Umetnice iz regiona otkrivaju na koje sve načine keramika deluje terapeutski

Naši domovi pamte više nego što mislimo. Tanjir koji prenosi porodične priče, šoljica koja se koristi svakog jutra, činija koja je preživela selidbe i stolove različitih generacija. Keramika je tih, ali postojan svedok našeg življenja. Lično joj se vraćam u talasima. Volela bih da budem spretnija s njom, ali mi se čini da mi treba više strpljenja i sati provedenih uz nju. Između ostalog, tome nas ona i uči. Strpljenju. Možda je baš zato jedna od predvodnica slow living filozofije života, koja kao da je postala imperativ današnjice (samo nikako da ju usvojimo kako treba). Prvi put glinu zbog tih njenih karakteristika promatram kroz ideju o dugovečnosti, a u tome mi pomažu umetnice keramike koje se njom bave kroz različite pristupe i koje su podelile sa mnom sve lekcije kojima ih je keramika naučila.

Za Martinu Franić iz zagrebačkog studija Pepel radovi se temelje na estetici nesavršenosti i prolaznosti te su fizički oblik njenih dubljih meditativnih procesa koje gaji s keramikom. „Kao što glina nastaje raspadanjem stena i taloženjem minerala u aluvijalnim nanosima kroz vreme, tako se i u meni talože slojevi iskustva. Neka bih rado prepustila prvoj kiši da ih odnese u zaborav, a neka bih želela da sačuvam zauvek. Neka duhovna učenja i prakse mi pomažu da dodirnem Ništa i Sve: prostor koji me odvaja od tela i uma i približava svesnosti odnosno večnosti.“ Nastavno na ovu ideju, Martina mi objašnjava da je rad s keramikom, kojom se bavi već godinama nakon što je napustila svet kostimografije, približio istom, ali i menjao kroz vreme. „Kad siđem u studio, moj um prevrće sve što je zamislio da će da radi – kako će izgledati, šta dodati, šta oduzeti. No čim počnem da dodirujem glinu, sve se gasi i ja nestajem. Pojavljuju se forme, teksture, tonovi, veštine. Shvatam i duboko poštujem tu milost – da ja nestajem, a nešto veće od mene progovara kroz glinu. Naravno da me proždire samokritičnost, ali me iznova i vodi to veće. Tako i treba biti. To je popraćeno osećajem mira.“ Znam da prolaze sati i sati pre nego što iz studija Pepel izađe gotov proizvod, no kad je glina u pitanju, nema požurivanja, potvrđuje mi Martina: „Nastajanje gline je vekovni proces,a prirodu možeš samo da poštuješ. Tako je i u keramici: bilo da je reč o velikom ili malom predmetu, faze oblikovanja, sušenja i paljenja se ne mogu preskočiti niti požurivati“, govori i priseća se doživljaja ljudi koji osećaju mir i dubinu pri poseti njenog ateljea „Vidim ih kako menjaju boju glasa, držanje tela, kako biraju tišinu i osluškuju prisutnost te žive supstance u keramici.“

Vreme je u keramici ključan pojam, relativan, i jako važan. Za Martinu je to bio izlaz da s godinama „poslove s rokovima“ stavi sa strane i da nauči da sluša potrebu za „svojim“ vremenom kako bi se bavila nečim što „nema roka trajanja“. „Već pri samom pogledu na antičku keramiku čini mi se da dodirujem večnost. Kada u svom studiju na kolu, tom najvažnijem izumu čovečanstva, izradim neki predmet i posebnim obradama na površini počnu da izlaze sve primese koje se talože, osetim isto. Zamislite da vam kroz ruke prolazi mnoštvo minerala, vulkanske zemlje, a neki kažu i zvezdane prašine. Glina i keramika su bezvremenske.“

S druge strane, uz ono meditativno u Martininim radovima, Nataša Bojanić insistira na umetničkom u keramici, a te ideje razvijale su se kroz njeno celokupno umetničko školovanje posvećeno keramici, zaključno s magistrom na Likovnoj akademiji u Bratislavi. „Kad sam shvatila šta je zapravo keramika znala sam da je to moj poziv. Spojila je u sebi sve umetničke izraze u jedan medij, a mene ispunjava i čini najsrećnijom“, govori mi Nataša, čiji se rad širi zajedno s bogatom prirodom keramike; kroz skulpture, instalacije, pisanje priča koje oživljava u obliku i boji. Za nju, keramika je posao koji nikad ne možeš da pustiš, a tu negde leži i odgovor na pitanje kako nas uči izdržljivosti i kontinuitetu. „Živim i radim u ateljeu, a svaki moj dan počinje i završava se razmišljanjem o radovima i keramici. To je kao neka vrsta droge koja te tera da stvaraš svaki dan. Kada se jednom povežeš s glinom, bez obzira kojim putem ideš u životu, ona te vuče i jednostavno ne možeš bez toga. Za mene je to kontinuitet. Obuzme te i ne pušta, ali je prekrasno.“

Suprotno kontinuitetu koji obuzima, u radu s keramikom postoje procesi na koje nemamo uticaj. Nataša ističe da, koliko god se trudila oko određenog rada i teme koju želi da prenese, na kraju sve zavisi od pečenja. „To mi je godinama bila najveća lekcija – da ništa ne zavisi isključivo od mene kao autorke. Kad otvorim peć koja je prošla svoje visoke temperature, tada shvatim: ili je sve propalo ili sam uspela, i svaki takav dan je radost. Keramika je područje koje te ponekad nagradi, a ponekad spusti na zemlju; u tom smislu drži te prizemljenom, a ponekad i daje krila za let.To vam je keramika.“ S obzirom na to da je kod Nataše reč o umetničkoj keramici te radovima koji se nalaze u privatnim i muzejskim kolekcijama, verujem da su oni već „prevarili“ rok trajanja. „Radovi su sami pronašli svoje nasleđe. Verujem da ako stvaraš iz iskrenog osećaja i emocije, tada njihov put ne može biti drugačiji. A ljudi to uvek prepoznaju.“

Nataša Bojanić

Keramika nas na dugovečnost podseća upravo kroz materijal, a za Danijelu Pajović iz beogradskog Jefimija Ceramics to je francuski porcelan koji bira za izradu. „Porcelan smo navikli da čuvamo u vitrinama, kao nešto krhko i dragoceno. On stvarno jeste nežan, ali istovremeno i izuzetno izdržljiv. Upravo me ta dvostrukost fascinira – nežnost koja traje, materijal koji opstaje kroz generacije.“ Kad se o radi o upotrebnoj keramici u svakodnevnom životu, obe se slažemo da ono što predmetima od keramike daje pravu dugovečnost jeste upravo njihova upotreba. „Keramika zaista živi tek kada se koristi svakodnevno, kroz dodire i priče koji postaju njen deo.“ Iako najviše uživa da zaustavi vreme uz male dnevne rituale kroz upotrebu keramike, za Danijelu su istrajnost i poverenje u proces važna lekcija. „Proces izrade jednog komada traje i do dve nedelje i u njemu se ništa ne može ubrzati. Oblikovanje, sušenje, pečenje, oslikavanje i glaziranje, sve zahteva strpljenje i ponavljanje. Najlepši deo za mene je oblikovanje rukama, jer tada osećam povezanost s prirodom i sa zemljom. Nakon toga sledi oslikavanje, koje mi vraća onu prvu ljubav prema slikarstvu. Taj ritam i ta kombinacija me stalno uče istrajnosti, i pre svega poverenju u proces.“

Jefimija Ceramics, photo: Jelena Čejović Vukčević

Možda je upravo ta vera u proces o kojoj Danijela govori ono zbog čega se radionice keramike često pohađaju kao jedan od oblika meditacije i bivanja u trenutku sa samim sobom. Danijeline radionice posećuju ljudi iz cele regije, a ja je pitam na koji način nas rad rukama podseća na oblik self-care metode. „Rad rukama vraća nas u sadašnji trenutak, smiruje i usporava. Na radionicama često vidim kako ljudi odlaze rasterećeni i ispunjeni, a posebno me raduje to što su mi i psihoterapeuti koji su dolazili potvrdili da rad s glinom ima terapeutski učinak. Kroz te procese vraćamo ravnotežu i učimo biti prisutni.“ S time se slaže i Bojana Ristevski Mlaker, iz ljubljanskog studija Juha. „Sve dok ono što radimo ne postane opterećenje i klasičan posao, može biti blagotvorno za nas. Oblikovanje gline je terapeutski proces. Biti u direktnom dodiru s glinom, oblikovati rukama definitivno je kvalitetno provedeno vreme. Ponekad izgleda kao da ga na trenutak možemo zaustaviti.“ I Bojana se u razgovoru o glini vraća na kontinuitet, koji veže za strpljenje, pojam koji smo već čuli kod keramike. „Jednom kad prođeš kroz ceo proces i shvatiš da je reč o prirodnom sledu sušenja, čuvanja i pečenja keramike, sve postaje lakše. Jednostavno – ako zavoliš medij keramike, prepustiš se, učiš od materijala i ne namećeš svoja pravila, glina te vodi.“

Bojana Ristevski Mlaker

Midhetu Agić iz studija Gazar keramici je privukla potreba za dodirom stvarnog, nefiltriranog materijala, a nakon godina okruženja digitalnim i ubrzanim ritmom, glina joj je ponudila tišinu i kontinuitet. „Proces je započeo kao istraživanje, ali vrlo brzo prerastao je u sopstvenu praksu. U početku sam naginjala ka jednostavnim, arhetipskim formama, komadima koji su delovali kao da oduvek pripadaju prostoru. Danas me, međutim, sve više zaokupiraju objekti inspirisani neoklasicizmom: pročišćene siluete, proporcije koje podsećaju na antičku meru i osećaj suzdržane elegancije koji ti komadi donose u enterijer“, govori mi Midheta, pri čemu ističe da je keramika disciplina u kojoj je, bez obzira na formu i estetiku, nemoguće izbeći neizvesnost, ali u tome i jeste čar. „Ponekad peć promeni sve, ponekad se komad slomi bez jasnog razloga, pa upravo u tome leži njena snaga: u stalnom vraćanju procesu, u prihvatanju da je kontinuitet važniji od aktualnog ishoda. Ta lekcija prelazi i na život – istrajati, bez obzira na prepreke, i verovati u dugoročan rezultat.“

Midheta Agić, Gazar

Poreko gline i materijala isto može biti i prvi korak u stvaranju. Za Anju Slapničar, koja uglavnom radi s funkcionalnom keramikom, poput posuđa, uz povremen odlazak u svet skulpture, barem jeste. Njena specijalnost je korišćenje lokalno prikupljenih geoloških materijala – gline, peska, kamena i pepela, čime radovi postaju lokalizovani, u vremenu i prostoru. Može li keramika biti odgovor na potrebu za održivijim i dugotrajnijim predmetima u eri masovne proizvodnje? Anja mi odgovara. „I da i ne. Čak i izrada keramike može biti neodrživa. No ako se proizvodi na pažljiv i održiv način, keramika može doprineti održivosti čak i na materijalnom nivou. Verujem da je era masovne proizvodnje dosegla svoj vrhunac i da već neko vreme razmišljamo o njenim posledicama – što sugeriše da je možda u padu ili će uskoro početi opadati. Puno sam se puta zapitala mogu li neki od mojih keramičkih radova potrajati hiljadama godina, poput brojnih arheoloških artefakata. Verujem da mogu nadživeti generacije, u sopstvenij kolekciji čuvam komade koji potiču još od mojih prabaka, uključujući i svadbene servise obe bake, kao i majčin.“

Anja Slapničar

Sopstveni mir i osećaj uzemljenja nadograđujemo upravo procesima koji nas opuštaju i vraćaju samima sebi, ali i koji nas uče. Rast uvek povezujem s mirom, barem u tim nekim „odraslim“ godinama. Kad bi morala da izdvoji čemu ju je glina najviše naučila, Anja naglašava: „Popuštanju očekivanja. Keramički predmet nije završen dok ga ne dovrši vatra. Prepuštanje završnog čina nečemu izvan tebe znači i puštanje kontrole. Mnogi su komadi kroz godine otopljeni, eksplodirali su ili napukli, i upravo ta praksa puštanja postala je i životna lekcija, ne samo u ateljeu nego i van njega.“