineo novu, svežu tematiku. Kako navodi, u Bosni i Hercegovini su je zanimali problemi svakodnevnice ovdašnjeg života, a život u Nemačkoj je u njoj probudio osećaje nostalgije kojima su sada prožeti njeni brojni radovi. Međutim, u razgovoru sa porodicom ponekad se oseća kao da ne sme izraziti nikakav oblik nostalgije, „Odmah počnu da govore: Joj ti si tamo sama, ti nemaš nikoga svog, možda da dođeš da nas obiđeš – ali ne shvataju da čak ni kad dođem ovde, taj nostalgični momenat nikad nije ispunjen u tom obliku u kom mi je potrebno“. Ipak, nostalgija koju Saša oseća i potreba za pripadnošću i ovde i tamo, sasvim su prirodna osećanja, koja ona transformiše u umetnost.
U propratnom tekstu izložbe Drago mi je da si tu Saša postavlja pitanje: „Kako otići, a ostati?,“ na koje mi se čini da bi ipak ona sama mogla da ima odgovor. Zar nije ona, sa novim prijateljima, novim životom i novim prilikama, otišla u Berlin, ali je uz umetnost, poznanstva i porodicu ipak ostala? Zbog toga sam joj njeno retoričko pitanje zaista postavila, a ona mi je odala svoju tajnu kako uvek ostaje povezana sa domovinom, čak iako živi više od 1.300 kilometara daleko: „Ja se uvek oslanjam na taj svoj odnos sa porodicom, koji mi je strašno bitan. Vrlo sam bliska sa sestrom s kojom se čujem svakodnevno, od nje uvek saznajem tačno šta se dešava sa roditeljima – oni ponekad u našim pozivima vole da prešute neke svoje boljke. Zbog njih osećam potrebu i želju da dolazim i ostajem u Bosni, ali je i moj život u Berlinu postao tačka gde uvek susrećem naše ljude“. Umetnica nesumnjivo ostavlja svoj pečat i u Nemačkoj i širom regiona, a za kraj mogu samo da kažem da mi je drago da je tu i da ćemo sutra naveče moći pogledati njenu samostalnu izložbu.
Sašina izložba Drago mi je da si tu biće ovorena u galeriji Manifesto do kraja januara, a dok je ovde, umetnica učestvuje i na zajedničkoj izložbi kolektiva Crvena iz Sarajeva, koji se takođe otvara ove nedelje.
Fotografije: Ajla Sakić
Styling: Vintage shop Kryza, Berlin