Kako je ženski orgazam postao moćno oruđe otpora

Kako sam kročila u Barselonu, ideja je bila samo jedna. Da nekoliko dana ne radim ništa drugo osim da slušam svoje telo i potrebe, vratim se svojim primarnim željama i udovoljavam im na način na koji često zaboravim da umem. Dolazak ovde sam platila emotivnim dramama za koje nisam bila spremna, bila sam umorna, trebalo mi je sunce, mir i lepi ljudi. Krajnje jednostavno. U početku je bilo oslobađajuće. Celo jedno pre podne telefon nije bio vesnik nervoze i hitnih vesti, nisam odgovarala na video i glasovne poruke koje su me nervirale, nisam obrijala noge, pojela sam i ananas i kašu i kajganu i tri kroasana i parče torte od sira.

Moj plan je uprkos dobrom startu propao odmah jer se dosta brzo ispostavilo da ja zapravo ne znam kako se uživa, kao i da je moj odnos prema uživanju uslovljen mahnitim utilitarizmom od kog je danas očigledno nemoguće pobeći (pogotovo ako ste anksiozni), kao i grižom savesti zbog izgubljenog vremena. Dok sam sedela na terasi hotela, malo gledala ljude, malo žmurila na junskom povetarcu, mozak je sprovodio svoju standardnu sabotažu. Podsećao me je na kilograme koje sam dobila, pa je dosta glupo da nosim kupaći koji sam ponela, na to da ne volim da budem sama baš toliko dugo koliko ću biti ovde, na sve mejlove na koje nisam odgovorila i tekstove koji čekaju da budu pročitani dok ja sedim i ne radim ništa, na pitanje postoji li uživanje bez griže savesti ili je ono u nas upisano isključivo u tesnoj vezi ili sa krivicom ili sramom. Tu negde između naleta beskrajnog niza pitanja, setila sam se kako smo nedavno poznanica i ja nakon generičkog small talka krajnje spontano i na opštu radost obe prešle na temu samozadovoljavanja i toga kako danas svi sex toys brendovi rade na osvešćivanju važnosti te prakse, kao i individualnosti potreba, gde smo zajednički zaključile da nije toliko bitno koji je tip orgazma u pitanju, koliko da mu se jednostavno prepustimo. Složno smo klimnule glavama, iako je prepuštanje jedna od težih lekcija koju svakodnevno učim da savladam.

Slika: Egon Schiele, 1913

Međutim, baš to svakodnevno obnavljanje gradiva bio je još jedan podsetnik. Samo prepuštanje nekada nije dovoljno. U međuvremenu koje je prošlo od doba kada sam mislila da je sve što treba biti spontan i pratiti flow, makar te i ne odveo nigde, naučila sam još nešto. Da je uživanje ozbiljan posao i tako mu treba i pristupiti – sa svešću i nepokolebljivom odlučnošću da dobijemo ono što zaslužujemo. Ono nije nešto što se događa samo od sebe, niti što se može očekivati po defaultu. Na njemu se radi, sebi se daje i vremena i prostora i strpljenja. Uživanje očekuje od nas da budemo aktivni u njegovom dosezanju, ili barem dovoljno radoznali da stalno učimo stvari ispočetka. I pritom uopšte ne govorim samo o seksu.

Samozadovoljavanje u seksualnom smislu jeste jedna od praksi u kojoj se najdirektnije možemo učiti uživanju kao nečemu što treba da bude visoko na listi prioriteta. Koliko su benefiti orgazma visoko, toliko je tužna statistika da ih hetero cisrodne žene najmanje imaju, i generalno presek stanja i mojih pozitivnih i negativnih zaključaka glasi otprilike nekako ovako: Orgazmi podižu dopamin, oksitocin, smanjuju kortizol i sveukupno posmatrano čine čuda za naše mentalno, emotivno i fizičko stanje, te su nam neophodni. Ali! Postoji ogroman raskorak u uživanju između cisrodnih hetero žena i cisrodnih hetero muškaraca (to ne kažem ja, već statistika). Queer ljudi imaju bolji seks. Mnogo toga treba da kolektivno odučimo, ali i naučimo. Performativnost ne znači ništa, povezanost i razumevanje sve. Ne postoji one size fit all rešenje (no puns intended) ma koliko pričale jedne sa drugima i analizirale šta kome prija i zašto. Nekad se mora početi sasvim od početka. Nekad se mora izaći iz zone komfora. U svesnom odnosu između dve osobe bilo kog roda ne postoji neprijatno i nemoguće. Uvek je okej potražiti asistenciju, koje srećom sada ima u izobilju.

Međutim, daleko važnije pitanje od toga kako doživljavamo orgazam je pitanje zašto ne? U nedavnom izveštaju o seksualnom obrazovanju (koje, podsetila bih, u našem regionu čak ni ne postoji) koje je sproveo Univerzitet u Birmingemu mladi su kao najveći problem istakli to što se o zadovoljstvu gotovo uopšte i ne govori. Ono uporno i konzistentno izostaje iz konverzacije, a kada se govori o masturbaciji, ona se pominje isključivo kroz „penis-centričnu“ perspektivu, zbog čega se devojke osećaju isključeno i posramljeno što uopšte imaju želju. Situaciju ne olakšava ni još jedno istraživanje koje pokazuje da dok tinejdžeri promišljaju seks u kontekstu sa rečju „zadovoljstvo”, kod njihovih vršnjakinja tu reč zamenjuje „bol”. Možda upravo tu i tako rano i počinje famozni „orgazmički jaz”.

Zato, pre nego što pričamo o svim načinima na koje sebi donosimo zadovoljstvo, neophodna je svest o tome da nam je ono svima potrebno, ne kao luksuz, već pravo. Ono što Lauri Mintz naziva „orgazmičkom pravdom” jeste direktan odgovor na seksualne živote mnogih i nejednakost koja se nažalost neretko i podrazumeva u njima, ali se ne tiče samo toga. Uživanje u sebi u bilo kom smislu je čista subverzija sistema, individualni aktivizam i podsetnik da borba za pravdu, slobodu i jednakost može (i treba) da uključuje užitak, igru, senzualnost, telesnost i brigu o sebi. Ono je radikalan čin otpora kulturi srama i krivice, ali i kontroli ženskih, queer ili rasno drugačijih tela. 

Kada malo očekujemo, malo i dobijemo. Međutim, da bismo očekivali više, moramo da znamo o čemu govorimo i šta tražimo. A tu treba početi od početka. Od transparentnosti, postavljanja pravih pitanja i vođenja kvalitetnijih dijaloga.  Ako malo bolje razmislite, reč samozadovoljavanje je suštinski prelepa, samodovoljna i ne traži dodatno pojašnjenje, prevod ni fusnotu. Suština joj je podsećanje na činjenicu da svako od nas ima mogućnost da sam sebi pruži zadovoljstvo na bilo koji način koji smatra potrebnim.  A ta sposobnost da izađemo iz glave i povežemo se s telom trenutno deluje kao jedan od osnovnih oblika samoosnaživanja i jedan od važnijih oblika brige o sebi. Ukoliko ne znate odakle da počnete, ove knjige su nezaobilazna literatura

 1

„Masturbatory Read”
grupa autora

Ova knjiga se pre svega fokusira na znanje i oslobođenje koje stičemo iz erotskog koje možemo da primenimo u svim drugim poljima. Na 136 strana, 16 autorki i autora razmišlja, mašta, znoji se i pristupa teoriji kao telu u pokretu.

2

„Sve o ljubavi”
bell hooks

Možda zvuči kao da ljubav nema nikakve veze sa tim, ali ako se setite „Nimfomanke”, setićete se verovatno i toga da sve dolazi iz ljubavi. bell hooks ne nudi self-help rešenja već soft revoluciju u kojoj nas podseća da je ljubav ozbiljan rad. Ali i politička praksa.

3

„Pleasure Activism”
Adrienne Maree Brown

Politički manifest za sve one koji znaju da je zadovoljstvo više od slatkiša na kraju obroka. Neke stvari treba zaboraviti, neke naučiti, a potraga za zadovoljstvom u svakom smislu spada u ono što tek treba da naučimo. Zadovoljstvo nije luksuz. To je alat otpora.

4

„Klitopismenjavanje”
Laurie Mintz

Obavezna lektira za sve koji znaju da ženski orgazam nije mit. Vodič za sve što nas nisu naučili, a trebalo je, neophodan spotlight za klitoris ne samo kao mesto uživanja nego i otpora, priručnik za dekodiranje svog i tuđeg ženskog zadovoljstva.

5

„Come as you are”
Emily Nagoski

Seksualno obrazovanje za svaku životnu dob. Zasnovana na najsavremenijim istraživanjima i neuronauci, ova knjiga ti objašnjava zašto i kako funkcioniše ženska seksualnost – bez srama, bez mitova i bez pritiska.