Saša Šekoranja o knjizi koju smo dugo čekali i svetlu koje je obasjalo zagrebački Oktogon

U mojoj porodičnoj kući nije se verovalo u mnogo čarobnjaka, ali u Sašu Šekoranju – oduvek. Zime smo provodili u hotelu Adriatic u Rovinju čije zidove ukrašavaju njegove slike, po povratku u Zagreb uvek svraćali na kolač s jagodama u Velvet Café i dugo se zadržavali pred bajkolikim izlogom njegovog atelja u Dežmanovoj (sada je na adresi Kralja Držislava 10). Svaki put kada bih primetila neku novu “inovaciju“ u prazničnoj dekoraciji u našem domu, znala bih da je mama opet previše gledala Šekoranjinu emisiju na HRT-u, a slično bi bilo i s njenim iznenadnim (i vrlo dramatičnim) pričama o cveću, vrtovima i palatama koje treba istražiti. Kada sam pre nekoliko dana čula da je ovaj jedinstveni zagrebački umetnik, slikar i aranžer cveća izdao svoju coffee-table knjigu pod nazivom Atmosfere, znala sam da je moram(o) posedovati. A pre svega, razgovarati s njim, kako o knjizi, tako i o tri decenije ulepšavanja naše svakodnevice virtuoznošću, te instalaciji posvećenoj Gabi Novak koju će prikazati u novom prostoru Nacionalnog muzeja savremene umjetnosti u Oktogonu ovog decembra. Kako mu uspeva sve to, pitam ga odmah na početku, da dosledno i istrajno sve ove godine zrači kreativnim zanosom, idejama i harizmom?

Divno, hvala Vam! Uvek moram imati fokus, kao i kad sam bio klinac. Kada sam bio zaokupljen igrom, nisam osećao ni zimu, ni vrućinu, ni glad, ni žeđ. Tako i danas, kada stvaram, ulazim u svoj mikrosvet i koncentraciju – i na taj način dobro izbegavam depresiju. Od ponedeljka do petka sam u Zagrebu, a vikendima jurim u Istru i taj ritam mi je baš dobar, daje mi balans. Biram lepe projekte, okružujem se zanimljivim ljudima i izbegavam budale – njih je, nažalost, sve više i više, i to je možda najveći problem današnjice.

Prva coffee-table knjiga obično je svojevrsna beleška vremena autora, a u njegovoj belešci toliko je žanrova, poglavlja i motiva još otkako je otvorio svoju prvu malu cvećaru u Ilici kod Britanaca pre 30 godina. Koji trenutak svog stvaralaštva je u njoj pokušao “uhvatiti“? Razmišljao sam kako složiti knjigu, da li odvojiti crtanje i slikanje od cveća ili enterijera,  ali onda sam shvatio da knjiga mora biti što sličnija meni. Dakle, sve treba da se ispreplete i da da uvid u moj životni stil i umetnički rad. U njoj možete videti instalacije, izložbe, postavljene stolove, pa čak i moju spavaću sobu. Ko voli puno slova i tekstova, možda će biti razočaran. Uvrstio sam nekoliko tekstova iz kataloga izložbi, svoje kratke zapise i razmišljanja, kao i poneki citat koji mi je bio važan i inspirativan, poput Marguerite Duras ili Guillaumea Apollinairea.

U knjizi se, tako, prepliću umetnost, život i radost u jedinstvenu atmosferu Sašinog potpisa. Je li se ta “atmosfera“ menjala tokom prethodnih 30 godina rada? Kad bolje razmislim, čini mi se da se moje atmosfere zapravo ne menjaju – konstantno su romantične, s dozom nostalgije. Upravo zato u muzičkoj podlozi su mi često Gabi, Arsen… Ali postoji i ta iskra za promenom, provokacijom, istraživanjem i pokazivanjem. Znatiželjan sam i uvek me zanima kako ljudi reaguju na sve što radim.

U svetu koji idealizuje perfekciju, Saša Šekoranja bira krhkost, nesputanost, nedovršenost. Da li je to njegova filozofija? Danas sam shvatio da je perfekcija precenjena. Važno je biti uverljiv. Kada gledate Rembrandtov Čas anatomije, neka skraćenja su kriva, ali on je beskrajno uverljiv. Najvažnija je autentičnost. Ja znam da radim ovako i sve drugačije bi bilo pogrešno. To sam shvatio – i tako živim. Njegov rad prepoznatljivo odiše razigranošću, i to ne lakom, površnom, već onom koja dolazi iz dubine i pažnje, a u toj igri, cveće često izgleda kao da vodi svoj mali, unutrašnji dijalog. Kada radi, oseća li da aranžira prirodu ili sluša šta ona diktira? Sve sam naučio iz prirode – proporciju, boju, kontraste, strukture. Kada radim s cvećem, ono me vodi. Cveće je samo po sebi dekorativno i često ga tako koristim, ali ponekad osetim potrebu da negiram tu dekorativnost i stvaram umetničke instalacije. Cveće može imati istu snagu kao reč ili slika, ali ima i jednu dodatnu dimenziju – prolaznost. Ona je dominantna i meni posebno privlačna. Ima tu još nečega – one nepodnošljive lakoće postojanja za kojom toliko čeznemo.

Svet je brz, a ja hoću brže i brže. Ali priroda i moj vrt me uče strpljenju – i to je jako dobro.

Bilo da se susrećem s fragmentima njegovog rada u online ili offline svetu, uvek poželim da zavirim u njegov skriveni univerzum koji stoji kao tihi čuvar lepote (za koju je Saša uveren da može spasiti svet), da saznam šta sluša, šta gleda, šta čita, i udahnem malo te zvezdane prašine. U knjizi se gotovo opipljivo oseća ta neraskidiva veza između umetnosti i svakodnevice, a od koje je satkano njegovo biće. Šta ga je inspirisalo u 2025. godini? Postoji umetnost i umetnici koji su mi ogromna inspiracija, to je poput energije koja te pokreće. Neverovatno je kako neke ljude ni ne upoznaš, a osećaš ih kao da su ti prijatelji. I bio bih jako srećan ako ono što ja radim može na taj način inspirisati druge. Trenutno snimam veliki serijal za HRT koji će se zvati Savršena mjesta sa Sašom Šekoranjem, gde ćete upravo moći da vidite mesta i ljude koji me inspirišu. Izdvojio bih Palazzo Abatellis u Palermu, genijalnu Scarpinu postavku, Picassa u enterijeru hotela The Fife Arms, pavlovu tortu s mangom kod Loulou u Parizu, geparde u Palazzo Gangi, polja vrijesa i zabave s prijateljima u Glenfeshie Lodgeu u Škotskoj, čudesan Giardino di Ninfa…

Photo: Marko Zbodulja

Sada, kada ste zabeležili sve ove vredne preporuke, jedino još treba da znate šta su bili ključni motivi u prazničnoj dekoraciji Šekoranjinog ateljea ove sezone, kao i kome je posvetio instalaciju koju ovog meseca izlaže u Oktogonu. Ove godine, u svom izlogu sam napravio malu pozorišnu scenu sa zimskim prizorom kuće u vrtu punom snega, ispred je zamrznuta fontana po kojoj klize deca, na krovu dimnjačar Štef koji ubacuje detelinu za sreću. A ono na šta sam trenutno posebno fokusiran jeste izložba u novom prostoru Nacionalnog muzeja moderne umetnosti u Oktogonu, gde pripremam instalaciju – svetleću formu visoku gotovo deset metara, satkanu od svetlom ispisanih reči iz pesme Prvi snijeg koju izvodi Gabi Novak, tekst Ivice Krajača. Jedva čekam da vidim realizaciju; znate kako neke stvari odlično funkcionišu u ideji, a u realizaciji znaju biti potpuni fijasko. U prostoru oko instalacije biće izloženo pedesetak crteža na temu zimskog grada – perom, tušem i uz malo gvaša, brzo crtani poput krokija, nekako iz glave, kako mi je šta palo na pamet: uspinjača, muzički paviljon, NAMA, kazalište, Lisinski. Pravo je čudo to vreme tišine kad čovek zagrabi u neka sećanja i fokus postane samo taj komad papira ispred tebe. To je priča o snegu, belini i starim rajevima koji su ostali u prošlosti, kako kaže Proust. Srećan sam što baš u ovom pasažu mogu predstaviti svoj rad i posvetiti izložbu Gabi Novak – verujem da će to biti lep poklon gradu. Sigurna sam da smo vam dali i više nego dovoljno razloga (i adresa) da ove zime posetite prekrasni Zagreb.