Quarter-life crisis, FOMO i druge anksiozne agonije

Svi ljudi oko mene žive drugačije nego ja. To je misao koja mi se prvi put javila na fakultetu, nakon što sam otišla u drugu državu i odvojila se od mojih prijateljica sa kojima sam ranije bila kao prst i nokat. Ne samo da smo se našle u različitim državama, već i u različitim društvenim krugovima, na različitim fakultetima, i celo naše prijateljstvo kakvo sam poznavala počelo je da se topi i deformiše – u nekim slučajevima postajući još lepše, a u drugim samo stvrdnuti vosak negde na rubu mojih misli.

Godinama sam sasvim spontano proširila paletu prijateljstava, ovaj put svesna da ću što više starim, sve više upoznavati ljude sa drugačijim životima, sa kojima zbog različitih rasporeda neću moći da budem nerazdvojna, ali koja će da imaju svoju čar. Zapravo, jako je zanimljivo videti sve pravce u kojima život ode u dvadesetim – neki ljudi imaju decu, drugi odlaze u države čija imena ne mogu ni da izgovorim, treći godinama rade, četvrti ganjaju doktorat, peti nikad nisu otišli iz svoje sobe iz detinjstva i, iako sam to oduvek smatrala klišeom, mogućnosti su zaista bezbrojne. Međutim, u razgovorima sa prijateljima sam shvatila da nevažno koliko se naši životi razlikovali, sve nas kopkaju slične boljke i nisam jedina koja se pita živim li život kako treba.

Gde sam ja toliko pogrešila?  Da li će mi za deset godina biti žao što nisam donela drugačiju odluku? Koji je uopšte moj cilj? Samo su neka od pitanja koja sam čula od prijateljica koje su, po mom mišljenju, zapravo na pravom putu i žive normalne živote 20-nešto-godišnjakinja. S druge strane znam da i ja živim sasvim normalan život i da njima izgleda kao da imam sve posloženo, ali u mojoj glavi nije tako i konstantno me kopkaju ista ta anksiozna pitanja, kao i neka dodatna i poprilično specifična poput: Da li je možda trebalo da studiram farmaciju kako mi je predlagala profesorica hemije? (nikad nisam volela hemiju). Zahvaljujući moći algoritma društvenih mreža, koji su moje lajkovanje memova koji prave šalu od ovih gušećih pitanja shvatili kao poziv u pomoć, shvatila sam da ja, i mnogo ljudi oko mene, prolazimo kroz ono što psiholozi nazivaju quarter-life crisis.

Caroline Taborda

Šta je quarter-life crisis? Ne postoji jasna definicija, jer se razlikuje od osobe do osobe, ali ovaj fenomen opisuju kao krizu izazvanu osećajem anksioznosti zbog budućnosti, pravca i kvaliteta života, koja se najčešće doživljava u dvadesetim i ranim tridesetim godinama života. Ovo je sasvim normalan proces kroz koji prolaze mnogi mladi ljudi. Najčešće dolazi u periodu prelaska iz studentskog života u radnu sredinu, a karakterišu ga i druge velike promene poput ulaska u ozbiljnu vezu ili započinajnja porodice. Osobe koje prolaze kroz quarter-life crisis počinju da preispituju svoju svrhu, suočavajući se sa krizom identiteta, pitajući se da li su njihove vrednosti i uverenja ispravni, a posledično teško donose odluke. Sve to prati opšti osećaj nesigurnosti i straha. Ništa ne deluje trajno, a teško je zamisliti šta budućnost nosi. Mene je naziv odmah asocirao na medijski ozloglašenu krizu srednjih godina i prva misao mi je bila: Pa ne želim da kupim motor?. Šta se desilo sa tim da bi dvadesete trebalo da su najbolje godine? Sada bi navodno trebalo da imamo najmanje obaveza i živimo slobodno i rasterećeno – znači li to da postaje gore i da se obaveze i strahovi samo gomilaju? To je pesimistični pogled na život koji ne želim da imam.

Udarac stvarnog života bio je bolan, počevši od naizgled jednostavnih stvari kao što je smišljanje tri obroka svakog dana, pa do onih komplikovanijih, kada shvatiš da zapravo ti sama treba da si obezbediš celi život – da, u ovoj ekonomiji. Ne mogu da mi ne padnu na pamet stariji ljudi, koji vole da pričaju kako su mladi razmaženi, a na našim prostorima imaju i raspad Jugoslavije i rat koji nam dodatno drže iznad glave, budeći osećaj krivice zbog toga što se žalimo da je preteško pronaći posao. Iako, srećom, živimo u miru i imamo pristup do malih luksuza kao što su zabavno piće i Rhode Lip Peptide, mislim da generacija Z živi u izrazito nepovoljnom vremenu za započinjanje samostalnog života, a većina nas je toga svesna, iz čega proizlazi većina nesigurnosti i strah za budućnost.

Caroline Taborda

Nakon i u toku fakulteta izuzetno je teško pronaći posao, a pored veština i znanja, najveći faktor je puka sreća – i tako je svuda. Gubi se i onaj boomerski stav da mladi ne žele da rade. Poznajem nekoliko ljudi koji su odbijeni sa bar 20 poslovnih pozicija, jer je tržište rada prezasićeno. Gen Z je svesna vrednosti rada i ne dozvoljava potlačenost, a sve i da želimo da radimo besplatno, gde bi onda živeli? Cene stanova su neverovatno visoke, Evropski Parlament je objavio statistiku porasta cena smeštaja u Evropskoj Uniji u zadnjih deset godina, beležeći 48.1-postotni porast na ravni EU, porast od 79.9 % u Hrvatskoj i čak 86.2 % u Sloveniji. Ne bih nastavljala sa nabrajanjem ovih deprimirajućih činjenica, jer mislim da je svima jasno da je socio-ekonomska situacija u svetu veoma uticala na psihološko stanje mnogih, ali pre svega mladih ljudi koji sada treba da se osamostale, a nisu sigurni kako.

Teško je živeti bezbrižno iz dana u dan kada uvek u uglu misli imaš goruća pitanja o svojoj budućnosti. Svaka odluka koju donesem deluje kao da će mi obeležiti život, čak i bizarne stvari kao što su da li otići na žurku. Čini mi se da je najveći strah koji gajim strah od starije sebe – da li ću za 20 godina pogledati unazad u ovo vreme i pomisliti da sam sve trebala da uradim drugačije? Quarter-life crisis je takođe dobar prijatelj FOMO-a, a iako bih volela da verujem da se ne poredim s vršnjacima, ovo se savršeno oslikava u mojoj opaski da svi žive drugačije nego ja – znači li to da žive bolje? Da li treba da živim drugačije? Šta propuštam?

Međutim, tipično za generaciju Z, i ove boljke pretvorili smo u šale. Sve memeove i šaljive videe na temu quarter-life crisisa koje sam od prijatelja dobila samo ove nedelje ne bih mogla da prebrojim ni na prste obe ruke. Na neki čudan način su nam kriza i strahovi pružili osećaj zajedništva – postoji nešto veoma umirujuće (ali istovremeno razljućujuće) u tome što svi prolazimo kroz isto. Ono što mi se učinilo posebno zanimljivo je koliko nas je razmatralo opciju postajanja influensera kao izlaz iz ove zagušujuće situacije. To nije zato što mislimo da bi nam PR paket našeg omiljenog brenda rešio sve probleme (iako ne bi bio na odmet), nego zato što je taj pomalo ekstremni način života toliko glamurizovan da verujemo da ti ljudi ne moraju da prolaze kroz probleme nas običnih smrtnika. To me dovodi do razmatranja društvenih mreža kao jednog od uzroka quarter-life crisisa. Moram priznati, ponekad imam sasvim u redu dan koji mi pokvari samo činjenica što nisam na Majorci, ideja koja mi se kao parazit ušunja u mozak tokom naizgled ležernog pregledanja Instagram storyja. Na društvenim mrežama smo konstantno izloženi uvidima u glamurozne živote ljudi koji ne moraju da se brinu o plaćanju sledeće kirije i mislim da je sasvim normalno da to ostaje zabeleženo u našoj podsvesti, jer to smo mogli, ili čak trebali, biti mi (Da me bar nije bilo sramota da snimam za YouTube sa 12 godina!).

Da je ovo istina dokazuje i činjenica da psiholozi kao borbu protiv ovih anksioznih misli predlažu mindfulness, odnosno svesno usmeravanje pažnje na sadašnjost, kao i vođenje dnevnika i druge oblike samorefleksije, koji nas sve okreću od ekrana i teraju da pogledamo unutra i zapravo preispitamo sebe. Važno je zapitati se koji su zapravo naši ciljevi, ko smo mi ustvari i ko želimo da budemo. Takođe, mislim da je veoma važno ostati realističan i definitivno probati ne porediti se s drugima. Kada gledam u prošlost ne ljutim se na svoje odluke, jer verujem da sam u svakom trenutku učinila najbolje što sam mogla, a verujem da će i 70-ogodišnja ja imati pametnija posla od analiziranja odluka donešenih pre pedeset godina.