Odlazila sam ranije na spavanje nedelju dana i promene koje osećam su iznenađujuće

„Spavanje je za slabiće“, mrmljala bih sama sebi dok sam se vukla iz kreveta u pet ujutru. Znala sam da, ako se ponovo prepustim snu, rizikujem da prespavam alarm i probudim se u panici četiri sata kasnije.

Imati snagu volje da se rano probudim nikad mi nije bio problem. Ali naspavati se dovoljno? Gotovo nemoguće. Uprkos pomno osmišljenim rasporedima spavanja koje je za mene, kao dete, sastavljala moja draga majka, ništa od toga nije ostalo. Uvek bih pronašla neku noćnu lampicu i čitala do sitnih sati (navika koja se u mojim ranim tinejdžerskim godinama pretvorila u zavisnost od Wattpada). A da ne govorim o fakultetu i mom potpuno neredovnom ritmu. Zaključila sam da, ako se posao odradi, ništa drugo nije bitno.

Sad kad sam starija i kad mi se, napokon, frontalni režanj potpuno razvio, shvatam da taj noćni obrazac moram da popravim i to brzo. Ubrzo nakon što sam napunila 25, zadala sam sebi izazov: ići ću u krevet svakog dana u 21 čas, cele nedelje, da vidim mogu li da razvijem zdrav cirkadijalni ritam koji radi za mene, a ne protiv mene. Sve to vreme pratila sam svoje podatke o dobrobiti, poput kvaliteta sna i svakodnevne „spremnosti“, pomoću Oura prstena.

Evo kako je prošlo.

Dani jedan do tri

Eksperiment sam započela u četvrtak. Lako sam odradila svoj 9 do 5 radni dan i nakon toga otišla na laganu poslovnu večeru, iz koje sam se, razumno, odmah zaputila kući.
Moja večernja rutina nege kože je jednostavna i dosledna: prvo nežno uklonim šminku balzamom na bazi ulja, zatim sledi drugo čišćenje i na kraju hidratacija kremom. Do trenutka kad sam sve završila, već je bilo skoro devet sati pa sam se poslušno ušuškala u krevet.

Moj um je očito shvatio poruku, ali telo nije. Nakon dugog prevrtanja, ustajanja i laganog pevušenja uz Role Model, napokon sam utonula u san. Ujutru mi je Oura prsten pokazao da zapravo nisam počela da tonem u san sve do 23:37, dosta nakon što sam legla. Srećom, moj rezultat sna bio je impresivnih 96 posto, što znači da je san, jednom kad je počeo, bio dubok i miran. Uz to, spavala sam sedam sati.

Drugi dan prošao je slično, samo s nešto slabijim uspehom. Zaspala sam tek oko ponoći, a efikasnos sna pala je na 91 posto. Bilo je jasno da moj haotični cirkadijalni ritam i dalje želi da ostane takav.

Photo: Mikhail Nilov

Trećeg dana odlučila sam da u večernju rutinu ubacim vežbe dubokog disanja, nakon što bih ugasila sva svetla i odložila mobilni. Prema istraživanjima sa Univerziteta Stanford, fokusirano, sporo i kontrolisano disanje ima umirujući efekat i smanjuje anksioznost, pripremajući um da se isključi. I zaista, delovalo je savršeno. Zaspala sam znatno ranije, a efikasnost sna ponovno je porasla na 94 posto.

Dani četiri i pet

Do četvrtog dana već sam počela da ulazim u ritam. Rfikasnost sna držala se zdravih 94 posto, a uspavljivala sam se sve ranije, samo sat i po nakon što bih navukla pidžamu i posegnula za svojom emocionalnom podrškom u obliku boce vode.

Shvatila sam da 21 čas možda i nije moje idealno vreme za spavanje, barem ne još. Da sam odmah krenula s gašenjem svetla oko 22 časa, možda bi se sve posložilo i brže.

Do petog dana počela sam da osećam više energije tokom dana. I moj Oura prsten se složio: pokazao je da je moj readiness (rezultat koji uzima u obzir faktore poput pulsa u mirovanju, telesne temperature, ravnoteže sna i aktivnosti) porastao s 68 na 81 tokom eksperimenta.

Jedna stvar mi se, međutim, nije svidela: iako sam ranije odlazila u krevet, u prvim danima sam se i budila kasnije. I dalje u razumno vreme (oko sedam ujutru) ali osećala sam kao da gubim vreme umesto da ga maksimalno iskoristim.

Dani šest i sedam

Do kraja nedelje osećala sam se kao prava stručnjakinja za spavanje. Ne samo da je moj rezultat efikasnosti sna čvrsto bio „u devedesetima“, nego sam i zaspala relativno brzo, u okviru jednog sata. Prema mom Oura prstenu, pravilnost mog sna pomerila se iz kategorije dobra u optimalnu.

Na poslu su mi nivoi energije bili ujednačeni i stabilni, umesto da divljaju i variraju. Počela sam prirodno da se budim malo nakon šest ujutru. Iako moj cirkadijalni ritam verovatno još uvek zahteva malo prilagođavanja, ubeđena sam da ga je ovaj nedeljni eksperiment promenio nabolje.

Ko god je rekao da rani odlazak na spavanje nije cool, očigledno nije znao šta propušta.

Vogue.co.uk