Kako će svet umetnosti izgledati u budućnosti?

Lovro Japundžić je dobro poznato ime na lokalnoj i regionalnoj umetničkoj sceni. Kustos je i producent sa višegodišnjim iskustvom rada u kuriranju i produkciji izložbi, festivala i drugih kulturnih programa. Ove godine potpisuje izložbu i koncept Salona mladih, koji će, čini se, ovog puta biti najraznovrsniji od svih prethodnih Salona jer se bavi nečim nedostižnim, apstraktnim, merljivim i nemerljivim – vremenom. Zanimalo me je sve što je imao da kaže o umetnosti, vremenu, regionu, radu i tržištu umetnosti

Aktivan je na domaćoj i regionalnoj sceni više od deset godina: u umetnosti kao kustos i na muzičkoj sceni kao organizator i selektor. Čini mi se da jedno s drugim ide ruku pod ruku. Nakon toliko vremena i iskustava, da li primećujete promene u generacijama koje izlaze iz scene, kako gledate na svoj profesionalni put?

Sebe smatram članom nezavisne kulturne scene, još od studijskih dana kada sam bio aktivan u muzičkom kolektivu Živa muzika u okviru kojeg sam organizovao eksperimentalne koncertne i clubbing večeri. Razlog za obavljanje ovog posla podstaknut je radoznalošću da se otkriju umetničke prakse koje su nedovoljno zastupljene u domaćem kontekstu, i gotovo nevidljive. Isto tako, angažman na festivalu Organ Vida omogućio mi je prethodna kustoska i organizacijska iskustva muzičkih događaja koje sam kasnije primenio u području vizualne umetnosti. Menjao sam uloge i scenu, pa sam tako sa plesnim kolektivom BADco. zašao u izvođačke vode, a nakon tog iskustva počeo sam da radim kao jedan od kustosa Galerije Močvara čiji program proširuje definicije izvedbe i koreografije. Uvek mi je bilo zanimljivo da povežem međunarodnu i domaću scenu i vidim kakvi će odnosi biti stvoreni, kako će se te scene usavršavati. Bilo je i pozitivnih pomaka i saradnji koje su se nastavile, pa čak i ljubavnih odnosa! Okupili smo umetnike, tehničare, muzičare i prijatelje. Nekako verujem da se taj rad dugoročno isplatio na sceni, kojoj god.

A što se tiče generacija, teško mi je da odredim jasne granice ili hronologije umetničkih struja i praksi koje se stalno prepliću i prožimaju. Kad sam ja krenuo da delujem na scenu, bila je popularna post internet umetnost, da bi se kasnije svi ograđivali od nje, jer je postala jeftina i pomalo naivna, čak i kičasta. Danas je sve manje pravila, mlađe generacije su uglavnom nesputane od strane medija, slobodne u predstavljanju svog rada koji cirkuliše na različitim platformama. Neki od lokalnih umetnika, dizajnera ili muzičara toliko su internetski slavni, a da mi možda ni ne znamo da žive u našim gradovima.

Možeš li da uporediš zapadnjačku i našu, lokalnu, regionalnu umetnost?

Postoje umetnički trendovi koji su oba konteksta univerzalni, ali osećamo da smo u lokalnom kontekstu i dalje opterećeni mentorima, njihovim tematskim preokupacijama i afirmacijama koje možda traže mlađu generaciju da pronađu svoj jezik. Pripadamo regionu koji leži izvan umetničkih centara moći, zapadnim umetničkim sistemima koji diktiraju trendove i često zahtevaju ideološku fleksibilnost umetnika. Ova outsajderska pozicija ne mora nužno da bude nešto loše budući da se upravo iz umetničkih periferija, nezavisnih prostora i tek oformljenih mladih kolektiva rađaju neviđene poetike i ideje proizvodnje i usvajanja znanja. Istovremeno je blessing i curse ; neopterećen si tržištem i to ti daje slobodu u stvaranju i konceptualnom osmišljavanju projekata bez prevelikog pritiska prodaje, ali isto tako predstavlja ograničenje – ako želiš neku ambiciozniju produkciju ona samo sa javnim sredstvima nije moguća.

U fokusu ovogodišnjeg Salona mladih su radovi koji se bave istraživanjem alternativnih oblika temporalnosti. Koji su to alternativni oblici temporalnosti?

Alternativni oblici temporalnosti su svi oni koji nisu linearni, pravolinijski ili rezultat naučenih uzročno-posledičnih veza. Navikli smo da razmišljamo o vremenu u nekim apstraktnim jedinicama, ali to nije dovoljno da obuhvati svu složenost svetova, to jest vremena koja nas okružuju. Ovogodišnji Salon mladih poziva na oslobođenje od nametnutih vremenskih okvira, osluškujući glasove onih oko nas, ljudskih i neljudskih, tehnoloških i organskih, izmišljenih i stvarnih. Postoji niz satova koji simultano kucaju, a koje smo zanemarivali ili ignorisali tako da ovo može da bude prilika za preispitivanje odnosa sopstvenih i tuđih temporalnosti sa kojima smo u svakodnevnoj interakciji. Ova tema je aktuelnija nego ikada od tada kroz nju možemo da objasnimo sve što radimo pogrešno ili šta je pošlo po zlu poslednjih godina i decenija.

Koje bi bile prepreke temporalnom napretku i koje su tačno smetnje u temporalnom napretku?

Smetnje su sve ono što ometa gospodarenje vremenom koje prati logiku rasta, razvoja i konkurentnosti. Prihvaćanje jedino takvog načina življenja otupljuje mogućnost percipiranja vremenskih prekida i tišina, svojevrsnih ekscesa koji su zbog svoje neproduktivnosti ugroženi brisanjem. To podrazumeva sve one nedostižne, spore, anksiozne ili euforične trenutke svakodnevnog života koji remete stabilnost normativnog toka vremena. Smetnje se mogu shvatiti kao prkos neprirodnom ritmu kapitala koji redovno manipuliše našim mentalnim, fizičkim ili emocionalnim stanjem.

Rast i razvoj kao imperativ zapadnog sveta, našeg sveta, koliko god se mi trudili da budemo zapadni svet, napredak, ako hoćeš, kroz vreme je nešto što nam je usađeno kao jedino pozitivno i ispravno, i to automatski povlači za sobom da kompeticija i upoređivanje idu ruku pod ruku. Koliko je prema tebi to jedino prirodno i moguće i da li bi smelo da bude jedino prirodno i moguće?

Mislim da je teško boriti se protiv toga. Sama činjenica da radim Salon mladih, manifestaciju ovakvog opsega, za mene je značilo poštovanje rokova i unapred zadatih rasporeda kako bih ostvario sve ono što sam zamislio. Upoređivanje je nešto što dolazi sa svakim projektom koji treba da bude na višem nivou od onog prethodnog. Naša tela nisu uvek spremna za tako stroge ritmove, ponekad je potrebno da usporimo i preuzmemo kontrolu nad svojim vremenom. Ovo može biti teško jer je vreme postalo mesto kontrole i dominacije – uvek neko meri nečije vreme. U tom kontekstu bila mi je inspirativna knjiga Saving Time: Discovering a Life Beyond the Clock , američke umetnice Jenny Odell, koja je objavljena baš u trenutku mog osmišljavanja teme. Ona kaže da je želja za više vremena, možda i samo želja za većom autonomijom, svrhom i smislom u sopstvenim životima.

Da li je uopšte merljiv taj offline uspeh naspram online uspeha, pogotovo u umetničkom delovanju?

Online uspeh deluje fantastično i onda u offlineu dođe razočaranje. To je uvrnuta pozicija gde se dve realnosti ne poklapaju, ali su i dalje obe – realnost. Na društvenim mrežama i ekranima cirkuliraju obrađene slike prema kojima smo naučili da se orjentišemo; način na koji kadriramo i postavljamo izložbe, razmišljanje o dokumentaciji, hvatanje pažnje svih onih sa kojima želimo da radimo u budućnosti. Merenje uspeha često se podudara sa vidljivošću u online kontekstu, i stvara osećaj inferiornosti za sve one koji ne pristaju na pravila igre. Dešava se neka uvrnuta slika uspeha. Moj poriv da podelim poslovni uspeh svakako ima momenat ega, ali takođe kreće od mesta odgovornosti da informišem javnost o projektima ili umetnicima sa kojima radim. Mainstream mediji mi nisu uvek dostupni pa su lični komunikacijski kanali često jedina opcija.

Pao sat u bunar je naziv tvoje, centralne izložbe Salona mladih. Naslov je odlična metafora sadašnjeg trenutka, šta je bio imperativ oko osmišljavanja izložbe?

Bacanje u bunar u mom izložbenom konceptu ne znači nužno odustajanje zbog nemogućnosti nošenja sa krizom ili teretom vremena. Odnosno možda to i znači, ali više shvaćeno u kontekstu slobodnog pada u kojem susrećemo sve one i ono što smo isključivali iz dominantnih vremenskih tokova. U dečjoj igri Care, care gospodare koliko ima sati? , car je igračima okrenut leđima, a oni ga ispituju za vreme. Cilj je da se životinjskim skakutanjima približimo caru i na kraju preuzmemo njegovu ulogu. Ako car na pitanje o vremenu odgovori „Pao sat u bunar“, igrači se vraćaju na početak igre. Metaforika ove igre mi se svidela budući da istraživanje novih početaka i odustajanje od praćenja autoriteta, onih koji nam mere i određuju smerove vremena, predstavljaju glavne tematske odrednice.

Kako Salon mladih, tj. oni umetnici i umetnost koju ćeš predstaviti na izložbi dišu u odnosu na međunarodnu scenu, posebno ako uzmemo u obzir tvoje iskustvo Organa Vida, gde se međunarodni umetnici dovode u Hrvatsku?

Mislim da nema nekih eksplicitnih razlika u tematskim usmerenjima, ali trendovi su prisutni; naprimer bavljenje ekološkim pitanjima, afektima, višestrukim identitetima i medijskim manipulacijama narativa često u formi instalacija koje kombinuju kompjuterski generisane slike ili skulpturalne elemente sastavljene od sintetičkih i ready-made objekata. Ono što primećujem kod lokalnih umetnika je sklonost ka intimnim narativima koji otkrivaju lične ranjivosti i anksioznost iz kojih možemo čitati širu problematiku apsurdnog vremena u kojem živimo. Definitivno mislim da je mlađa generacija puno diskretnija, ali pritom iskrena, dok su starije generacije bile mnogo glasnije.

Kako će svet umetnosti izgledati u budućnosti?

Iako smo mislili da će vreme posle pandemije doneti neke promene u načinu rada umetničkih sistema, do toga nije došlo. U samom izrazu verujem da će umetnici nastaviti da istražuju ​​prožimanje različitih materijalnosti i temporalnosti i da će popraviti ​​mogućnosti mehaničkog učenja i prevođenja iz jednog medija u drugi. Sva lepota i negativnost novih tehnologija će biti na delu, i mislim da to nije nužno loša stvar. Mislim da će to otvoriti neka nova polja izražavanja i istraživanja.