Razgovarali smo s regionalnim kandidatima za Oscara koji donose priče za koje svi treba da čujemo

Kada je početkom ove godine film hrvatskog reditelja Nebojše Slijepčevića nominovan za Oskara, osetila sam to kao tihu pobedu svih nas koji „nismo mogli šutjeti”. U samo trinaest minuta stvarnih događaja, suočio nas je sa pitanjima sopstvene odgovornosti – šta činimo, ili ne činimo kada postanemo svedoci nepočinstva: lako je biti pravičan kad nema rizika, ali kada nam se opasnost približi – da li ostajemo uspravni? Priča iz ratne prošlosti samo je osvetlila moralne dileme koje su i danas žive, a tom su stazom, svako na svoj način, krenuli i regionalni kandidati za 98. po redu dodelu Oskara koja će se održati u martu 2026. 

Od potiskivanja i oslobađanja ženskog glasa i telesne autonomije, preko odnosa čoveka i prirode pod pretnjom uništenja, pa sve do ožiljaka društva posrnulog u autoritarnim i nacionalističkim ideologijama, svaki od filmova u trci za nominaciju svedoči onome u šta, gotovo utopijski, verujem – da umetnost danas ima obavezu biti angažovana. Sudbine njihovih likova pokazuju kako se lična hrabrost, otpornost i saosećanje testiraju pod pritiskom sistema, razotkrivajući slabosti i apsurde različitih ustaljenih obrazaca, ali i snagu pojedinca da očuva ljudskost uprkos njima. Neki nas pozivaju da ponovo postanemo gospodari svoje budućnosti, drugi podsećaju da zaštitimo slabijeg i napravimo otklon od svake vrste podela, a treći nam bajkoliko pripovedaju o isceljenju duše u konzumerističkom svetu. Ali svaki od njih vraća onaj krhak, a iskričav, i pre svega neophodan tračak smisla.

„Kaj ti je deklica”, Urška Đukić | Slovenija

U svom prvom dugometražnom filmu „Little Trouble Girls” Urška Đukić beleži trenutke odrastanja, kroz suptilno, a subverzivno istraživanje seksualnosti. Između dve učenice katoličkog hora – Lucije (Jara Sofija Ostan) i Ane Marije (Mina Švajger) rađa se privlačnost dok se svakog vikenda susreću u jednom manastiru na selu. „Inspiracija mi je došla dok sam gledala koncert zbora jedne katoličke škole. Djevojke su pjevale staru slovensku narodnu pjesmu tolikom snagom da sam zaplakala. Bilo je nešto izuzetno u tim glasovima mladih djevojaka, na pragu da postanu žene. Djelovalo je nevjerojatno snažno i važno, osobito kad pomisliš koliko su ženski glasovi kroz povijest često bili ušutkivani. Sjećam se da sam vidjela trojicu svećenika u publici, podjednako dirnute kao što sam bila i ja, i cijela situacija činila mi se neobičnom: patrijarhalni, celibatni muškarci koji slušaju moćne glasove ispunjene ženskom energijom. Ta slika bila mi je toliko zagonetna da sam shvatila kako je moram dublje istražiti. Pratila sam taj zbor neko vrijeme, promatrala ih i to je postalo sjeme za scenarij. Počela sam od istraživanja ženskoga glasa, kako je bio potiskivan, ali i kako može biti uzdignut. To me dovelo do tema poput tijela, seksualnosti, krivnje, srama, duhovnosti i cijelog puta otkrivanja vlastite snage”, počinje priču. I to ne bilo kakvih ženskih glasova, već glasova u jedinstvu, zbog čega film ima snažan senzorni potencijal.

Sve je počelo od (samo)refleksije. „Kao djevojčica, često sam osjećala krivnju zbog svojih nagona. Moja obitelj nije bila osobito religiozna, ali majka mi je ipak prenijela tradicionalne katoličke predodžbe o tome kakva bi „dobra djevojka“ trebala biti. Trebale su mi godine da shvatim koliko takve ideje mogu biti ograničavajuće, osobito kad je riječ o ženskom tijelu i seksualnosti.” Lucija, glavna junakinja filma, tiha je i pomalo zamišljena devojka iz religiozne porodice. Privlači je Ana Marija – harizmatična i samouverena vršnjakinja koja očarava druge svojim ciničnim pogledom na svet. Lucijina nevinost je zabavlja, ali u njoj prepoznaje mir i samopouzdanje koje dolazi iznutra. No, privučenost nečemu ne mora uvek biti želja za činom. Ponekad nas privlači nešto što druga osoba ima, a nama nedostaje. I to je oblik seksualne energije. Lucija oseća privlačnost prema nečemu što još ne razume, ali što mora da prati da bi odrasla. Poput kontradikcija koje čeznu da se isprepletu. Na površini, „Kaj ti je deklica” je priča o rađanju queer želje pod budnim okom Katoličke crkve. Ali film se opire jednostavnom tumačenju. Ideja da je seksualnost greh zapravo je skriveni oblik kontrole – ona odvaja čoveka od sopstvenog izvora snage. Veza između Lucije i Ane Marije možda je prolazna, ali kroz nju obe dotiču dublju istinu – onu koja spaja telo i dušu, vekovima razdvojene dogmom. „Film „Kaj ti je deklica” priča je o važnosti da ljudi snažnije osjete svoje tijelo i nauče slijediti vlastito unutarnje vodstvo umjesto da slijepo prate društvene instrukcije koje su se kroz povijest često pokazale besmislenima i ograničavajućima”, za kraj dodaje Urška.

„Sunce nikad više”, David Jovanović | Srbija

S jedne strane – život – težak, surov, siv, okolina otrovna i opasna; s druge, spektakularni predeli, fantastični mikrosvetovi koje su meštani sami sebi stvorili. Već u prvih nekoliko kadrova opipljivo je da „Sunce nikad više” govori o pojedincu koji se suprotstavlja onima čije delovanje preti nepovratnom uništenju prirode i sopstvene zaostavštine. U toj potresnoj atmosferi, najpotresnija je zasnovanost na istinitim događajima. Reditelj David Jovanović, inspirisan sopstvenim detinjstvom i letima provedenim u jednom bosanskom rudarskom selu, film snima u Krivelju kod Bora, gde rudnici zaista postoje i nezaustavljivo se šire tik uz naseljene oblasti. „Učešće meštana Krivelja bilo je ključno za film. Prvo, sve što su oni za nas uradili – rušili, gradili, kuvali, orali, sekli – i sve što su nam dopustili da uradimo, nikada ne bismo mogli da priuštimo. Ali drugo, i mnogo važnije, njihove priče i njihova kultura oblikovali su film. Bez njih bi ovo, za početak, sigurno ostao kratki film. Inspirisan svime što sam čuo i doživeo, snimio sam mnoštvo dodatnih scena zahvaljujući kojima smo sada tu gde jesmo – nadohvat ruke Oskara”, govori. Neki meštani prihvataju ponudu da prodaju svoju zemlju i napuste je kako bi pobegli od zagađenja i podrhtavanja koje izazivaju eksplozije. Glavni junak Vid (Dušan Jović) tvrd je i principijelan čovek koji se opire tome da se njegov način života ugasi, dah po dah. Dule (Rastko Racić) gleda na svog oca s divljenjem. Zajedno rade na izgradnji staklenika: za Vida, to je čin prkosa i otpora nadolazećem uništenju, za Duleta utočište mašte.

Ovaj motiv nije slučajan, on je pandan onome čemu je reditelj David Jovanović svedočio. „Na terenu smo sretali ljude koji religiozno skupljaju antikvitete i ponosno govore: Tu ima stvari da ti pamet stane. Sreli smo čoveka koji je sebi napravio pravi raj u maloj šumici s ribnjakom, kao i nudističku plažu pod nazivom Kod Prevare usred jalovišta. U njihovim svetovima sve je fantastično i nadrealno.” Da bi preživeli svakodnevne eksplozije, urušene kuće, crnu vodu, uvelo bilje, bolesne ljude, potpunu devastaciju prirode koja podseća na predele napuštenih planeta. Te mistično-fantastične niti su poput užeta spasa, bega od svakodnevice i borbe za dah. Tu se javlja i uloga Boga koju tumači Svetozar Cvetković. „Kada smo Đorđe i ja snimali dokumentarni film u Bosni, s ciljem istraživanja sveta sličnog onom u našem filmu, intervjuisali smo babinog prijatelja Rađu, koji je u tom rudničkom selu stvorio malu oazu – posadio je boriće, napravio roštilj, ribnjak, stolove i stolice od panjeva, pretvorio deo svoje šumice u mali raj. Usred tog ’raja’ stao je pred kameru i izgovorio, od reči do reči, sve što Svetozar kaže u filmu. Prirodno je bilo da upravo on igra takav lik, jer je i u dva moja kratka studentska filma već tumačio slične autoritativne figure – Harona i profesora režije.” No, zahvaljujući jedinstvenom vizuelnom jeziku filma, satkanom od dugih, sporih kadrova, sve je u dualnosti – lirskog i sirovog, prkosa i mašte, nade i beznađa, časti i bezočnosti. Kada je objavljeno da će „Sunce nikada više” biti srpski kandidat za Oskara, okarakterisan je kao autorsko ostvarenje sa savremenom i univerzalnom temom.

Dve stvari su prevagnule u njegovu korist: univerzalnost teme stradanja ljudi i prirode zbog pohlepe i moći multinacionalnih kompaniјa koјe se bave rudarenjem po čitavoј planeti, i koherentnost tragične priče u stilizovanom maniru poetskog naturalizma. Iako David Jovanović ističe da ne veruje u angažovani film, snimiti film koji brani čast, integritet i zdrav razum, u svetu koji izdiše u predaji, jeste angažovani podstrek koji nam je potreban. 

„Blum: gospodari budućnosti”, Jasmila Žbanić | Bosna i Hercegovina

Prvi put se srećem s ovim filmom krajem proleća, na Beldocsu, u kategoriji Bitka za stvarnost, sa selekcijom koja istražuje kako tumačimo istinu i gradimo zajedničku stvarnost u eri istorijskog razvoja tehnologije, rastućih autoritarnih režima, konfuzije, fragmentacije i medijskog viška. Nakon što je u svojim igranim filmovima, kao što su „Grbavica” (2006) i njen za Oskara nominovani „Quo Vadis, Aida?” (2020), osvetlila srpske ratne zločine počinjene tokom raspada Jugoslavije između 1991. i 2001. godine, najtalentovanija savremena bosanskohercegovačka rediteljka Jasmila Žbanić okreće se dokumentarnom obliku kako bi osvetlila izuzetnu istorijsku ličnost – Emerika Bluma, inženjera i vizionara koji je u posleratnoj Bosni i Hercegovini osnovao čuvenu Energoinvest kompaniju, zasnovanu na modelu radničkog samoupravljanja. Kroz bogatu arhivu i svedočenja, film prikazuje kako je Blum u ruralnom i razrušenom okruženju uspeo da izgradi globalnu firmu vođen filozofijom koja danas, u doba kapitalizma, deluje gotovo utopijski. Naime, iako se bavi najvećom jugoslovenskom izvozničkom firmom – gigantom sa 42.000 zaposlenih i profitom od milijardu dolara – Energoinvest je prikazan kroz male, gotovo porodične prizore.

Za zaposlene, ona je bila više od običnog posla: jugoslovenske ekonomske strukture i Blumova inicijativa omogućavali su im da žive u stanovima u vlasništvu firme, letuju u vikendicama na dalmatinskoj obali i učestvuju u godišnjim sportskim takmičenjima koja firma organizuje. U savremenim intervjuima, isprepletenim sa arhivskim kadrovima, Blum se pojavljuje kao očinska figura – strog, ali pravičan i voljen od strane svih. Više od četrdeset godina nakon Blumove smrti, radnici se i dalje s nostalgijom prisećaju njegovih reči. Film je živopisno svedočanstvo nepokolebljive moći Blumove vizije i podsećanje da kompanije mogu napredovati i pod modelima koji se uveliko razlikuju od današnjeg pohlepnog kapitalizma. Starijim generacijama povratak je u lepše i pravednije utočište, a mladima nada da se rad, znanje, poštenje i čestitost isplate ako se borimo protiv svega čemu danas svedočimo – i lokalno, i globalno. Jasmila Žbanić nakon premijere parafrazira Blumove rečenice iz filma: „Postanimo ponovo gospodari svoje budućnosti.”

„Obraz”, Nikola Vukčević | Crna Gora

Reč „obraz” u našoj kulturi ima višeslojno značenje. Ona je u samom središtu moralnog i društvenog koda, simbolizujući čast, dostojanstvo, moralni integritet i lično poštenje. Izgubiti obraz znači izgubiti svoje mesto u svetu – izgubiti poverenje drugih, ali i sopstveni identitet. Čuvati obraz podrazumeva ostati dosledan, pošten i veran svojim načelima čak i u teškim okolnostima. S druge strane, okaljati obraz označava sramotu, nepoštenje, izdaju, ili moralni pad. U patrijarhalnom kontekstu – posebno crnogorskom, gde su čast i ponos stubovi društvenog poretka, obraz je često važniji i od života. Reč data na čast – snažnija od svake druge obaveze prema „Kodu” Lekë Dukagjinija, koji je vekovima služio kao neupitni zakon među Albancima – polazna je tačka trećeg dugometražnog filma crnogorskog reditelja Nikole Vukčevića, „Obraz”. „Mene je zapravo najviše interesovao pojedinac koji se odluči da se suprotstavi zakonu jačega. To je bio glavni motiv mog interesovanja, dok je ‘Kod’ Lekë Dukagjinija u filmu samo okvir – kulturni i moralni pejzaž u kojem se priča odvija, da bi glavnom junaku bilo još teže. Više od samog kodeksa, zanimalo me je šta se dešava s pojedincem unutar tog sistema, s čovjekom koji pokušava da pronađe sopstveni moralni kompas u trenutku raspada poretka, tokom haosa Drugog svjetskog rata, u momentu kada ne važe pravila časti.

U takvoj situaciji obraz više nije pitanje tradicije – postaje pitanje ličnog identiteta, ljudskosti i lične odgovornosti. Vjerujem da je trenutak kada glavni junak mog filma donese tu tešku odluku upravo ono što pokreće publiku da se zapita: šta bih ja uradio na njegovom mjestu”, počinje reditelj. Smešten u planinske predele Crne Gore naseljene Albancima tokom Drugog svetskog rata, ova istorijska drama sa fantazmagoričnim motivima prikazuje sukob između jedinice SS divizije i jedne čestite kuće oko sudbine dečaka iz pravoslavnog sela koji je u njoj pronašao utočište. U svom kraju, Nuredin Doka (kosovsko-holandski glumac i reditelj Edon Rizvanoli) poštovan je kao junak i predstavnik svog porodičnog klana – čovek koji poštuje Zakonik, ali nije nesposoban da donese presudu u korist ljudskog života. Tako je prekinuo krvnu osvetu sa suparničkim klanom Gjonaj i umesto da ubije njihovog sina, odlučio da ga usvoji. Tokom rata, Nuredin bira da ostane po strani, mirno živi i preživljava loveći sa sinom Mehmetom (debitant Elez Adžović), jer ne želi da stane ni na stranu kukavičkih nacističkih pristalica, ni na stranu ateističkih komunističkih partizana. „U glavnom liku, Nuredinu Doki, vidio sam čovjeka koji pokušava da pomiri ono što jeste s onim što mu se nudi po cijenu smrti porodice. Njegov izbor – da zaštiti dijete koje nije njegovo, dijete druge vjere i nacije – otvara pitanje koje prevazilazi svako vrijeme:

Koliko je čovjek spreman da rizikuje da bi sačuvao moralni mir?

Ono što me najviše privuklo jeste ta antička dimenzija tragedije koja se odvija na našem balkanskom prostoru, gdje su čast, porodica i odgovornost stubovi identiteta. Film nije pokušaj idealizacije heroizma – naprotiv, on pokazuje kako se hrabrost i strah, sumnja i ljubav prepliću u jednoj ljudskoj odluci. Priprema je podrazumijevala studiozan rad sa scenaristicama Anom Vujadinović i Melinom Pota Koljević, a njihov doprinos bio je presudan u građenju psihološke i emocionalne punoće svih likova i svih slojeva ove drame. Nastojali smo da Nurova dilema ne bude simbolična, već stvarna, gotovo fizički opipljiva, da gledalac osjeti njegovu unutrašnju borbu. U jednom trenutku smo priču filma doživjeli kao balkanski western – eastern, priču o usamljenom pojedincu u borbi protiv jačega.” Na kraju, „Obraz” nije samo priča o jednom čoveku, već i o onome što nas sve zajedno obavezuje da u teškim vremenima kada se i dalje delimo po verama, nacijama i ideologijama, sačuvamo ljudskost, saosećanje da zaštitimo slabijeg i svedočimo kako je „čojstvo jednako veliko koliko i junaštvo”. Kao simbol pobede nad nasiljem, razaranjem i ratom. 

„Fiume o morte!”, Igor Bezinović | Hrvatska

Najgledaniji hrvatski dokumentarni film u poslednjih trideset godina, „Fiume o morte!” istražuje kontroverzan istorijski događaj koji je predvodio italijanski samoproklamovani pesnik i nacionalista Gabriele D’Annunzio, kada je tokom 1919. i 1920. godine okupirao grad Rijeku s ciljem pripajanja Italiji. Njegova vladavina trajala je šesnaest meseci i bila je obeležena autoritarnim režimom, militarizmom i kultom ličnosti. Posledice su bile pogubne, ne samo za grad, već i za svet – jer su D’Anuncijevi podvizi nadahnuli mladog italijanskog nacionalistu Benita Musolinija. U svetu narastajućeg fašizma i desničarskih ideja, Bezinovićev film čini se namernim, no ideja je ponikla znatno ranije. „Ne sjećam se točno kad sam prvi put čuo za D’Annunzija, ali sjećam se trenutka kad mi je postao važan u životu. U svojim ranim 20-ima studirao sam filozofiju i sociologiju te pročitao „T.A.Z.: The Temporary Autonomous Zone“ („Privremena autonomna zona“) iz 1991. godine autora Hakima Beya, američkog anarhista.

U knjizi postoji poglavlje o D’Annunziju u Rijeci i sjećam se da sam ga pročitao više puta kako bih bio siguran da uistinu govori o mom rodnom gradu. Hakim Bey naziva Rijeku „piratskom utopijom“. Iskreno sam se nadao da je u pravu jer sam želio da moj grad ima to anarhističko nasljeđe. Nažalost, ispostavilo se da njegova teorija nije bila zasnovana na ozbiljnom istraživanju, nego na površnom nagađanju”, izjavio je Bezinović. Rodom iz Rijeke, pristupio je ovom projektu „s osobnim interesom za povijest svoga grada i kako bih bolje razumio današnje stanje iz nove perspektive”. Film prikuplja ogromnu količinu arhivske građe i okuplja glumačku postavu sastavljenu uglavnom od amatera – lokalaca koje je zaustavljao na ulici kako bi ponovo stvorio prizore iz istorijskih snimaka okupacije, ali uz značajne primese lucidnog humora i autoironije. Mladići glume vojnike, a kada pronađe kuću koja je nekada bila hotel u kojem je D’Anuncio prenoćio na putu ka Rijeci, domaćicu ubedi da odigra sobaricu. Pojedine scene zahtevale su potpunu transformaciju: prodavnica koja se nekada nalazila na mestu D’Anuncijeve omiljene taverne, danas je salon za nokte.

Sa dozvolom vlasnice, ekipa je prostor preuredila u repliku davno nestalog lokala. Ključni aspekt ovih živopisnih rekonstrukcija jeste to što one ne prikazuju samo događaje zabeležene u arhivi – već doslovno ponavljaju kompozicije i kadrove originalnih snimaka, čime reditelj zapravo rekonstruiše i sam proces režije. D’Anuncijev fanatični nacionalizam Bezinović suprotstavlja snimcima savremenog fudbalskog navijanja – uz baklje, povike i sukobe između pristalica Rijeke i Splita – svakodnevnim izrazima identitetskog ponosa koji oportunisti lako pretvaraju u oružje. Tu je i potresna scena u kojoj D’Anuncio posle referenduma na kojem su se Riječani masovno izjasnili protiv pripajanja Italiji lomi kutije sa glasačkim listićima, prebija građane i proglašava svoju pobedu. „Za mene je taj trenutak opstrukcije izbora nešto najtragičnije. Bojim se da ta praksa, koja se i dalje nakon D’Annunzija dosta koristi, gdje se navodno vjeruje u demokratski proces, a u stvarnosti ga se izvrgava ruglu, banalizira i kriminalizira, svaku državu i društvo vodi samo u propast”, dodaje reditelj s osvrtom na savremeni kontekst. „Fiume o morte!” jasno pokazuje koliko je lako jednom ambicioznom demagogu i njegovom krugu sledbenika, u podeljenom društvu, da uz talas saučesništva i ravnodušnosti stigne do apsolutne vlasti.

„Imali smo sreće što je ovaj film izašao u trenutku kad je potreban“, govori Bezinović.

„The Tale of Silyan”, Tamara Kotevska | Severna Makedonija

Zamislite dokumentarni film koji je istovremeno i poetsko razmišljanje o neraskidivoj vezi čoveka i prirode, ljubavi i isceljenja. Rediteljka Tamara Kotevska, najpoznatija po dokumentarcu „Honeyland” (2019), nominovanom za Oskara, ovog puta vešto prepliće drevnu narodnu priču o mladom čoveku Silyanu, koji postaje roda nakon što ga njegov otac prokune jer ne želi da nastavi porodičnu tradiciju, sa stvarnim životnim borbama jednog poljoprivrednika u savremenoj Severnoj Makedoniji. U Nikoli, glavi jedne poljoprivredne porodice čija je egzistencija ugrožena, pronašla je personifikaciju obe pomenute teme. „The ‘Tale of Silyan’ je prva priča koju sam ikada čula od bake i deke, i kada sam započela snimanje nisam imala ni ideju da ću je uključiti. Kao filmski stvaralac koji se već deset godina bavi dokumentarcima o životnoj sredini i migracijama, moja primarna ideja je bila fokusirana na bele rode i promene u njihovim migracionim obrascima zbog promenjenih navika u ishrani i prenatrpanih deponija. Međutim, kao što se često dešava u dokumentarcima, priča oblikuje autora više nego autor priču. Na početku me je fascinirao ’efekat ogledala’ između ljudi i roda. Želela sam to maksimalno da iskoristim kako bih prikazala sličnosti dve vrste. Tek nakon više od godinu i po snimanja, kada je Nikola pronašao povređenu rodu i odlučio da se o njoj brine, priča o Silyanu se vratila u moj život kao inspiracija. Posmatrajući kako ova dva bića počinju da dele svoje usamljene živote i daju smisao jedno drugom, nisam mogla da ignorišem slike Silyana i njegovog oca koje sam kao dete stvarala u svom umu. To je bio savršen simbol koji se manifestovao u stvarnom životu”, objašnjava. Naime, Nikolin život na farmi isprva deluje gotovo idilično.

Njegova voljena supruga Jana uvek je uz njega na polju i često se ponašaju kao zaljubljeni tinejdžeri dok se igraju između poslova. Za razliku od Nikolinog sina, koji je napustio farmu i zemlju u potrazi za drugačijim, navodno lakšim životom, njegova ćerka Ana i njena porodica ostaju verni domaćem životu. No, sve se menja kada porodica ne može da proda useve zbog stroge državne regulative. Ostaje gomila proizvoda, voća i povrća, koji više nemaju kome da budu prodati, nakon čega završavaju na deponijama, gde trunu i hrane rode. U borbi za egzistenciju, Nikola ostaje sam jer svi članovi porodice napuštaju zemlju. I tu dolazimo do isprepletanosti njegove sudbine sa sagom o usamljenom Silyanu, koji čezne za susretom sa ocem, migrira s mesta na mesto, ali nikada ne nailazi na pravo prihvatanje među drugim rodama. Sama ta ideja odražava našu svakodnevicu: moramo postati nešto drugo, preseliti se, stalno se preoblikovati da bismo preživeli. Zbog svoje jedinstvene forme, film pripada docu-fable žanru, novom obliku naracije. „Pojam docu-fable ranije nije postojao. On je nastao organski kroz proces stvaranja i čistu inspiraciju.

Dokumentarni film je oduvek bio najslobodniji oblik filmske umetnosti, koji odbija pravila, okvire i žanrove. Zato volim da pravim dokumentarce. Svaka priča ima sopstveni stil i obično sama govori autoru šta želi da bude, a ne obrnuto. Neke priče se ne mogu ispričati drugačije osim kroz intervjue, neke samo kroz arhivu, druge kroz čistu posmatračku formu i cinema verite, a neke koriste pripovedanje, animaciju i druge tehnike. Danas dokumentarci doživljavaju veliku krizu zbog rastuće kulture streaming platformi. One često sputavaju kreativnost dokumentaraca i nameću im precizne okvire. Niko ne može da debatuje o tome šta jeste, a šta nije dokumentarac, sve dok sadržaj prikazuje stvarnu realnost neke društveno relevantne teme.” Kažem joj kako smatram da umetnost danas mora biti društveno angažovana, iako mnogi još uvek zaziru od takvog stava. „Apsolutno! Sebe smatram društveno angažovanom autorkom i verujem da je to zaista odgovornost umetnika. Ne verujem u umetnost samo radi umetnosti. Umetnost je oblik izražavanja, ali istovremeno i moćna energija koja oblikuje, utiče i menja ljudske živote i percepcije.

Zato svako ko poseduje umetnički talenat mora biti vrlo pažljiv i svestan kako koristi taj dar.

U suprotnom, umetnost gubi svoju vrednost u potpunosti”, dodaje. Kraj filma gotovo da se podudara sa krajem narodne priče. „Najveća etička dilema tokom snimanja bila mi je da li film treba da ima srećan ili tužan kraj. U ranim fazama stvaranja filma bila sam potpuno siguran da će završiti tragičnom scenom u kojoj ljudi i bele rode žive zajedno na deponiji. To bi sumiralo tragične posledice konzumerističkog društva u kojem danas živimo. Spletom navedenih okolnosti, priča postaje o čoveku koji spasava rodu i rodi koja spasava gotovo izgubljenu dušu tog čoveka. U tom trenutku, odlučila sam da priča mora imati nadu na samom kraju, kako bi inspirisala druge svakodnevne heroje da ne odustaju od svojih vrednosti, bez obzira na to koliko nešto bilo teško.”