Sklona sam da verujem da je od svih oblika čovekovog izražavanja film najbliži magiji. Može da zavede, da nas očara, odvede u neku drugu realnost i pokaže novi svet. Međutim, on takođe može da bude i lakmus papir sveta u kom živimo. Da rasvetli bolna mesta, da napipa neuralgične tačke društva, da obeleži neobeležene teritorije, da kritikuje, preispituje, pozove… U tekstu „Pred subjektivnim ogledalom: igram se pripadnika generacije” Makavejev je skrenuo pažnju na to da jedna „pojava može da ima onoliko likova koliko je očiju posmatraju. Nisam rekao upola manje, jer svako od nas može da ima i više od dva oka, recimo skeptično oko, pa optimistično oko, pa suzno oko i to suzno rastuženo i razočarano, i suzno okvašeno radosnicama, sve je to vrlo vrlo komplikovano”.
Sve te oči jesu film, hiljade i hiljade filmova, među kojima su i oni iz crnog talasa. Taj kratki plodonosni period otvorio je svako od ovih očiju i gledao u realnost ne plašeći se da kaže šta u njoj vidi. Etički, politički, estetski hrabar i progresivan, ovaj period je verovatno najdragocenije kinematografsko nasleđe koje kao region imamo, i to ono koje nas, ako slučajno zaboravimo ko smo i šta umemo, podseti.
Zato smo se, „pred subjektivnim ogledalom”, vratili decenijama unazad u legendarne naslove ove epohe od „Skupljača perja” do „Ponedeljka ili utorka”. Da ih se prisetimo i oživimo, ali ne da bismo gledali nostalgično unazad nego kritičnije razmišljali unapred i prisetili se da je uloga umetnosti da nas probudi iz učmalosti, samoprezira, samozadovoljstva ali i samosabotaže. Filmovi crnog talasa su hrabri, eksperimentalni, živi, besni, erotični, politični, surovi i iskreno ljudski, i u danima kada je kultura posebno na udaru represivnih i regresivnih politika vredi podsetiti se da film nije bekstvo, već otpor. Pripadnici nove generacije glumaca Hana Selimović, Andrija Kuzmanović, Judita Franković Brdar, Slaven Došlo, Matej Zemljič i Jovana Stojiljković našli su se u ulogama protagonista crnotalasnih filmova, i razgovarali smo sa njima o stanju u društvu i kulturi, angažovanosti filma, o (ne)uslovima, kako postići autorsku hrabrost danas i zašto uprkos svemu film ostaje magičan?
„Prema tome, sve što nam se događa, i dobro i loše, ide nam u rok službe. Znači, svaka katastrofa, ako si kreativan a ne uspeš da je pretvoriš u svoju prednost u sledećem potezu, tvoj je neuspeh. Prema tome, niko nema pravo da plače što su mu oduzeli hleb ili što su ga sjebali. To je u filmu tako. I, jednostavno, ti imaš to što si izgutao, vatru koju si izgutao u jednom trenutku. Ta vatra treba da zasija u tvom sledećem filmu i da se pretvori u neko sunce. Ako to ne uspeš, onda jebi ga. Onda imaš čir u stomaku. To je isto vatra, samo psihosomatska, i onda umreš i istopiš se.”
Dušan Makavejev, zabeležio Živojin Pavlović, Belina sutra, Prosveta, Beograd, 1983, str. 369
Judita: Nisam bila tu kad si ti snimao, deluje kao da ti je bilo prezabavno! Kako je prošlo s ovcama (smeh)?
Matej: Super je bilo! Brzo, profesionalno, jednostavno, samo s tim ovcama je bilo komplikacija. Nisu bile saradljive kako smo zamislili, ali fotografije su uspele. Trebalo je da snimimo neki making of s ovcama, bilo bi odlično!
Judita: Ne znam da li znaš, ali mi smo snimali s ovcama onaj kratki film sa Sonjom Prosenc.
Matej: Gledao sam ga! Odličan je.
Judita: Da, i tamo smo imali gomilu ovaca, ali stvarno, one se ne daju, baš ih briga, što uhvatiš – uhvatiš. I meni je mačka bila slabo kooperativna. Kažu često: „Nemoj glumca sa životinjama i s decom“, to je nekako nepisano pravilo, a mi oboje dobili životinje. Tako su nas i spojili jer volimo izazove (smeh).
Matej: Zapravo, imamo još jednu vezu. Zajedno smo osvojili nagradu u Portorožu. Ja za „Posledice“ za najbolju mušku ulogu, ti za „Izbrisana“ za najbolju žensku. Svašta nas povezuje, a, eto, nikako da se upoznamo uživo.
Judita: Jao, ja se toga baš sećam. Te godine došla sam u Portorož praktično sama, samo je Marko išao sa mnom, a vi ste bili baš super ekipa. Moja ekipa nije mogla da dođe i bila je totalna kontra između mene koja tamo sedim sama i vas koji navijate jedni za druge. Super ekipica, produkcija Temporama, ja sam posle s njima radila film Ida Who Sang So Badly Even the Dead Rose Up and Joined Her in Song sjajne mlade rediteljke Ester Ivakić i jako su divni, produkcija prelepa. Mladi producenti, jako cool.
Matej: Oba ta naša filma bila su dosta uspešna te godine. To je bilo 2018, ali mi se čini kao da je bilo mnogo ranije, čim je nešto pre korone, deluje predaleko (smeh). Kako god bilo, pogledao sam posle tvoj film i super si to odglumila.
Ljubavni slučaj ili tragedija službenice PTT, 1967, Dušan Makavejev, Pored filma Misterije organizma”, ovo ostvarenje spada među najznačajnija dela crnog talasa i jedan je od odraza seksualne revolucije u tadašnjoj jugoslovenskoj kinematografiji. Kao i mnogi drugi filmovi crnog talasa, prikazuje mračne aspekte života u tadašnjoj Jugoslaviji. istražujući teme seksa, nasilja i smrti, pričemu kombinuje igrane i dokumentarne scene.
Judita: Da, to je bio film „Izbrisana” Mihe Mazzinija, a Frljić je takođe radio predstavu na ovu temu. To je slovenačka priča, kada su se Slovenci odvojili od Juge, i bilo je mnogo mešovitih parova, moralo se prijaviti. Ali ta informacija je, onako, izlazila na kapaljku, i ako se nisi prijavio u roku koji su odredili, doslovno bi došao na šalter negde i oni bi ti precrtali ličnu kartu. Bilo je i u našoj filmskoj ekipi ljudi koji su bili ti, precrtani. Bilo je strašnih priča; komšije, recimo, saznaju da su stan do njih „precrtani” i onda bi im promenili bravu i uzeli stan, jer jednostavno nisi zvanično pripadao toj državi. Ne možeš ništa, jer ako se javiš, oni te deportuju, tako da su ljudi živeli van sistema. Bilo je užasnih priča. Nego, Matej, ti sada radiš ili se odmaraš?
Matej: Trenutno se ovih par dana odmaram, ali inače igram devet predstava u Sloveniji koje stalno izvodim.
Judita: A imaš negde angažman?
Matej: Ne više. Bio sam par godina u Gradskom pozorištu i posle toga sam odlučio da dam otkaz i budem frilenser – i odlično se osećam.
Judita: Je l’ ti to teže ili lakše?
Matej: Većina slovenskih glumaca želela bi stalnu platu i ansambl, ali meni je sada bolje. Radim puno, ali osećam se slobodnije. Zanimljivije mi je da radim s različitim ljudima i ansamblima, što me kao glumca bolje razvija.
Judita: I možeš više da biraš, da. Super mi je što to kažeš jer je retko da neko to bira, ja sam isto ceo život slobodnjak. Nikada nisam bila u ansamblu. Kod nas je vrlo slično, ima puno glumaca – Zagreb, Osijek, Rijeka, Split – svi imaju svoje akademije i još privatne, pa je mnogo glumaca, tako da razumem tu želju za pripadanjem pozorištu, ali ja nikada nisam želela da glumim na angažman. Ljudi kad to čuju uvek te nekako malo sažaljevaju (smeh), kao: „Pa dobra si glumica, pa zovu li te?!”. Ali ja ne želim da me zovu. I naravno da je to neka samo načelna sloboda, ali čini mi se da imam više prostora za manevrisanje i da zbog toga ostajem budna. A mislim da i glumci iz ansambla dobro reaguju kada dođe neko sa strane. Među sobom unesemo neku novu energiju.
Matej: Da, zdravo je, i meni se tako čini. Iako, slažem se da se ljudi, kad nemaš „svoje” pozorište, ponašaju kao da si malo jadan (smeh) i kao: „Biće, polako”. Mnogi to ne razumeju. Svakako, otkad sam frilenser, svoj posao doživljavam malo šire. Ne gledam da je sve samo pozorište, film i serija, nego radim više stvari. Predajem, vodim događaje, držim radionice. U početku mi je bilo strašno, ali rekao sam sebi da moram da izađem iz zone komfora. Otvaraju se stvari, a mislim da me prihvatanje toga čini boljim čovekom i glumcem. Ti, radiš li sad na nečemu?
Judita: Super je da čovek uzme vreme za sebe. Ni kao mlađa nisam bila neki pohlepan tip, uvek sam znala i da se odmorim i da ne prihvatim sve, nikada te pauze nisam doživljavala kao drame, već kao vreme za rad na sebi. Tokom korone to mi je bilo super, pre toga sam radila jako mnogo i odjednom stop. Čitaš knjigu, kuvaš, radiš jogu. I onda kako su se svi projekti zgusnuli posle, stvarno sam intenzivno radila. Nikada nisam imala dve godine unapred projekte, a tada jesam, i prošle godine u oktobru shvatila sam da sam jako nervozna i da nemam šta da dam. Otvorile su se sjajne stvari, ali sam odbijala sve nove projekte. Jednostavno nisam mogla. I stalno sam sebi govorila: „Moram da se napunim”, kao, energijom, ali ja sam se zapravo morala isprazniti od toliko podražaja. Treba znati uzeti vreme za sebe, ništa neće propasti.
Matej: Slažem se. Trenutno nemam ništa novo, trebalo bi da radim neku seriju, ali za sada igram u devet predstava i odlučio sam da se fokusiram samo na to. U oktobru sam imao čak 30 izvođenja, a bilo je dana kad sam igrao i po tri dnevno, i to mi je stvarno bilo dosta (smeh). Ali već sam u pregovorima za sledeću godinu.
Tri, 1965 (Aleksandar Saša Petrović) Film strukturiran kao triptih – tri priče koje se dešavaju na početku, sredini i kraju Drugog svetskog rata bavi se Miloševim suočavanjem sa besmislom smrti i moralnim dilemama. 1966. Film je nominovan za Oskara u kategoriji najboljeg filma na stranom jeziku Karirana košulja dugih rukava, pamučne pantalone, kožni kaiš i kaput od vune, arhiv kostimografkinje
Judita: Neophodno je malo uzeti pauzu. Mnogi kažu: „To je posao” i razumem, to jeste posao, ali ne onaj u kojem ti se ne da i u kojem si izgoreo, a nastavljaš. Treba da postoji dvosmerna razmena energije, kreativnosti, ideja.
Matej: Imaš li taj momenat da te strah da kažeš „ne” i odbiješ projekat? I da misliš kako ništa novo neće doći, svi će te zaboraviti ako odbiješ? (smeh)
Judita: Odbijam ja projekte. Ako osećam da to nije to, verovatno i nije. Intuitivna sam i to me spašava. Ali primećujem kod mladih ljudi taj neki strah. To je nešto čega treba da se oslobodiš, jer je kočnica. Onda pređeš u kalkulisanje, a ako je tako, moraš biti vešt da sve odigraš u svoju korist. Inače će razočaranje biti veće. A ako ne kalkulišeš, onda si jednostavno čistog srca ušao u nešto, uradiš pa šta bude. Najčešće bude okej i otvore se neki novi projekti.
Matej: I ja isto tako vidim naš život i posao, kroz neku energiju. Ako si na frekvenciji mira i znaš zašto nešto želiš ili ne želiš, ponude same dolaze. To mi se pokazalo više puta, kad sam bio dobro sa sobom, dođu stvari koje mogu da biram. Ako reagujem iz straha, onda nema ničega. Ne treba biti opsednut projektima. Meni je smešno jer u Ljubljani, kad sretneš nekoga iz naše branše, svi te prvo pitaju: „Na čemu radiš?”, a ne kako si (smeh). Ako kažeš „ništa”, odmah je loše.
Judita: U pravu si, i ja sam to znala da testiram.
Matej: Najviše kreativnosti dođe kad imam toliko vremena da ne znam šta ću sa sobom; tada se otvaraju ideje i pristupi koji inače ne bi nastali. Za naš posao mislim da je neophodno da s vremena na vreme odložimo neke stvari kako bismo mogli da unesemo nove likove. Kako ti se čini situacija za mlade glumce u Hrvatskoj?
Judita: Dolce far niente filozofija… Što se tiče prilika, ono što sam ja primetila je da se sve svede na tebe. To je teško prihvatiti jer to znači da si ti odgovoran, ali tako je. Meni se kod glume najviše sviđa to što mogu da napredujem. Postoje likovi na kojima bih mogla da „jašem” ceo život, ali to me nikad nije zanimalo. Gluma me primarno zanimala zato što mogu da „kopam”. U jednom trenutku mi se učinilo da brzo dođeš do plafona. Uradiš nešto dobro i odmah te zovu da igraš to isto. To mi je uvek bio turn off, osim ako nije uloga koju mogu da nadogradim. Moja prva uloga bila je u tinejdžerskoj seriji „Kad zvoni?” i tamo sam glumila nešto što nisam, neku razrednu koketu, roditelji joj imaju para, ona bi želela da bude voditeljka/glumica/pevačica i bilo mi je super. Nakon toga su u Hrvatskoj počeli da snimaju jako loše sitkome i zvali su me za ulogu misice, ali sam odbila. Onda su mi rekli: „Šta ti misliš ko si da odbijaš uloge, niko te više neće zvati.” Tada mi se učinilo da brzo dođeš do plafona. Mogu da razumem da glumci upadnu u apatiju i zato je važno čuvati se da u to ne sklizneš. Grozna su i teška vremena, i pitaš se zašto ne bi samo zaradio novac na bilo čemu. Potpuno to razumem, ali se trudim da se zaštitim. Jedno vreme bila sam frustrirana, i tako može neko vreme, ali od toga ništa ne nastaje. A možeš i da menjaš stvari, da pokrećeš nešto. Shvatila sam da mi prija da se vratim na početke, na čisti teatar, dve stolice i glumačku veštinu. Pokrenula sam umetničku organizaciju s koleginicom Vlatkom Vorkapić i predstava koju sada radim je upravo to. Minimalno scenografije, kostima, samo priča.
Matej: Meni je, iskreno, vrlo teško da govorim o tome kako je u Ljubljani kad sam svestan kakva je situacija, recimo, ovde u Beogradu i s kakvim se problemima kolege susreću.
U Ljubljani se mnogo radi, snima se, ima projekata, ali to ne znači da mi u Sloveniji treba da budemo zadovoljni samo zato što je negde drugde teže. Treba biti snalažljiv i super je ako te zanima više stvari. Teško je preživeti samo od pozorišta, ne treba se plašiti da istražuješ sve što te zanima. Biram da eksperimentišem i to mi omogućava da živim dostojanstveno. Uvek bih birao pozorište i snimanja, ali svuda je teško jer mislim da honorari jednostavno ne prate vreme u kojem živimo.
Ples v dežju, 1961 (Boštjan Hladnik) Judita Franković Brdar našla se u ulozi Maruše koja pokušava da navigira kroz svoju glumačku karijeru, i komplikovan odnos sa partnerom Peterom. „Ples v dežju” se smatra jednim od prvih filmova koji su obeležili novi talas jugoslovenske kinematografije. Judita nosi majicu i suknju od tila, stilizovane sa topom i kratkim pantalona od tvida i lakirane cipele s visokom potpeticom, Chanel
Judita: Grozna su vremena, iskreno, baš se u njima i ne snalazim. Shvatila sam da sam više tip koji će delima pokazivati u šta veruje. Nisam glasna, ali sam osetila da imam odgovornost za neke stvari i nisam znala šta da radim s tim. Onda sam shvatila da ja imam drugačiji način da pokažem vrednosti u koje verujem. I verujem da pojedinac menja stvari. Primi se nečega i uradi to, možda će uticati na nekoga.
Matej: Slažem se. Stvarno sam srećan zbog svega što se dešava u Ljubljani i jako sam ponosan na svoje kolege. Mislim da imamo sjajne glumce i reditelje i izuzetno sam ponosan na slovenačko pozorište.
Judita: Imamo sreće što živimo od svog posla i treba to s vremena na vreme da se setimo. Meni je baš divno što smo radili ovaj projekat sada, i uopšte ideja Vogue Adria jer je povezala naše krajeve. Otvorila je priliku da se ponovo upoznamo. Malo smo se podelili i mislim da je to u redu, ali treba da se ponovo povežemo. Ne romantizujem ništa, treba gledati u budućnost, ali osnova koju imamo je sjajna. Kao, recimo, Crni talas i to nasleđe. Crni talas doneo je slobodu u izražavanju, a represivne situacije rađaju neverovatne stvari. Ljudi su borci, i tu negde leži naša odgovornost da promovišemo ideju zajedništva i slobode. Svetska situacija je užasna, ali se nadam da iz nje može proizaći otpor, a on, nadam se, nova kreativnost. Biće sve to u redu.
Matej: Mislim da je ovo što si rekla stvarno veoma važno, jer živimo u teškim vremenima i zato smatram da je ovo sjajno. Crni talas može da nas podseti koliko je u umetnosti ključno da ne tražimo udobnost, već istinu. To je dokaz da umetnost može postojati kao moralni kompas društva.
Ponedjeljak ili utorak, 1966.(Vatroslav Mimica)Vatroslav Mimica je pokušao da oslika unutrašnji život pojedinca, tok svesti i podsvesi, snova i razmišljanja, koristeći dve tehnike crno-belu i kolor filmsku fotografiju, čime se potvrđuje umetnička hrabrost eksperimentisanja crnotalasnih autora.Pamučno mornarsko odelo i kapa, kravata i kožne cipele, arhiv kostimografkinje
Talenti: Hana Selimović, Jovana Stojiljković, Judita Franković Brdar, Slaven Došlo, Andrija Kuzmanovic, Matej Zemljic
Kostim: Suna Kažić
Šminka: Irena Miletić
Kosa: Milena Maršić
Set dizajn: Sandra Subic
Set dekor: Vitomir Kovačević
Produkcija: Teona Milićević, Marita Bobelj
Asistent fotografa: Darko Sretic
Asistent kostima i mode: Anastasija Jovanovic
Asistent šminke: Nemanja Radočaj
Rasveta: Etar Film
Zahvaljujemo restoranu Trišešira, Maši, Stevi i Steli, kao i Farmi ovaca Milošević
