Iza kulisa nove, uzbudljive vizije Sarah Burton za Givenchy

„Možeš li da priđeš ogledalu na trenutak?”
Sarah Burton stoji u raskošnom studiju modne kuće Givenchy u Parizu, spremna da započne dan prepravki i proba za svoju prvu prolećnu kolekciju kao kreativna direktorka. Model Hana Grizelj prilazi u haljini od kaliko platna s belim naborima od organze. Na svakoj korpi grudnjaka plavom olovkom su ispisane beleške: gauche/droite. U blizini, bledunjave korset haljine i crni strukirani sakoi vise na štenderu kao da ih nose duhovi. Burton je u svojoj standardnoj uniformi: farmerke, bele Converse patike i bela pamučna košulja bez kragne, jedna od mnogih koje za nju šije Judy Halil, krojačica sa kojom sarađuje već 23 godine.

Dok bi neki dizajneri možda uradili nekoliko skica i kasnije bacili pogled na gotove modele, Burton je i postala poznata po tome što sama konstruiše odeću, radeći direktno sa modelima. Ona se brzo kreće i to u više pravaca – seče, pričvršćuje iglama, odlučuje o tkanini ili obliku ramena ove sezone. („Možeš da pogledaš na lutki”, kaže mi, „ali to je potpuno drugačije kada je na telu.”) U Givenchyju, njene kolege šaljivo upozoravaju posetioce: „Nemoj da ostavljaš kaput na štenderu – možda završi isečen.”

„Možda da stavimo postavu od crêpe de Chine, da bude mekano“, kaže Burton članovima studija.
Staje pored Hane, gleda u ogledalo i žmirkajući pita:
„Da li je neophodno da korset bude ovako dug?”
Korset se skraćuje za dva i po inča.
„Ovo bi trebalo da bude malo kraće.”
U jednom brzom pokretu odseca sloj organze sa Haninih leđa, zatim klekne na pod, sa jastučićem za igle oko zgloba, i počne da skraćuje porub makazama.
„Samo nastavi da se okrećeš, Hana.”

Burtonin ton je miran, a njena preciznost podseća na hiruršku. U proces su uključeni i Matteo Russo, šef ženskog dizajna, Tatiana Ondet, direktorka ateljea iz Pariza, i James Nolan, koji sa Sarom Burton u Londonu konstruiše prve modele – idealna kombinacija novih lica iz Givenchyja i vernih saradnika iz  Alexander McQueena, gde je Burton radila od 1996. do 2023. godine. Njihovo prisustvo deluje kao da asistiraju pri operaciji, i čovek gotovo očekuje da Burton u bilo kom trenutku zatraži skalpel ili hiruršku klemu.

Backstage at Burton’s debut Givenchy show in Paris in March. Photographed by Ruby Pluhar

Burton, koja živi u Londonu, bila je dvaput u Parizu i jednom u Los Anđelesu protekle sedmice. Osim rada na kolekciji, radi i na izradi haljina za crveni tepih u Kanu, kao i za Met Gala koja je za samo šest dana, a u ateljeu ispod, krojačice ručno ušivaju dragulje u izuzetnu haljinu Cynthiae Erivo. Ipak, ništa u ponašanju Burton ne odaje umor, niti činjenicu da vodi istorijsku modnu kuću i paralelno sa tim odgaja troje male dece.

Gleda u Hanu sa poda i blagim tonom kaže: „Prošetaj malo u tome.”

U industriji punoj ljudi koji vape za time da budu upečatljivi, Sarah Burton, sada pedesetogodišnjakinja, izgradila je karijeru neprestano verujući u druge. Skromna po prirodi, sa neposrednim šarmom zbog kog imate osećaj da je već poznajete, zaslužila je odanost mnogih širom sveta. „Biti ljubazan je fraza koja je postala kao slogan za majice”, kaže Cate Blanchett, „ali kada zaista sretnete nekog ko to ima u svom biću, kao što Sarah ima, to iz drugih izvlači najbolje. Mislim da ona menja definiciju genija.”

Burton je radila rame uz rame sa Leejem Alexanderom McQueenom od dana kad je diplomirala, pa sve do njegove smrti 14 godina kasnije. Nastavljajući da stvara pod njegovim imenom sa posvećenošću i gracioznošću, tiho je gradila sopstveni doprinos modi, sve do odlaska iz McQueena 2023. i preuzimanja modne kuće Givenchy prošle godine. Delphine Arnault, CEO brenda Christian Dior i direktorka LVMH-a, ključna za njeno imenovanje, kaže: „Uvek sam pratila njen rad, jer ima neverovatan talenat. Veoma je tehnički precizna, u tome kako napraviti sako, večernju haljinu, radi sve sa posvećenošću i preciznošću gotovo kao da je visoka moda.“ (Što Burton i sama planira da uvede naredne godine.)

Trino Verkade, koja je Burton zaposlila kod McQueena i postala joj bliska prijateljica, ističe da Leeja nikada nije zanimalo da li je nešto udobno. „Hteo je da uđeš u prostoriju i da svi odmah pogledaju u tebe”, dok „Sarah želi da isti komad možeš da nosiš celu noć”.

Njene prelepo izrađene i izuzetno nosive kreacije učinile su je omiljenim izborom mnogih poznatih ličnosti za događaje na kojima je potrebno biti malo ekstra, i dovoljno je pomenuti samo nekoliko primera iz protekle godine kao što su žute kožne farmerke Timothéea Chalameta na dodeli Oskara, haljinu Cynthiae Erivo sa torzom i šlepom prekrivenim draguljima za Met Galu, ili mini-haljinu Rooney Marae u stilu Audrey Hepburn na filmskom festivalu u Kanu. Takođe se odazivala i pozivima sa većim ceremonijalnim značajem: princeza od Velsa godinama se oslanja na Burton, ona je kreirala njenu venčanicu 2011. godine, kaput-haljinu za sahranu kraljice Elizabethe II 2022, kao i trobojnu haljinu sa plaštom koju je nosila na krunisanju koje je usledilo.

Već pri našem prvom susretu, u njenom studiju u centru Londona, primetila sam da Burton ima naviku da kaže „off the record”, čak i kada se ništa ne snima. Probijale smo se kroz ono što sam u početku tumačila kao nervozu. Bilo je to i razumljivo, između ostalog, godine nakon McQueenove smrti učinile su je svesnom ozloglašene gladi britanske štampe za senzacionalizmom, ali kako sam s vremenom uočavala obrazac njenih izraza, shvatila sam da se najviše uznemiri kada pomisli da bi mogla izdati poverenje ili da bi mogla delovati kao da se oslanja na druge zarad sopstvenog uspeha. Oblačenje nekoga, objašnjava, „je veoma lična i intimna stvar. Za mene je to istinska privilegija. A mislim da je privatnost jedna od poslednjih luksuznih vrednosti koje nam preostaju.” U tom njenom čuvanju onoga što su joj drugi poverili, počela sam da uviđam šta je izgradila u McQueenu: tvrđavu intime.

Upravo to je Barten donela u Givenchy, potez koji neće samo obogatiti svet mode, već izgleda da će je, posle mnogo godina, osloboditi emotivnog duga u čijoj je orbiti bila.

Princeza od Walesa nosi tamnocrvenu večernju haljinu od svilenog krepona, sa skupljenim detaljima i plaštom na leđima, koju je za Givenchy dizajnirala Sarah Burton. Uz haljinu nosi večernju tašnu ukrašenu vezom đurđevka.

U svom domu na severu Londona, u kom žive i njen suprug David, njihove dvanaestogodišnje bliznakinje Cecilia i Elizabeth, i devetogodišnja ćerka Romilly, Burton me vodi na sprat, u dnevnu sobu čiji su zidovi obloženi bogatom plišanom tkaninom u Holbein zelenoj nijansi. Iznad sofe visi velika fotografija u zlatnom ramu, delo holandskog fotografa Hendrika Kerstensa, a na visokoj polici, zaštićenoj pleksiglasom, nalazi se par „armadillo” cipela iz kolekcije Plato’s Atlantis, poslednje koju je McQueen završio. Burton i ja sedimo na suncu, i naš razgovor se lako razvija tokom celog popodneva.

„Porodica je, pretpostavljam, ipak bila na prvom mestu”, razmišlja Burton.
Sarah Jane Heard, kako se tada zvala, odrasla je kao drugo od petoro dece. Živeli su u malom selu izvan Mančestera, između valovitih brežuljaka i divljih pustara, prema kojima je Burton uvek više naginjala u odnosu na grad. Njena majka je predavala muziku i engleski, i redovno ih vodila u muzeje; otac je bio računovođa. Kuća im je bila puna knjiga. Kao dete, stalno je crtala, ljude, prirodu, haljine. Kada je cela porodica Heard trebalo negde da ide, putovali su svi zajedno, često sa prijateljima, u belom kombiju. Burton se seća da su ih meštani zvali „sirotište”.

Znala je čime želi da se bavi još sa osam godina, a nakon pripremne godine u Mančesteru, upisala je Central Saint Martins u Londonu, čuvenu školu koja je iznedrirala neverovatne umetnike i modne dizajnere. „Sarah nije izgledala kao ostali studenti mode”, priseća se njen mentor Simon Ungless. „Bilo je osvežavajuće kad neko dođe u odličnim farmerkama, umesto sa gaćama na glavi.”

Upravo ju je Ungless upoznao sa svojim dobrim prijateljem Alexandrom McQueenom. „Svi su želeli da rade za njega”, seća se Burton. „Bili smo na zadatku – da uđeš na te revije ili da radiš iza scene.” McQueen je diplomirao na Saint Martinsu tri godine pre nego što je Burton dobila svoj prvi posao kao asistentkinja u backstageu njegove zloglasne revije Highland Rape 1995. godine. Nije videla ništa od same revije: panično je skidala cipele sa jedne manekenke kako bi ih imala za sledeću. Godinu dana kasnije, McQueen ju je zaposlio. „Mislim da je Sarah tada bila jedini član osoblja kojeg smo imali”, kaže Verkade, koja je vodila njihovu malenu firmu.

„Prigrliti sve različite strane žene, to je ono što je važno“, kaže Burton. „Zanima me kako izgleda senzualnost kada se posmatra iz ženskog ugla.“

Dok je učila od McQueena, čoveka kojeg opisuje kao genija, preuzimala je cele segmente rada: razvijala je čitave kategorije na osnovu njegovih skica, radila je svu pleteninu i svu kožu. Na kraju je postala šef ženskog odeljenja. „Veliki deo tog brenda je oduvek bio obeležen njom, sve vreme koliko znamo za njega”, kaže Verkade.

U dnevnoj sobi Burton vadi nekoliko svezaka sa skicama iz svojih ranih dana u McQueenu.
To su prelepi kolaži sa fotografskim referencama i crtežima uz uzorke tkanina, ali ono što odmah upada u oči jeste koliko su njene skice tada bile strukturisane: arhitektonski precizni prikazi kragne na sakou, šavova na haljini ili dugmadi na pelerini. Decenijama kasnije, Burtonine skice postale su mnogo slobodnije, ona i njeni krojači sada se toliko dobro poznaju da joj je dovoljno samo da nagovesti ideju.

Pokazuje mi još jednu skicu, u ramu. To je Leejev dizajn njene venčanice, uska haljina u boji školjke, sa starinskom čipkom. Fotografa Davida Burtona upoznala je u pabu u King’s Crossu, preko zajedničkog prijatelja. „Zavolela sam njegovu iskrenost”, kaže. „Veoma je neposredan. I znao je da me nasmeje.” Venčali su se 2004. godine. McQueen je preminuo šest godina kasnije. „Svi smo bili slomljeni”, priseća se Burton, kojoj je tada pripalo da dovrši njegovu poslednju kolekciju. Nikada nije želela da preuzme ulogu kreativne direktorke. Iako je sama Burton uzdržana dok govori o tom periodu, Verkade objašnjava: „Mislim da ju je tim na kraju nagovorio, jer je nosila toliko emocije u sebi, i bilo joj je iskreno stalo do svih njih.” Iz pozlaćene tišine Leejeve nedovršene kolekcije, nakon čega je bilo teško napraviti korak napred, Burton je 2011. prešla na dekonstrukciju prepoznatljivog McQueen ramena sa špicastim vrhom, sada rastavljenog i nežno ponovo spojenog, prepravljajući ga malo-pomalo. Svesno ili ne, razgrađivala ga je kako bi ga ponovo izgradila.

Tokom narednih godina, Burtonine revije kulminirale su haljinama koje su bile tehnički toliko zadivljujuće da su delovale kao da prkose zakonima fizike: Ophelijin grob prekriven algama pretvoren u zlatni brokat, slojevite latice svile bojene senkama, uveli crveni taft u obliku ruža, fraktalne eksplozije od organze.

Istovremeno, stvarala je komade za prodaju koji su bili elegantni i moćni: haljine bez rukava stegnute u struku širokim kožnim kaiševima, pantalone inspirisane vojničkim stilom, klasične bele bluze sa crnim i zlatnim detaljima. Prolaženje kroz njen arhiv otkriva dizajnerku beskrajne maštovitosti, postojanosti i predanosti radu.

Kada su ona i David dobili decu, one su postale, kako Verkade kaže, „deo njene brige o stvarima”. „Zašto ne bi napravila haljinu od kiše?”, zna da kaže jedna od njenih ćerki, a Burton tada počinje da radi sa šljokicama ili perlicama. Za radnim stolom u susednoj sobi nalaze se dve stolice: ponekad će jedna od njenih ćerki sesti naspram nje dok radi, a poznato je i da Sarah zna da uzme list milimetarskog papira iz njihovih školskih sveski i da crta po njemu.

Pre dve godine preminuo joj je otac – što je bio jedan od razloga koji su doprineli njenoj odluci da napusti McQueen. „To me nateralo da razmislim i zapitam se da li je možda pravi trenutak za neki novi izazov”, kaže mi. Kada je zaista otišla, shvatila je da nikada nije u potpunosti obradila Leejevu smrt – ono što naziva „ogromnošću toga da je otišao na takav način. Bila sam prilično preplavljena time koliko je to bilo tragično i kako život brzo prolazi, a niko zapravo ne dobije dovoljno vremena da to obradi”.

Nakon te odluke povukla se na godinu dana u mali studio u zapadnom Londonu. Pored nje je bila samo njena asistentkinja, Meg Themistocleous. „Drapirala sam, crtala i razmišljala o stvarima”, kaže. Stvaralačka produktivnost iz tog perioda i dalje odjekuje: kada ne radi ili nije sa porodicom, Burton nalazi inspiraciju u onome što čita (trenutno memoari Edmunda de Vala „The Hare with Amber Eyes”), a razmišlja i da se vrati grafici, koju je volela dok je bila studentkinja.

Najmanje deset zaposlenih iz McQueena pošlo je za Burton u Givenchy. Njena dugogodišnja glavna direktorka za proizvodnju Karen Mengers kaže mi da je ta promena „za nju bila svojevrsno oslobađanje, najbolja stvar koja joj se ikada dogodila”.

Photographed by Sam Hellmann

Ponekad, kada sada razmišlja o razlikama između nje i Leeja, iako pokušava da se odupre stalnim poređenjima, Burton ga zamišlja kao slikara sa širokim potezima četke, dok za sebe kaže: „Ja uvek više volim crtež nego sliku.” Ne misli to samo doslovno: crtež je njen prirodni način izražavanja, gestovi koji nastaju u trenutku, u intimnom, manjem formatu. Kada na modelu oblikuje tkaninu, to naziva skiciranje u 3D-u. Zanimaju je stvari najbliže koži. „Znaš ono kada se kaže da unutrašnjost odevnog komada treba da bude lepa kao i spoljašnjost?”, pita. „Ja uvek mislim da to treba da se podrazumeva.”

Voli lepotu u propadanju i zna da provede nedelje pokušavajući da dosegne pravi osećaj erozije u ruži napravljenoj od svile. Godine 2021. dizajnirala je belu haljinu sa crvenim printom koji se razliva po prednjem delu, i izgleda negde između biljke i rane. Kada Burton govori o svom interesovanju za „anatomiju cveta”, ona pod time misli da želi sakoe koji se otvaraju poput pupoljaka, ili da leđa haljine deluju kao da se „ljušte”, ali je jednako privlači i ideja prirodnog sveta koji se raspada dok ne postane ukras na tkanini, poput tragova krvi.

Nesavršenost je „takođe priča o ženama”, kaže. „Ne tvrdim da žene nisu savršene, ali prihvatiti sve različite strane žene – mislim da je to ono što je važno. Obožavam tu ideju da se senzualnost i seksualnost posmatraju iz ženskog ugla.” Burton privlače žene čiju kreativnost i stvaralački proces i sama poštuje. Kada dizajnira, uvek ima na umu žene koje poznaje – Blanchett, Rooney Mara, Kaia Gerber, Naomi Campbell – „žene u različitim trenucima svog života”. Kada bira modele za svoje revije, odlučuje se za žene različitih godina i građe, i veoma vodi računa o tome kako se svaka od njih oseća u određenom odevnom komadu.

 Više ljudi mi je reklo da su Burtonine kreacije empatične. Stilistkinja Camilla Nickerson kaže da to nije samo lično iskusila, „ležu na telo na jedan prelep način”, već i da vidi kako se modeli promene dok ih oblači za pistu. „To je prirodan, ali opipljiv, emotivan odgovor”, objašnjava. „Vidiš kako ljudi porastu.” Blanchet opisuje nešto slično: „Osećaš se tako zaštićeno, kao da neko brine o tebi”, kaže. „Kada ih obučeš, začuje se uzdah, jer u sebi nose neverovatno iznenađenje, a opet deluju potpuno prirodno.“

Oblačenje nekoga, objašnjava Burton, „je veoma lična i intimna stvar. Za mene je to prava čast. Mislim da je privatnost jedan od poslednjih luksuza koje imamo.“

Tokom renoviranja originalnog ateljea Huberta de Givenchyja, radnici su otkrili izvestan broj smeđih papirnih paketa u zidovima, a u tim paketima arhivisti su pronašli krojeve iz prve kolekcije Givenchyja iz 1952. godine. Delovalo je kao da su sami počeci modne kuće vaskrsnuli kako bi blagoslovili novi početak Sarahe Burton. „Pomislila sam: U redu, ovo je znak, kreni od siluete”, priseća se Burton. „Moje siluete, ne mora to da bude ta silueta.”

Znala je iz iskustva da „ako pokušavaš da ispričaš tuđu priču, to nije autentično”, pa je, iako je eksperimentisala sa direktnijim referencama, na primer tkaninom fil coupé, i preuzimanjem nekih oblika, ubrzo to odbacila u korist stvaranja lične biblioteke oblika. Prvi izgled koji je otvorio njenu debitantsku reviju za Givenchy bio je model u crnom mrežastom bodiju preko crnog donjeg veša u stilu pedesetih, sa belim vezom preko grudi: Givenchy Paris 1952. Burton je time odala počast osnivaču, ali je ujedno počela iz početka. Poručivala je: Pogledajte – ovo je žensko telo. Odenućemo je deo po deo, pažljivo. „Bio je to predivan trenutak“, priseća se Arnault. „Održala je reviju u salonu kuće Givenchy, što je odličan, intiman prostor. Publika je bila jako blizu modelima, mogao se videti svaki detalj izrade, boja, tekstura.”

Crni sakoi sa širokim ramenima, stegnuti u struku i sa uvijenim šavovima, smenjivali su se sa haljinama sa korpama i kratkim til suknjama; sa zaobljenim mantilom i kabanicom sa širokim okovratnikom; sa bajkerskom jaknom u obliku peščanog sata i odelima zakopčanim unazad, delimično razrezanim.

„Želela sam zaista da kolekcija bude posvećena ženama, dijalog o tome šta bi zaista želele da nose”, kaže Burton. „To je pitanje koje se lako izgubi u reviji, jer sve o čemu često mislimo je: Mora da bude vatromet.”

Na tom tragu, bilo je vrlo malo ukrasa. „Veoma je lako ukrasiti nešto”, razmišlja naglas, „ali nije lako napraviti lepu formu”.

Uzimajući u obzir okolnosti, Burtonin povratak osnovama bio je radikalan čin. Nasleđe Huberta de Givenchyja, kao i McQueenov period u Givenchyju krajem devedesetih, lako su mogli da ostave traga i u njoj izazovu nesigurnosti. Umesto toga, ona je stvorila sopstvenu praznu stranicu. „Imam dovoljno vremena da je popunim”, kaže. Arnault se slaže: „Mislim da je ovo u svakom smislu novo poglavlje za Givenchy, ona sada stvara novi jezik. Bila sam presrećna zbog revije, ali još više zbog nje same: bio je to zaista veliki trenutak u njenom životu.”

U Parizu, Burton razgovara sa arhitektama o rušenju unutrašnjih zidova u Givenchyjevom studiju. „Sve je podeljeno na odvojene celine”, objašnjava, „ja ne mogu tako da radim – volim demokratski pristup u kojem svi vide sve i svi su deo svega. Timovi sa kojima radim postaju porodica.”

Dok sam sa njom, Burton su pozvali da siđe i pogleda kako napreduje haljina Cynthiae Erivo za Met Galu. Dok se komadi postepeno sastavljaju na lutki – jedan po jedan rubinski rukav – scena podseća na viteza koji se priprema za bitku, iako krajnji rezultat deluje manje kao oklop, a više kao nešto što bi Elizabetha I možda nosila: suknja od devet slojeva tila i tafta, otvorena je s prednje strane, okovratnik na korsetu razrezan je pozadi.

Ta kombinacija je prepoznatljivo Burtonina: „Pomalo je subverzivna, sve je rasečeno, i nosi u sebi spoj muškog i ženskog”, objašnjava. Kako će Erivo uspeti da je obuče? Burton klimne glavom. „Moraćemo da je ušniramo u nju.”

I dalje ostaje otvoreno pitanje šta će ona nositi na Met Gali, koje vešto izbegava svaki put kad se postavi. Odjednom joj pogled sklizne preko sobe do krem muslina koji prekriva ofinger, skupljen lepim naborima pri vrhu. „Mogla bih da obučem i ovu navlaku za odeću?”, predlaže uz osmeh.

Posle dugog dana u ateljeima Givenchyja, Burton i ja se nalazimo na večeri u restoranu na Quai Voltaire, gde naručujemo džin tonik i debele šnicle. Burton je sada u svežoj beloj košulji od pamuka sa kragnom prekrivenom dijamantskim ukrasima. „Uzela sam je s posla”, kaže mi tonom kao da je našla nešto u ostavi za metle.

Pitam je o njenom nasleđu, temi za koju, čim je pomenem, shvatam da je verovatno previše velika za nekoga kao što je Sarah Burton. Ipak, jedna stvar koju kaže jeste da bi volela da ohrabri ljude, poput sebe kao devojčice, da veruju da je „svet na tvom dlanu i možeš da radiš šta god poželiš”. Posebno joj je važno da istakne koliko u kreativnoj industriji ima različitih uloga. „Mislim da je važno slaviti sve one ljude koji zapravo prave te komade, koji dolaze na probe.” Ako postoji lepota u stvaranju, sugeriše ona, onda postoji lepota u svakom njegovom aspektu.

Kada je pitam da li misli da odeća može da pravi istoriju, fokusira se na lično, na odeću koja ima značenje za pojedinca, možda i za celu porodicu. Pitam se da li u tom trenutku misli na svoju decu. „Nikome ne treba više odeće”, kaže. Potrebne su im „stvari koje pokreću snove, stvari sa kojima mogu da ostvare odnos, koje mogu da izvuku iz ormara za 20 godina i daju svojoj ćerki, ili ih čuvaju kao blago. Stvari koje su savršeno krojene, koje su napravljene sa pažnjom, sa ljubavlju; stvari koje su pravljene za žensko telo.” „Mislim”, zaključuje Burton, „da im je potrebno nešto zbog čega će se osećati neverovatno”.

vogue.com