Nadrealna satira ukrajinskog reditelja Romana Bondarchuka uzburkala je SFF

U samo prvih pet minuta Redakcije upoznajemo: ugroženog glodara, lokalne piromane, kult galeba Jonathana Livingstona, šumskog vidovnjaka (nazavisno od kulta) i jadnog Juru koji tim svetom mora da naviguje. Nakon gledanja filma, ne čudi me što je ova nadrealna satira ukrajinskog reditelja Romana Bondarchuka, uvezena direktno sa Berlina, bila jedan od prvih filmova odabranih za takmičarskim program ovogodišnjeg Sarajevo Film Festivala.

Redakcija za kulturu pretvorena u skladište, influenserka koja pristaje na život u (doslovce) lancima kako bi nastavila da dobija skupe kreme, ili izbori koji se pretvaraju u TikTok dance-off i mafijaške obračune — iako kompletno bizarne i apsurdne, situacije u kojima se junak pronalazi i likovi koje susreće neizbežno će rezonovati sa bilo kojim stanovnikom naših prostora.

Jura, mladić koji samo pokušava da razotkrije počinitelje iza šumskih požara, upada u zečju rupu ukrajinske politike i života u pomalo psihodeličnoj priči koju ne mogu da opišu drukčije nego kao dete Radua Judea i Wojciecha Hasa koje ima dosta mixed feelings oko svoje domovine. Tako je i Ukrajina koju prikazuje Bondarchuk šarena država u kojoj nemoguće kontradikcije postaju stvarne.

Bilo bi teško uopšte početi sa objašnjavanjem paralelne narativne niti koje ovaj film sačinjavaju, ali pokušajmo svejedno. Uz već spomenutu ekološku misiju glavnog lika, Redakcija prati i lokalne izbore između dva kandidata, od kojih je jedan u komi, a drugi mrtav (dajući vrlo doslovno značenje terminu mrtva trka). Ukomiran gradonačelnik ima i savetnika Ruslana, koji je usput i vođa ptičjeg kulta sa početka, ali i ljubavnik Jurine mame, koja je pak upala u skroz drugu priču i postala sledbenik kripto-prevaranta Boba. (O feminističko-veteranskom pokretu Jurine devojke koji proizvodi dronove za američku vojsku neću ni da započinjem.)

Iako je duboko ironičan i na trenutke podrugljiv, film se na vreme zaustavlja pred granicom cinizma. Sav apsurd i humor u svrsi su nečeg drugog — istinske ljubavi prema svojoj zemlji koja se kroz priču prožima. Volim ovo mesto… ali kako iko može da živi u ovakvom divljaštvu?, jedan lik će pitati Juru, ali i publiku.

Uprkos stvarno zabavnom iskustvu gledanja, ne mogu da pišem o Redakciji bez da govorim o ratu koji se tamo događa. Osim što je film posvećen poginulom montažeru, mnoge scene proročki govore o nasilju koje će uslediti samo koji mesec nakon snimanja. I kada bih se u vioskopu svako malo prisetila da je većina onoga što gledam snimljena u Hersonu, čiji je veliki deo danas gotovo sravnjen sa zemljom, obuzeo bi me užasan osećaj i svojevrsna krivice što gledam duhove ljudi i mesta koji više ne postoje.

Ti su trenuci, u kombinaciji sa nadrealnim humorom ostatka, ono što Redakciju čini posebnim i značajnim delom koje svakako preporučujem da pogledate — ne samo jer svi možemo da prepoznamo likove poput šefa pred penzijom koji ne žele da prave frku ili klinaca u nabudženim automobilima kojima se diže na feministkinje, već i jer je zaista testament specifičnoj boli koju jedan narod nedaleko od nas trenutno proživljava. Stoga, usprkos tome što insistira da se naše društvo sastoji od privida i laži, Redakcija, baš kao i Jura, ne odustaje od verovanja da istina postoji.