"Radikalni odmor" je nužnost današnjih to-do lista

Svesno ležati i ne raditi ništa – za jedne je ovo čin meditacije, za druge jedan od sedam smrtnih grehova, dok je za treće radikalni čin protesta protiv kolotečine savremenog načina rada koji tera na stalnu produktivnost. Ponekad je ista poza zvana “sve četiri u vis” izvor šala o takmičenju u lenčarenju ili podsticaj za međugeneracijsku prepirku oko toga ko to dangubi. Ali odmor nije isto što i spavanje. Spavanje je neizbežan deo dnevnog ciklusa i radimo ga nesvesno. Namerni prekid dana radi odmora je svesna odluka koju donosimo bilo da osećamo zamor ili jednostavno želimo da napravimo pauzu iz sasvim sebičnih razloga. Prekid radnog dana zbog sat vremena odmora nije ništa novo. Tako u Meksiku siesta najavljuje prekid središnjeg dela dana ne bi li odmorili, a ako se vratimo malo u naš lokalitet, Dalmatinci dobro znaju da kad je vreme fjake svaki čovek treba malo da predahne. Ova društveno konstruisana pauza usred radnog dana i nije toliko lud čin.

Odnos i emocije koje osećamo prema odmoru uveliko su definisane i socioekonomskim statusom. Vreme kao jedini resurs koji se ne može kupiti ili nadoknaditi je itekako vredno. Za one koji pripadaju socioekonomskom statusu koji svoje vreme zamenjuje za novac, odmor je rezanje grane na kojoj sedi. Da li pripadate ipak klasi koja može da priušti život od zarade investicijskog fonda ili nasledstva odmor je samo još jedna u nizu stvari sa kojima se osoba može razbacivati dokazujući svoju ekonomsku moć iz koje u kapitalističkom društvu proizlazi i osećaj slobode.

Strah od odmora

Živimo u vreme kad je produktivnost imperativ, a odmaranje koje se često zamenjuje sa lenčarenjem poput kakvog sinonima je najveći greh protiv društva. Počnimo malo od sve veće popularnosti metoda produktivnosti poput 10 stvari pre 10 ujutru, pa do razvitka cele industrije podsticanja na produktivnost stići ćemo do suplemenata za fokus i mnogobrojnih samoprozvanih gurua koji će nam navodno otkriti tajnu neviđenog poboljšanja rada. Sve je usmereno na bolju iskoristivost vremena, ne bi li progutali što veći obim posla i proizveli fantastične rezultate. Ali nekad i samu sebe pitam – gde mi se tako žuri?

Ko je ikada na svom radnom mestu pokušao da primeni neke od metoda visoke produktivnosti i uspeo da poveća svoj poslovni output brzo se susretne sa istinom – visoko produktivni zaposleni nisu uvek nagrađeni već kažnjeni – sa još više posla. Nakon duge faze visokog fokusa i nadljudske produktivnosti mozgu je potrebna faza odmora. Psihoanalitičar Alexander Reid Martin dovodi pokušaj odmaranja u vezu sa neoliberalizmom gde primećuje kako se čak i ta aktivnost opuštanja ne odvija ležerno.

Predahni, izdahni, odmori nisu reči koje se uvek dočekaju sa pozitivnom konotacijom. Dopušteno je predahnuti tek nakon mukotrpnog rada, odmaranje je čin koji se neretko dovodi u vezu sa gubljenjem vremena, a naša kultura podrazumeva da opuštanje mora da se zasluži nakon što smo dovedeni do ivice mentalne i fizičke izdržljivosti. Homo sapiens možda i ima pravo na odmor, ali homo economicus to sebi ne može da priušti. Sva vrednost postojanja ekonomskog bića je upravo u rezultatima njegovog rada čime se nakuplja stres u mišićima, nervnom sistemu i mozgu. Ali nemoguće je živeti i ne iskusiti stres.

Naizbežni stres

Stres je nažalost neizbežan deo života, i ovde ne govorimo o životno ugrožavajućem stresu, već o onom svakodnevnom urbanom stresu. Za kvalitetan život tehnike navigovanja stresom mogu pomoći u tome da ne preopteretimo nervni sistem.

Manjak metoda za navigovanje stresom su izvor problema kako navodi Bruce S. McEwen u svom radu iz 2017. pominjući kako neadekvatni odgovori na stres mogu dovesti do kognitivnih, neurotransmiterskih, endokrinoloških i metaboličkih poremećaja, a Firdaus S. Dhabhar u svom radu iz 2009. upozorava i na povezanost neadekvatnog odgovora na stres i imunološkog sistema pri čemu može da dođe istovremeno do smanjene otpornosti organizma na infekcije, ali i povećane sklonosti autoimunim bolestima.

Stres nikako ne možemo da izbegnemo. Ne možemo ni da postanemo otporni na njega, bilo da je reč o fizičkom, emocionalnom ili mentalnom stresu. Ono što nam nužno može pomoći su metode opuštanja i funkcionalnog odgovora na stres. Te metode je potrebno shvatiti sa jednakom ozbiljnošću kao i potrebu za produktivnošću.

Radikalni odmor, bilo da to radimo iz potrebe tela ili uprkos preteranom imperativu produktivnosti, zaslužuje glavno mesto u svakom danu. Pogotovo ako shvatimo da je odmor početak kvalitetnog rada, a ne nagrada za iscrpljenost. Davanjem odmoru prioritetni status , poboljšavamo naše zdravlje i život bez opravdanja odmora. Jer ako išta cenim u mladalačkoj evropskoj kulturi onda je to podređivanje rada u svrhu življenja.