Zašto nas je ovogodišnji izbor reči godine toliko rage baitovao?

Ne volim da pijem čaj zato što je čim ga skuvam previše vruć, a to zahteva čekanje da se ohladi, a kada se ohladi ja ga više ne želim. Jednostavno me je prošla potreba za njim. Taj čaj će uglavnom samo ostati na stolu i na njega će me nakon nekoliko sati podsetiti samo braon fleka od šolje koju je neko od ukućana usput pokupio. Ne volim mejlove jer ne podnosim neizvesnost odgovora koji može uslediti u svakom momentu, ali i nikada, a ja to prosto nikada neću moći da znam. Ne volim čekanje u redu jer mi ne treba davati mogućnost da se predomislim, možda me zaboli glava, ili sam možda mogla da za to vreme sednem na kafu, kupim buket cveća ili kod kuće sebi skuvam čaj koji nikada neću popiti. Iz gore priloženog lako je zaključiti da sam ja osoba koja je po svim parametrim veoma kratkog fitilja. Ne mogu ni da se setim svih momenata koji su u meni ove nedelje izazvali iskru koja bi mogla da se rasplamsa u bes dok sam skrolovala TikTokom i svih glasovnih poruka koje su nakon toga usledile na grupnom četu, a ni moji prijatelji sigurno više ne broje. Prihvatili su svoje sudbine. Internet je mesto koje je savršeno plodno tlo za sve glupe, besmislene, zle, ali i one jako mudre i korisne informacije koje će razni kreatori saopštavati na sebi svojstven način. A na nama, koji taj sadržaj konzumiramo, je da na njega reagujemo u skladu sa onim što taj sadržaj u nama budi.

Ali šta ćemo kada je sadržaj doslovno kreiran da u nama probudi bes? 

Takva je situacija sa frazom rage bait koju je Oxford University Press proglasio rečju 2025.godine. Rage bait je sadržaj napravljen tako da namerno iznervira i navuče na reakciju, komentare ili raspravu. Poenta je da izazove bes kako bi podigao angažman. Sada kada samo ustanovili definiciju sa sigurnošću mogu da kažem da ove godine rage baitovan nije bio samo onaj kome su ugasili internet, zauvek! Čitava godina je delovala kao jedan ogroman, savršeno isplaniran rage bait. Dajem sebi za pravo da o 2025.godini govorim u prošlom vremenu jer do kraja ima manje od mesec dana, a sumnjam da će decembar biti mesec u kojem ćemo preokrenuti ovih već dovoljno suludih i haotičnih prethodnih jedanaest meseci. Kao da je neko seo, smislio scenario, postavio zamke na svakom koraku i samo čekao da svi kolektivno kliknemo baš tamo gde ne bi trebalo. I naravno da jesmo. Nismo ni trepnuli.

Upecali smo se, ali u odbranu svih nas, algoritam je jedan veoma zli, pronciljvi mali đavolak koji zna tačno gde gađa i kada.

Sama pojava termina rage bait jasno govori gde smo kao društvo. Ta reč postala je neka vrsta dijagnoze. Kolektivno smo u stanju kratkog fitilja, kao da svi hodamo okolo već umorni, zasićeni, nervozni, pa je dovoljno da neko pogrešno udahne pre nego što progovori da bi se u komentarima otvorio front. Jedna rečenica, jedan ugao kamere, jedan ton glasa i eto vas ispod videa u lavini ljudi koji deluju kao da su izgubili zdrav razum. I zapravo jesu. Ne zato što su zaista loši ili nekome žele zlo (barem ne svi), nego zato što je taj impuls da odreagujemo trenutno postao jači od svake mogućnosti da zastanemo.

Povezano: Ovogodišnja reč godine nas vraća dadaizmu

Najzanimljivije od svega je što se jednostavno skrolovanje dalje kada nam se nešto ne dopada, ona najzdravija i najneophodnija mogućnost koju smo svi nekad davno imali snage i želje da praktikujemo pod okriljem svoje dobrobiti sada potpuno izgubila. A čak i da uspemo da primenimo tu drevnu veštinu predaka, danas je neverovatno teško otrgnuti se iz kandži interneta. Algoritam će nas vratiti, poguraće nas nazad, iziritiraće nas još malo, jer to je posao rage baita: da postavlja mini zamke i bombe koje će dovesti tek kasnije do masovne eksplozije. 

Kao neko ko je možda dva puta u životu u naletu besa ipak ostavio komentar, (i to oba puta ove godine), govori mi da moj plahovit karakter ipak poznaje neke granice kontrole i da ipak nije sve tako crno. Naravno, svaki put je bilo isto, feminističke teme ili pitanja o umetnosti su stvari na koje reagujem najbrže. Što se toga tiče tu još moram da učim, a kako idu godine izgleda da će jedina opcija da ne upadnem u zamke rage baita biti da kod opcije za komentare uvedem elektrošokove koji bi me veoma radiklano sprečili da tonem sve dublje. Moj algoritam je to prepoznao bolje nego ja sama.

Prepoznao je šta me najlakše izbaci iz takta, pa je od toga napravio savršenu hranu za moje kratko strpljenje. Mada to zaista nije teško.

Ova godina koja nas je sve dovela do ivice nas je barem naučila da prepoznamo rage bait, sad kad već postoji čitava definicija, i da na njega ne nasedamo. A pošto će vam se sigurno desiti da pokleknete, ne očajavajte i znajte da ni najjači (ovde ne mislim na sebe, ja sam ona koja ne može da pričeka ni da se čaj ohladi, sećate se?) nisu odoleli iskušenjima ove rage bait godine. Jedino što mogu da vam ponudim jeste jedna čudna i pomalo sumorna uteha, a to je da smo svi na ovaj ili onaj način ove godine rage baitovani podjenako i da se ja konačno osećam kao deo jedne velike besne zajednice koja 2026, može postati bilo šta.