Ko su Saint Laurentove muze koje su iznova oživele na pisti i zašto su toliko važne

Kada je, jedne večeri 1972. godine, it devojka Nan Kempner pokušala da uđe u njujorški chic restoran La Cote Basque, odbili su je jer je nosila odelo. Kempner je tada odlučila da se izruga tadašnjim pravilima „prikladnog ženskog odevanja“, pa je skinula pantalone i na ulazu u restoran pojavila se samo u blazeru koji je glumio „dozvoljenu“ haljinu. Bilo je to nekoliko godina nakon što je Yves Saint Laurent 1966., u sklopu svoje Pop Art kolekcije, predstavio Le Smoking.

Za ženu, Le Smoking je nezamenjivi odevni predmet koji je večno moderan, jer je reč o stilu, a ne o modi. Moda je prolazna, a stil je večan, rekao je svojevremeno Yves Saint Laurent. Ali odelo na telu žene značilo je mnogo više od odeće, pa svoju bezvremenost ne duguje samo estetici, već ponajviše svom značaju. U vremenu kada je distinkcija između muške i ženske večernje odeće bila strogo naglašena, Le Smoking je bio revolucija koja je duboko protresla društvena pravila. Tradicionalno muški odevni predmet na ženskom telu bio je skandalozan jer je značio da žene, oponašajući muškarce, njegovim odevanjem nastoje da prisvoje moć „koja im ne pripada“. Kontroverzan i naširoko kritikovan, Le Smoking je postao simbol ženskog otpora patrijarhalnim normama i oslobođenja od restriktivnih pravila, označujući ne samo novi „trend“ nego promenu paradigme.

Yves Saint Laurent Le Smoking 1967.

Ali svoju besmrtnost, vizionarski Le Smoking Yvesa Saint Laurenta zapečatio je tek 1975. godine sa fotografijom Helmuta Newtona za francuski Vogue. Crno-beli prikaz žene u tamnom odelu koja puši cigaretu u pariskoj ulici obasjanom uličnom rasvetom zauvek se ucrtao u kolektivno pamćenje kao jedna od najznačajnijih fotografija u modnoj istoriji, simbolizujući promenu svesti, trenutak u kojem se žena, oblačeći „mušku“ odeću, oslobodila nametnutih društvenih normi potvrđujući da može da bude šta god želi. Norme poput „žena treba da izgleda kao žena“ (koje su se u vreme pojave Le Smokinga vrlo glasno naglašavale, pa čak i u modnim krugovima) počele su da se smatraju zastarelim.

Gotovo pola veka kasnije, Anthony Vaccarello i dalje pronalazi inspiraciju u tom revolucionarnom odevnom predmetu. Ali za razliku od Le Smokinga iz francuskog Voguea 1975., koji je ipak nastojao da prati žensku siluetu, Vaccarellovo odelo na telu žene ni po čemu se krojem ne razlikuje od onog muškog. Ležeran, bez tendencije da laska silueti, nošen sa kravatom i predimenzioniranim kožnim jaknama retro prizvuka, Saint Laurent u domenu odela između muške i ženske mode ne pravi nikakvu distinkciju. Osim što je za sezonu proleće/leto 2025, nadahnuće pronašao u samom Yvesu, Vaccarello je inspiraciju potražio i u njegovim muzama, od već spomenute Nan Kempner do Loulou de la Falaise, dizajnerke nakita i jedne od Yvesovih najbližih saradnica za koju je fotograf Cecil Beaton svojevremeno rekao: Ti si jedina Engleskinja koju poznajem da izgleda zaista chic u stvarno ružnoj odeći.

Ali Beaton nije bio u pravu. Sa svojim glasnim stilom, šarenim kaputima od brokata, gigantskim minđušama i ogromnim dugim perlama koje je nosila na ogrlicama, Loulou nije nosila ružnu odeću. Ona je bila naprosto svoja i nije joj padalo na pamet da se menja radi tuđih komentara. Stil, harizma i uticaj Nan Kempner, Loulou de la Falaise i mnogih drugih muza ucrtani su u Vaccarellovu modnu priču, od maskulinih lookova sa odelima do njihove potpune suprotnosti, koloristički nabijenih outfita, jakni od brokata, bogato načičkanih detaljima. Svakome ko ne uroni dublje u priču, kolekcija bi mogla delovati nepovezano, ali to je daleko od istine. Ono što ih veže je njihova povezanost sa porukom koju je svojevremeno poslao Yves Saint Laurent, a danas je iznova šalje Anthony Vaccarello – da žena jedan dan može da nosi „muška odela“, a drugi dan šljate haljine koje se ne sviđaju nikome drugome osim njoj, da uvek može da bude šta god poželi. Posebno kada to znači pokazati srednji prst društvu i trijumfalno se okrenuti na peti, sa rukama u džepovima.