Januar 11, 2026
Ako ste ikada pevali Dancing On My Own iz sveg glasa, sa knedlom u grlu i filmskim pogledom kroz prozor (ili zatvorenih očiju u klubu u tri ujutru), verovatno ste rođeni krajem osamdesetih ili početkom devedesetih i tačno znate o čemu govorim kada kažem da je Robyn mogla emotivno da nas slomi. Mene jeste. A konkretno kod te pesme, nije me slomila samo hladnija, uzdržanija Robynina verzija, već i verzija Calluma Scotta, ona koja je zvučala još stvarnije i intimnije. A evo i završnog kickera za uvod: bila sam u srećnoj vezi. Bila sam na ivici slomljenog srca zbog izmišljene situacije koju sam stvorila u svojoj glavi samo da bih imala scenu za Robyn kao pozadinski soundtrack.
Zato vest da se ova švedska pop ikona vraća nakon osam godina ne spada u kategoriju „usputnih muzičkih novosti“, već u onu koja će nostalgijom lupiti po glavi svakog milenijalca i svaku milenijalku. O čemu se radi? Robyn je najavila novi album Sexistential, koji izlazi na proleće 2026. godine, i objavila tri nove pesme koje jasno daju do znanja da se ne vraća skromno, već potpuno svoja: senzualna, introspektivna i, naravno, plesna, na onaj njen plešem-sama-dok-mi-se-srce-polako-raspada način. Biće to njen prvi album nakon Honey iz 2018, ploče koja je proglašena soundtrackom za emotivno funkcionalne noći i disfunkcionalne odnose. Dobro, nije baš proglašena, to je bio moj subjektivni utisak, ali slobodno gurajte taj opis dalje.
Photo: Marili Andre
Prvi singl, Talk To Me, nastao u saradnji sa Maxom Martinom, zvuči kao da bi mogao da postane novi klasik za sve one koji vole da plešu dok razmišljaju o porukama koje nikada nisu poslali. Melanholija i euforija, ponovo u savršenom odnosu. Robyn zna svoj teren. Druga pesma, Sexistential, mnogo je direktnija. Minimalistička, pomalo drska, gotovo manifest o telu, želji i identitetu. Manje mi je draga od Talk To Me, ali u obe se jasno vidi Robynin potpis. Treća, Dopamine, je moj favorit. Poslušajte je u nastavku.
Album će imati ukupno devet pesama, a Robyn kaže da tematski ide duboko: telo, užitak, kreativnost, životna energija. Deluje da, ako je Dancing On My Own bio soundtrack naših prvih velikih emotivnih slomova, Sexistential bi mogao da postane soundtrack onih zrelijih, sofisticiranijih, ali ništa manje bolnih. Ako opravda očekivanja, Robyn bi mogla da se vrati kao podsetnik da pop muzika može da bude inteligentna, ranjiva, plesna i brutalno iskrena – sve u isto vreme.
