Sara Dević: "Da bismo bili okruženi lepotom, možda nam ne treba novi svet već svež par očiju"

Tokom studija arhitekture u Beogradu počela sam spontano da sastavljam lampe od materijala za makete, da popravim oštro osvetljenje u svojoj sobi. Najveći iskorak se desio kasnije na fakultetu Parsons School of Design, tokom studija urbanizma, zbog danonoćnog pristupa radionici na nekoliko spratova koja je imala sve moguće mašine za sve moguće materijale. Tako da sam od obrazovanja arhitekte pokupila osećaj za proporciju i konstrukciju, a od Parsonsa upoznavanje novih materijala i mašina. S tim u vezi, moje bavljenje lampama odnosno svetlosnim skuplturama nije baš došlo kroz formalno obrazovanje već iz velike potrebe za pravljenjem koja je uvek bila tu, a fakulteti su pomogli.

Pre nego kao umetničku ili dizajnersku, više volim Nusprodukt da vidim kao zanatsku praksu. U našem jeziku fale reči maker i craftsman (craftsmanship ima šire značenje od zanat). Te reči daju primat veštini pravljenja, dok umetnik ili dizajner može biti i neko ko predmet ume da osmisli ali ne i da ga napravi. Oko zanata ima mnogo romantizacije i nostalgije, jer ga je industrijska proizvodnja davno učinila zastarelim i prevaziđenim. Danas je toliko retko nositi cipele koje su jedine na svetu i čiji je svaki element neko pažljivo promislio i sa mnogo veštine sklopio. Taj proces je toliko iscrpljujući, i baš zbog toga vrhunskog zanatstva danas skoro da ima samo u high-end proizvodnji. Ono što mene privlači zanatstvu je bliskost sa prozivodom sopstvenog rada. Produkt vašeg truda i vremena nije nešto što ode u oblake, što je apstraktno, nego je nešto što možete da vidite, dodirnete, i da koristite.

Jednom sam probala da dizajniram lampu ni od čega, iz glave, i to nikako nije išlo. Ne znam kako ljudi to rade, počinju od belog papira. Ja u beli papir ne verujem, odnosno verujem da je sve oko nas sirov materijal za stvaranje i da se uvek kreće od utiska, iskustva, reference. Moja početna tačka su predmeti koje nalazim u radnjama polovne robe, na ulici, na eBay i koje skupljam u studiju. Onda ih dugo crtam, prevrćem, komponujem. Što se manje smatraju privlačnim (na primer glodalica za pse), to su mi interesantniji za rad.

Pošto koristim najrazličitije materijale, ovaj rad obuhvata električarske, stolarske, staklarske i klasične vajarske veštine tako da sam i u Beogradu, kao i sada u Njujorku pronalazila ljude sa tim znanjima i konstantno od njih učim. Trenutno najviše sarađujem sa sarajevskim umetnikom Nebojšom Šerićem koji se ovde doselio još pre dve decenije, i koga sam sasvim slučajno upoznala.

Da. Pripadaju i sferi collectible dizajna – kolekcionarskih predmeta pošto su (za sada) isključivo unikati.

To je super pitanje. Mislim da ljudi koji prave ili stvaraju bilo šta, često imaju problema sa kontinuitetom i konzistentnošću. Ja obično radim na desetinama komada paralelno, pa onda godinu dana ni na jednom. To ima smisla i zato što posao podelim po vrsti rada: rad na svim staklenim elementima, pa rad na svim drvenim elementima, i tek kasnije sklapanje pojedinačnih komada i povezivanje struje.

U Beograd dolazim ređe nego što bih volela. Njujork je intenzivan i grub ali su ljudi divni. Zato sam i ostala tu, za sada.

U nekoj od prethodnih kolekcija koristila sam plastično posuđe iz radnji Sve za 99 din, a jedno vreme su mi boce deterdženata ili šampona bile izuzetno inspirativne jer su, kad bolje razmislite, uglavnom u formi i veličini arhaičnih venera, praistorijskih ženskih božanstava. Volim da mislim da je videti nešto kao lepo pitanje odluke. Kada je nešto vredno jer smo ga sami tako označili, to je dosta moćan osećaj.