S Radmilom Petrović o ljubavi, ženskom iskustvu i novoj knjizi „Nisam znala šta nosim u sebi’’

S Radmilom se dogovaram za ovaj intervju nedeljama – nikako nisam želela da ga uradim pre nego što stvarno pročitam novu knjigu Nisam znala šta nosim u sebi. Prvo sam u knjižarama prerano, i pre nego što je stigla na police, posle sam u knjižarama prekasno, jer su svi brže-bolje pojurili s istim porivom: Radmiline reči su onaj put u nama kojim se ređe ide, pa ako smo ga do sada izbegavali, ona će ga pred nama rasprostresti i pozvati nas na te po srce opasne akrobacije. Kada je knjiga konačno u mojim rukama, pišem joj da mi da jednu noć da je pročitam, a ona na sebi svojstven način odgovara: „Pa ne ide to baš tako’’. Ne zna Radmila da sam prvo progovorila na jeziku poezije. U sledećem momentu knjiga mi je u ruci dok perem zube, sušim kosu, slažem sudove, preslažem garderobu, zalivam cveće. Spava na jastuku pored mene poput Radmiline čežnje, miluje, pa nagriza. Neko je nedavno napisao da je njena poezija „blatnjava, ranjiva, smela – kao da je iznikla iz oranja, iz ćutanja koje je predugo trajalo’’, i ja tu ne bih imala ništa da dodam.

U najnovijem romanu u stihu, pored klasnih razlika, života između sela i grada i ženskom odrastanju u muškom svetu, poznatih motiva iz Moja mama zna šta se dešava u gradovima, Radmila piše i o ljubavi. Deluje kao da otkriva potpuno novu sebe, na jedan sasvim novi način. Kako nas ljubav menja i ogoljava, pitam je odmah na početku. „Da bismo spoznali sebe, potrebni su nam drugi. Tražimo ljubavnice/ljubavnike, mentorke/mentore, prijateljice/prijatelje da bismo bili viđeni i blagosloveni. Biti znači biti viđen. Možemo nositi u sebi najlepše stvari, ali nam one mogu biti teret umesto lepota i oslobođenje, ako nema ko da ih vidi i doživi. Da nas doživi kako bismo se ispunili sobom. Ljubav je i pobeda nad narcizmom, nad tom našom navikom da sebe uvek stavljamo u prvi plan i mislimo samo na sebe. Sve ovo su karakteristike prave ljubavi, koja je retka. Svašta drugo se meša s ljubavlju u društvu u kom živimo. Ljubav može biti i teška jer, kako kaže jedna pesnikinja, svaka je ljubav sećanje na detinjstvo. Mislim da su za pravu ljubav sposobni samo oni visoko razvijeni i da kad smo mladi mi se još uvek vežbamo za nju.’’

Photo: Vedrana Vukojević

Kažem joj koliko me je bolelo sve što glavna junakinja oseća – nekoliko puta sam poželela da uđem u dijalog sa njom, da je utešim, zagrlim, pa čak i da budem besna na nju u trenucima prepuštanja mraku i nemoći. Je li razmišljala o tome dok je gradila lik i misli li da je ovo priča o ranama ili onome što iz njih nikne? „To je priča o tome kako život može da se dogodi. Ne bih menjala način na koji sam je pisala niti ono o čemu sam pisala, iako se ista priča može ispisati na hiljadu načina i nijedan od njih ne bi bio neistinit. Ranjavaju nas naša viđenja stvari, ranjava nas kada ne nađemo spas u onome gde smo mislili da spas počiva. Sve su to univerzalne emocije i univerzalna iskustva. U ljubavi nismo toliko originalni koliko bismo voleli da budemo, pa ni u životu generalno. Zato mi je uvek zanimljivo kad ljudi neće da dele svoje emocije, čak neki umetnici i umetnice to odbijaju, kriju se iza teksta umesto da izraze sebe, valjda misle da su njihova iskustva suviše posebna. Tako misle narcisi, a oni se nikad zapravo ne daju ni u ljubavi ni u književnosti, za to nisu sposobni.’’

Da se ne krije ni iza koga, pa ni iza same sebe, govori činjenica da glavna junakinja nosi njeno ime. Koliko je zapravo ličnog, njenog i autobiografskog u ovoj knjizi? „Postoji to arhetipsko pitanje koliko je autorkine/autorove istine u napisanom i postoji arhetipska potreba da se odgovor na to pitanje sakrije. Mi koji stvaramo umetnost ne možemo da pišemo o stvarimo o kojima ne znamo ništa. Pre svega jer ne bismo bili tačni, to ne bi bila dobra umetnost. S druge strane, šta radi jedna umetnica/umetnik ako ne izražava sebe, zar to nije naš zadatak u svetu. Usamljeni smo i patimo u toj zbrci šta drugi ljudi misle, taj problem može da reši jedino umetnost: da nam pokaže da nismo sami, da su naše žudnje univerzalne, da negde pripadamo. Nisam želela da junakinji dam neko tuđe ime, sve što ona nosi spremna sam da ponesem jer je potrebno da, pre svega mlade devojke, vide da neko to može da ponese i nosi u društvu u kom živimo – koje nije pravedno, nežno, otvoreno, inkluzivno ni tolerantno’’.

Photo: Vedrana Vukojević

Da neko može da ponese, ali i izgovori i izbori, razmišljam. Radmilin glas je gotovo epski, onaj za koji misliš da nikada ne može da zadrhti. Ne čudi što je njena poezija postala simbol ženske borbe. „Pisala sam o svom iskustvu, a nijedno iskustvo nije samo lično iskustvo već i političko stanje mnogih, u ovom slučaju žena. Svaka istina vodi do spoznaje, spoznaja vodi do promene. Pisala sam za sve mlade devojke, da bi imale negde da pročitaju stvari koje kao mlada devojka ja nisam imala gde. Audrie Lorde, pesnikinja, spisateljica i aktivistkinja je rekla nešto poput: Želim da ispunim sve tišine sa kojima sam živela/odrastala, to želim i ja’’. Na tom trnovitom putu, treba li se voditi merama predostrožnosti (naslov jedne od pesama) ili srcem? „Kao žene, moramo biti svesne šta znači biti žena u društvu i imati spram toga mere predostrožnosti. U ljubavi, možemo se prepustiti ako smo pre toga bile dovoljno predostrožne kome se prepuštamo.’’

Osvrćemo se i na samu formu knjige – u pitanju je jedinstveni roman u stihu koji bi mogao da se tumači i kao zbirka pesama. To me je setilo na Milenu Marković čiji su Deca dobila Ninovu nagradu. „Probala sam da napišem knjigu u formi klasičnog romana, ali bilo mi je dosadno i gubila se magija. Poezija je prostor koji najviše poznajem i najviše volim. Želela sam da neke stvari ne kažem direktno, da ih može naslutiti intuitivna čitateljka ili čitalac – moje tadašnje shvatanje proze me je u tome ometalo. S druge strane, želela sam i narativnost netipičnu za zbirke poezije. Na kraju sam odlučila da napišem roman u stihu, onako kako zamišljam da ta forma izgleda. Bio je to potreban međukorak ka svemu drugome što ću napisati i potekao jeste iz srca, koje je sada na mestu što se tiče forme i svega drugog što se tu dogodilo’’.

Photo: Vedrana Vukojević

Pred kraj, pitam je, kada je shvatila šta to nosi u sebi. „Da bi se ozbiljno započelo pisanje knjige, mora se znati o čemu se piše. Tako da, da, znala sam šta moja junakinja nosi u sebi i koje emocije želim da prenesem. Moglo bi se reći da ne znamo šta nosimo u sebi dok nam se stvari ne dogode. Psiholozi bi rekli da nam se ne dešava u životu ništa što već uveliko ne nosimo u sebi – sudbina izlazi pred nas iz nas. Postoje stvari koje saznamo o sebi kasnije u životu i kao nismo znali, ali ako malo razmislimo, sve je ukazivalo na to – samo nismo još bili spremni sebi to da priznamo. Stvari nam se otkrivaju onda kad smo spremni da ih ponesemo, čak i ako mislimo da nismo’’. Posle jednog katarzičnog puta, Radmila nam ipak ostavlja nadu, nadu da treba i vredi živeti, i posle svih nedaća, patnje i razočarenja. Pitam je koju bi rečenicu dopisala za kraj kada bi mogla, kao poruku svima onima koji su prošli kroz isto. „Citiraću jedan stih, nažalost ne pamtim uvek odakle su, trudiću se da promenim to, možda ga je napisala neke naša jugoslovenska pesnikinja, ili neka strana iz antologija koje sam čitala, uglavnom glasi otprilike ovako: Nije istina da nas niko ne bi zavoleo – kada bi nas našao’’.