Sreli smo se sa brazilskom zvezdom Oktobarskog salona i otkrili kako spasiti ljubav

Ovogodišnji Oktobarski salon po mnogo čemu je skrenuo pažnju javnosti, a sasvim sigurno jednim delom zahvaljujući eklektičnoj selekciji radova. Među mnogim draguljima, neočekivano su se našli i radovi vizuelnog umetnika Randolpho Lamonier (1988), koji je diplomirao na Escola de Belas Artes, UFMG, u Brazilu. Njegov rad obuhvata mnogo različitih oblika izražavanja i medija, među kojima se posebno ističe tekstil, crtež, fotografija, video i instalacija. U njegovoj praksi, pisane reči i slike su uvek u dijalogu, raspravljajući o mikro i makro politici, urbanosti, sentimentalizmu, hronikama, časopisima i preplitanjem sećanja i fikcije.

Izlagao je u SAD i drugih krajeva sveta uključujući Denver Art Museum, Denver, CO; Museu de Arte Moderna de São Paulo, São Paulo, Brazil; Museu de Arte do Rio, Rio de Janeiro, Brazil; Mana Contemporary, Chicago, IL; United Nations Plaza, New York, NY; Fundación Pablo Atchugarry, Miami, FL; Museum of Israeli Cinema, Tel Aviv, Izrael; i Hangar, Barcelona u Španiji. Imao je i samostalnu izložbu pod nazivom My Kind of Dirty u galeriji Fort Gansevoort, New York 2021. godine, dok su njegovi radovi deo stalne kolekcije: MASP; Muzej umetnosti, Denver; Pinacoteca do Estado de São Paulo i Prêmio Diário Contemporâneo de Fotografia. Godine 2020., dobio je prestižnu nagradu PIPA u Brazilu, gde trenutno radi i živi.

Ovih dana se zahvaljujući galeriji Hestia zadesio u Beogradu, gde ga nakon art rezidencije očekuje otvaranje izložbe Ljubav na bojnom polju, koja donosi radove iz njegovih ranijih faza posevećene Erosu i Tanatosu. Našli smo se neposredno pred samo otvaranje i očekujući prve goste, prebacili naše telefone na airplane mode kako bismo lakše došli do zaključka kako spasiti ljubav u vremenu u kom živimo.

Naslov vaše izložbe koja se trenutno otvara u Galeriji Hestia, Ljubav na bojnom polju, je prilično moćan. S toga me zanima, koliko su emocije danas nestabilne i krhke, odnosno da li se svet oko nas stalno ponaša kao da je u nekoj vrsti bitke? Šta je bila vaša početna inspiracija za ove radove?

Verujem da smo oduvek bili uključeni u simboličke, političke, a često i fizičke bitke, jer su pregovori osnovni aspekt naših odnosa sa drugima. U ovom slučaju koristim „bojno polje“ kao metaforu za sam život, gde svaka interakcija može da se oseća kao okršaj za razumevanje i povezanost. Za ovu izložbu u galeriji Hestia, u saradnji sa kustosima Nevom Lukić i Anjom Obradović, odabrao sam da predstavim tri serije fotografija koje sam kreirao u Brazilu između 2013. i 2014. godine, zajedno sa novim delom koji sam razvio tokom mog boravka u Beogradu. Sa Making Out on the Battlefield koristim vragolastu stranu svog umetničkog izraza. Iako je humor utkan u komade, još uvek se borim sa temama koje su ključne za moj rad. Tradicionalno, na umetnost sam gledao kao na sredstvo političkog angažovanja i sredstvo za kritičko promišljanje savremenih paradigmi, često isporučujući direktne poruke svojoj publici. Međutim, na ovoj izložbi istražujem novi pristup koji obuhvata igru, slobodno vreme i zadovoljstvo kao moćne strategije za povezivanje sa drugima – i sa samim sobom – u vremenu koje zahteva previše od svih nas.

Photo: Galerija Hestia

Strastveno ste opsednuti overloadom informacija u vremenu u kome živimo. Imajući to na umu, kada je u pitanju gomilanje sadržaja, kako mislite da publika danas doživljava modernu umetnost? Da li je deljenje umetnosti na društvenim mrežama u suštini oblik konzumacije umetnosti?

Preplavljenost informacijama u našem vremenu me zaista fascinira, posebno jer utiče na mene na ličnom nivou. Pošto sam neko vreme živeo sa GAD (Generalized Anxiety Disorder), shvatio sam da više ne mogu neselektivno da konzumiram nemilosrdni tok informacija, grube slike, lažne vesti ili da se uključim u virtuelne interakcije sa više ljudi nego što mogu da podnesem. Kao rezultat toga, značajno sam ograničio pristup društvenim mrežama, koristeći ih prvenstveno kao alat za prezentiranje svog rada i povezivanje sa drugim umetnicima i umetničkim institucijama koje me inspirišu. U tom kontekstu, društvene mreže vidim kao vrednu platformu za negovanje veza, izazivanje interesovanja među mlađom publikom i pružanje zabave. Iako održavam zdrav skepticizam prema ovim novim oblicima komunikacije, nastojim da izbegnem da postanem konzervativan u pogledu tehnologije.

Učestvujete i kao umetnik na ovogodišnjem Oktobarskom salonu, u okviru programa Estetika susreta. Primetio sam da su vaši radovi privukli značajnu pažnju i da se često dele na Instagramu. Da li vam takva banalizacija umetnosti ikada smeta ili mislite da je to zapravo neki oblik „estetskog susreta“?

Poprilično sam ushićen svojim učešćem na ovogodišnjem Oktobarskom salonu, zahvaljujući pozivu Matthieu Leliévrea i Maje Kolarić. Biti deo programa Estetika susreta je neverovatna prilika da imate kontakt sa širom publikom. Što se tiče pažnje koju moj rad dobija na Instagramu, to je mač sa dve oštrice. S jedne strane, platforma može previše pojednostaviti umetnost, svodeći složene ideje na puke vizuelne prikaze. Ovo može biti frustrirajuće, posebno kada ste u svoje komade uneli toliko misli i emocija. Međutim, s druge strane, ovo pojednostavljenje se takođe može posmatrati kao oblik estetičkog susreta. Ono poziva nove gledaoce u razgovor, rušeći barijere i čineći umetnost pristupačnijom onima koji možda neće zakoračiti u galeriju. Volim da o tome razmišljam kao o svojevrsnoj kapiji: iako možda neće obuhvatiti punu dubinu mog rada, može izazvati radoznalost i navesti ljude da traže značajniji angažman, bilo da je to kroz dublje istraživanje tema kojima se bavim ili posećuju izložbe poput Oktobarskog salona. Dakle, iako imam svoje rezerve u pogledu prevelikog pojednostavljivanja, takođe priznajem da ono može poslužiti kao katalizator za povezivanje i otkriće u današnjem svetu koji se brzo razvija.

60. Oktobarski salon- Estetike susreta- Salon Muzeja grada Beograda, Koncepcija: Matthieu Lelièvre i Maja Kolarić

Vaši radovi često sadrže tekstil kojim se kreativno poigravete. Jedan od vaših dela je naslovljen My grandmother taught me the needle as a metaphor for forgiveness. Koliko su igla i konac bitni u vašem kreativnom procesu?

Za mene, igla i konac prevazilaze svoju puku funkciju alata; oni su moćni simboli koji povezuju prošlost i sadašnjost, intimno i kolektivno. U mom kreativnom procesu, svaki šav koji napravim postaje bogat narativ, koji odražava ne samo tehniku već i emocije i priče koje opisuju mene i kulturu oko mene. Igla svojim oštrim vrhom predstavlja hrabrost da se udubi u duboke, često bolne emocije. To je poziv da istražimo sećanja i iskustva koja oblikuju naše identitete. S druge strane, nit je ono što zaista povezuje ove priče, povezujući različite trenutke života, iskustva i ljude. U svom radu bavim se temama koje se bave izazovnim kolektivnim iskustvima, kao što su siromaštvo i društvena nejednakost, kao i više ličnih pitanja kao što su homofobija sa kojom sam se suočio i moja intimna sećanja na traumu, ljubav i identitet. Svaki komad je dijalog sa publikom, pozivajući je da razmisli o sopstvenoj priči i razmotri kako zajednički možemo da izgradimo bolju stvarnost. U svom radu istražujem i preplitanje ličnog i političkog, koristeći šivenje kao oblik izražavanja koji prevazilazi jezičke barijere. Svaki sloj tkanine predstavlja ne samo moja vlastita iskustva već i glasove drugih koji se bore protiv ugnjetavanja i nevidljivosti. Šivenje postaje metafora za život: prostor u kome se iskustva prepliću, čineći kohezivnu celinu punu nijansi. Dakle, igla i konac su neophodni ne samo za estetiku mojih radova već i za samu njihovu suštinu.

Baš kao što kažete većina vaših radova se oslanja na vaša lična iskustva. Da li mislite da je intimnost danas skoro prestala da postoji? Šta za vas znači intimnost?

Apsolutno, lična iskustva su okosnica moje umetnosti, a pitanje intimnosti danas je prava zagonetka. Sa društvenim mrežama, a i ovom stalnom kulturom izloženosti, čini se da su se granice između javnog i privatnog zamaglile u vrtlogu lajkova i postova. Zapitate se: da li autentična intimnost izumire? Za mene je intimnost taj sveti prostor gde možemo da pokažemo svoje ranjivosti, tamo gde možete da otkrijete svoje uspone i padove bez maski ili potrebe za spoljnim odobravanjem. Ali, upravo sa lakoćom otkrivanja naših života na mrežama, ti trenuci se često pretvaraju u površan spektakl, poput rijalitija bez scenarija. Naravno, to ne znači da je intimnost potpuno nestala; to samo znači da se njena definicija i način na koji je doživljavamo menjaju — i to ne uvek na bolje. Veoma me interesuje kako možemo povratiti tu dubinu u svetu koji je toliko zasićen informacijama. U svojoj umetnosti, cilj mi je da stvorim prostor u kome se može istraživati i slaviti intimnost, podstičući razmišljanje o tome šta zaista znači biti blizak sa nekim u doba kada su veze udaljene samo jedan klik, ali su zapravo toliko daleko.

60. Oktobarski salon- Estetike susreta- Salon Muzeja grada Beograda, Koncepcija: Matthieu Lelièvre i Maja Kolarić

Došli ste u Beograd kao gostujući umetnik na rezidenciji, pa me zanima – kakvi su vaši utisci o gradu? Kako ga doživljavate? Kuda se krećete? Kakvu inspiraciju ćete poneti sa sobom?

Veoma sam zahvalan što sam u Beogradu, zahvaljujući Oktobarskom salonu i Hestia galeriji koji su me ugostili tokom ove umetničke rezidencije. Grad je zaista očaravajući, sa fascinantnim spojem istorije, impresivne arhitekture i živopisne kulture koja prožima svaki ugao. Ali ono što je zaista napravilo razliku za mene su ljudi koje sam ovde sreo. Imao sam priliku da komuniciram sa kreativnim i strastvenim dušama, stvarajući prijateljstva koja su obogatila moje iskustvo. Razgovori su bili duboki i inspirativni, a taj osećaj zajedništva je nešto što izuzetno cenim. Inspiracija koju nosim sa sobom je kombinacija dinamičnog duha grada, živahne umetnosti sa kojom sam se susreo i veza koje sam uspostavio. Ova rezidencija nije samo proširila moju umetničku perspektivu, već je i ojačala važnost saradnje i dijaloga u kreativnom procesu. Beograd je sigurno ostavio trajni utisak na mene i nadam se da ću imati priliku da budem ovde još koji put.

60. Oktobarski salon- Estetike susreta- Salon Muzeja grada Beograda, Koncepcija: Matthieu Lelièvre i Maja Kolarić

I za kraj, recite mi, kako danas možemo spasiti ljubav?

Da budem potpuno iskren, to je pitanje od milion dolara (smeh). Kao neko ko sebe ne smatra romantičnom osobom i neko ko ne shvata do kraja sve nijanse ljubavi, vidim je manje kao bajku, a više kao bojno polje. Imam utisak da bismo „spasili“ ljubav, moramo da sklonimo taj idealizam koji nam često zamagljuje sliku. Zaboravite klišee o ljubavi — neuredna je, sirova je i zahteva ranjivost. Moramo da prihvatimo neprijatne istine: ljubav može biti bolna, a ponekad i frustrirajuća. U scenariju u kojem društvene mreže diktiraju toliko naših interakcija, možda trebamo dati prioritet autentičnosti nad savršenstvom. Dakle, ako želimo da sačuvamo ljubav, usudimo se da budemo stvarni, da budemo nesavršeni i da se duboko bavimo jedni drugima. Radi se o stvaranju prostora u kojem zaista možemo biti sami. Na kraju krajeva, ljubav nije statično stanje koje treba sačuvati; to je dinamično putovanje koje zahteva trud i kreativnost. A malo nepoštovanja nikada ne škodi – ono čini stvari zanimljivim!

Photo: Emma Szabó, 60. Oktobarski salon, Estetike susreta, Salon Muzeja grada Beograda