Society
Kada mi je drugarica nedavno predložila da ove godine na decembarsku listu proslava dodamo i proslavu Saturnalija, odmah sam, razume se, pristala, te nekoliko sledećih sati provela tražeći što tačniji opis ovih antičkih svečanosti, zatim recept za globule, što se dalje razvilo u malo dublje istraživanje starorimskih jelovnika, a ubrzo potom i u istraživanje društvene uloge ovakvih praznika. Ni onima koji nisu pošli ovim istraživačkim putem verovatno nije nepoznato da se širom sveta, i u svojim različitim oblicima, od karnevala preko praznika, društvena nejednakost neretko smirivala zabavom i time što će na jedan ili više dana svima sve biti dostupno, dozvoljeno i moguće. Mešali su se redovi i klase, bogati i siromašni, zauzeti i slobodni, privatno i javno, a neposredni kontakt je privremeno postajao moguć između svih. Sklona sam tome da mislim da je najbliže što ovome dolazimo u savremenom svetu zapravo odlazak u klub. Klupski mrak nije ništa drugačiji od ovakvih manifestacija u pogledu jednakosti onih koji su na rejvu prisutni, ali i sudara suprotnosti koje se na podijumu nađu. Međutim, ako clubbing demokratizuje dok paralelno generiše potencijal kolektivnog tela, mogu li začeci većih društvenih promena početi možda baš odavde? Uostalom, nisu li baš pokret i osećaj zajedništva povezali mnoge kroz istoriju?
Povezano: MĪMĪ i FY odvele su nas u backstage svog prvog partyja u najpoznatijem pariskom klubu
U potrazi za odgovorima kakvi su subverzivni potencijali clubbinga i kako noćni život može da utiče na onaj dnevni i doprinese da nam i on bude hrabriji, glasniji i povezaniji, razgovarala sam sa umetnikom Bogomirom Doringerom, čiji je Dance of Urgency meni lično možda i najdraža studija kolektivnog tela i koja je kako i sam Bogomir kaže „dokaz da ples ne dolazi nužno iz radosti već iz mnogo kompleksnijeg seta emocija: bola, straha, pritiska, potrebe za preživljavanjem, koje se kroz pokret mogu rasplesti i voditi osećaju pripadanja i povezivanja”, ali i sa Samuelom Douekom koji je od queer, seks pozitivnih žurki pokrenuo inkluzivni sex wellness brend toliko snažne osvešćenosti i načela da se graniči sa pokretom.
Povezano: I Harry Styles je uskočio u sexual wellness industriju s novom linijom Pleasing proizvoda
Iako na prvi pogled svojim praksama i pozicijama udaljeni, i jedan i drugi su početke svojih promišljanja pronašli na podijumu za igru, u zajednicama koje se formiraju oko njega, i koje predstavljaju zamišljanje novih prostora slobode, testiranje novih alternativnih metoda organizacije i povezivanja. Da li je onda preterano reći da je dancefloor možda najiskreniji, najmanje diskriminatoran i najdemokratskiji prostor slobode danas? Da li kroz clubbing može da se gradi zajednica? „Složio bih se da ideja plesnog podijuma kao pristupačnog, inkluzivnog i raznolikog prostora jeste ono što ga čini moćnim. Mnogi događaji i žurke kroz istoriju, od ranog 20. veka, preko šezdesetih i sedamdesetih, pa sve do same rejv kulture, nosili su upravo te vrednosti. Ipak, danas je teže to tvrditi zbog cena ulaza, strogih politika ulaska, i toga što je muzička industrija dobrim delom preuzela kontrolu nad klupskom kulturom”, počinje Bogomir. „Svakako, mislim da želiš da ukažeš na to da se vrednosti svakodnevnog života i pravila koja važe tokom dana ne primenjuju u noći – i da je upravo ta mogućnost da ljudi preispituju svoje dnevne uloge, da prihvate drugačije identitete ili da eksperimentišu sa njima ono što se dešava. Zato mi je nightlife posebno zanimljiv: on je zapravo ritual maskiranja i plesa. Kroz takva iskustva se povezujemo, vrlo često neverbalno, i otkrivaju nam se mogućnosti da zamislimo neku drugačiju stvarnost i da stvaramo veze i mreže među ljudima koji se inače možda ni kada ne bi sreli — ni na poslu, ni u školi, ni na bilo kom drugom mestu svakodnevnog života.”
Povezano: Mladi buntovnici koji su šokirali Britaniju i postali ikone savremene pop kulture
Upravo tu demokratičnost imam na umu. Neretko sam se u klubovima, nošena istim ritmom i željom da stresem sa sebe i izbacim iz sebe sve ono što me nije napustilo nijednim drugim oblikom intervencije, da otpatim, da odbolujem ili proslavim, našla okružena ljudima sa kojima verovatno nikada ne bih delila životni i misaoni prostor. Plesni međutim da. Noć razotkriva, ali i izjednačava. „Mislim da je mnogo važno posvetiti više pažnje noćnom životu i noćnoj kulturi, jer je vitalni deo ne samo kulture nego i umetnosti i neverovatan je prostor zajedništva”, nadovezuje se Samuel. „Nightlife je odbačen i negiran kao ‘niži oblik’, a zapravo je mesto rođenja mnogih supkultura. HOWL je i počeo od želje da stvorimo mesto gde će različite zajednice pod LGBTQ+ kišobranom prepoznati sigurno mesto koje će biti i seks pozitivno. Često osećam da su queer mesta prilično jednodimenzionalne demografije, a naša ideja je bila da se u HOWL-u okupljaju stvarno raznoliki ljudi koji će proslavljati uživanje i zadovoljstvo. Tokom i posle pandemije kada je clubbing bio egzistencijalno ugrožen, razmišljao sam kako da se uzbuđenje, strast, povezanost sa dancefloora prenesu i u stvaran svet. Tako je HOWL postao sexual wellness brend. Želeli smo da donese radikalnu promenu u razumevanju intimnosti.”
Povezano: LGBTQ+ knjige mladih regionalnih autora koje čitamo kao manifest slobode i otpora
Demokratičnost plesnog prostora Samuelu je otvorila put novim razmišljanjima o dostupnosti ideje o uživanju, otvorila je priču o stidu i sramoti, o oslobođenju uma, koje tek onda može pratiti slobodno telo, i Samuel i njegov tim su principe koje su usavršili kroz udruživanje i organizovanja žurki, preveli u svet intimnosti, izdvajajući „Osam principa oslobađanja” koja zaslužuju status pravog manifesta. „Ovih osam principa su naš sistem verovanja.
Želimo da budemo glasni, ponosni i beskompromisni i da ih proširimo do ljudi širom sveta posebno gde je život van normativnih zajednica i načina života stigmatizovan.
‘Pleasure without shame’ je sasvim sigurno najvažniji princip jer nevezano za rod, rasu, klasu, godine, svi osećamo sramotu i to veoma često u vezi sa uživanjem. Mi želimo da se bavimo tim pitanjem sramote, da ga raspakujemo.” Tako je HOWL postao prvi sex wellness brend koji se probio u kulturni mainstream i koji sarađuje sa Tate Modern, Barbican, Universal Music…i to nije samo pitanje saradnje nego normalizovanja razgovora o intimnosti. Politička i društvena kretanja, njihova uslovljavanja i represije utiču umnogome i na način na koji ne samo uživamo u sopstvenom telu već i govorimo o njemu, ali i na koji ga pokrećemo. „Način na koji plešemo, način na koji se krećemo, zavisi od prostora i područja u kojima vidimo mogućnost da tu slobodu ostvarimo, ali i od određenih zakonskih granica”, podseća Doringer. „Uvek postoji ta vrsta igre: kako možemo da budemo kreativni unutar granica koje su nam date? Zato je često veoma zanimljivo posmatrati kako se pokret, gotovo kao tečnost, kreće i pronalazi svoje rupe, svoje prostore, svoje granice – ali i kako ponekad zamišlja te granice, ili njihovo pomeranje i probijanje.” Podelila sam sa njim da mi se čini da su ove dve reči možda čak i ključne. „Pomeranje” i „probijanje” koje gotovo nesvesno dovodimo u vezu sa granicama. Kao i da mislim da upravo u tom „gibanju” i pronalaženju prostora leži jedino moguće rešenje za savladavanje budućnosti. Još jedna od važnih lekcija clubinga. „Underground zajednice su tu najkreatinije, uvek pronalaze nove načine. U opresivnijim okruženjima često se mnogo hrabrije traži sloboda”, zaključuje Samuel, a ja da je prilično zastrašujuće koliko, uprkos prividnim slobodama, granice kao da opet očvršćuju, te mi se čini da to utiče i na clubbing, i ne mogu da ne pomislim na vezu koju to može imati sa disciplinovanjem tela. Koliko se clubbing promenio u poslednje vreme? „Mnogi kažu da nightlife umire, ali ja mislim da u mojih dvadeset godina partyinga nikada nije bio ovoliko živ i raznovrstan kao što je sada”, nastavlja. „Uz nove klubove i novu generaciju, posle pandemije, osetio sam da, barem u Londonu, rejv kultura proživljava ponovno rođenje i snagu kakva nije viđena od 90-ih. Samo što je sada, umesto jednog velikog talasa za sve, sve mnogo ‘nišnije’, prilagođeno potrebama različitih zajednica. Noćni život i zajednice su neodvojivi. I definitivno ne umiru nego cvetaju.” To me je malo utešilo. „Clubbing stalno proživljava transformaciju”, nadovezuje se Bogomir, i pre nego što sam uspela da klimnem glavom.
Povezano: Zagreb je dobio novi koncept clubbinga, razgovarali smo s Benom Colganom koji vodi priču
„Pre dvadeset godina clubbing nije nužno bio dobar, možda pre deset jeste, pa sada opet nije.
A kada kažem da jeste ili nije, posmatram i na koji način se tela kreću ili ne kreću, i šta ih prekida. Prisutnost telefona i tehnologije na podijumu svakako prekida ritual plesa. Uvek postoje oblici otpora vremenu u kojem živimo. Uvek posmatram svakog pojedinca na podijumu kao priču koja tek treba da se otvori, ali isto tako i svaku masu ljudi.”
Ako posmatramo ples kao vežbanje slobode kretanja, a ljude kao priču čije otvaranje tek čekamo, da li revolucija ako ne bukvalna makar i misaona može da krene iz kluba? „Mase ljudi su pomalo nalik oblacima – donose promenu bilo u vremenskim uslovima ili u društveno-političkoj klimi. Ja mislim da ples zaista može da pokrene revoluciju ili da se uključi u društvene i političke promene. Ne samo da verujem u to, već znam da je tako.
U Gruziji je pokrenuta takozvana ‘rejv revolucija’, kada su se ljudi dva dana okupljali ispred Parlamenta kako bi sprečili zatvaranje kluba Bassiani od strane vlade.
Taj klub je tada, a i danas, shvatan kao ozbiljna pretnja političkom projektu koji želi da odvede Gruziju sa evropskog puta i ponovo je približi Rusiji – što je, nažalost, proces koji sada gledamo. Ako pogledamo kolektiv Las Tesis, pokret protiv femicida u Čileu, vidimo kako je pevanje i ples na repetitivne ritmove u javnom prostoru preraslo u globalni pokret protiv femicida, nasilja u porodici i silovanja žena. Klubovi i plesni prostori jesu neka vrsta formalnog i neformalnog treninga za kolektivno telo i pokret – mesta gde se nešto taloži, vežba i priprema, pa u slučaju potrebe preliva na ulice i u javni prostor.” „Za nas jeste”, nasmejao se Samuel. „U potrazi za odgovorom kako da živimo život oslobođen sramote, od žurki smo došli do brenda. Teško nam je da se odučimo stvarima kao odrasli, ali nije nemoguće. Mislim da ljudi mogu lako da nauče, ali su skeptični prema promeni i osećaju da to preti njihovom “moralnom kompasu” to nedostaje da naučimo da će promena da poremeti sistem, ali ako to čini život boljim za sve, onda to nije loša promena. Tu svest pokušavamo da proširimo kroz edukacije, kroz Instagram koji funkcioniše kao baza informacija na različite teme, kroz najrazličitije ambasadore od seks radnika_ca preko di-džejeva do edukatora. Stvara se neka nova zajednica, a čak i ako se samo jedna osoba oseća bolje i shvaćenije posle našeg teksta ili događaja, ili oseća dobro u onome što nosi i što jeste, to je divno. Inspirisati jednu osobu je već dovoljna promena.”
VOGUE RECOMMENDS
