Gledali smo Proces Peliko i sve što imamo da kažemo je: OVO JE BITEF!

Zahvaljujući izdanju samoorganizovanog festivala ne:Bitef 2025 koji je, održan nakon što se prvi put za svojih šest decenija institucionalni Bitef nije desio, publika sa ovih prostora mogla je ekskluzivno da gleda Proces Peliko, po mišljenju svetske kritike jednu od najuzbudljivijih predstava u ovoj godini, i to potpuno besplatno. Ne volim floskule, ali Beograd je u ponedeljak zaista bio svet. Više od četiri sata dugo, slojevito dramatizovano suđenje silovateljima Francuskinje Gisèle Pelicot izvedeno je na sceni Mata Milošević Fakulteta dramskih umetnosti. Međutim, u duhu slogana, koji kaže da je Bitef tamo gde se okupimo, otvaranje festivala pratilo se širom regiona putem direktnog online prenosa, kao i kroz samoorganizovana, javna zajednička gledanja u Novom Sadu, Ljubljani i Skoplju.

Siguran sam da ne postoji osoba koja ne zna za Gisèle Pelicot, nakon što se odrekla prava na anonimnost kako bi osigurala javno suđenje svom bivšem mužu, Dominique Pelicotu, koji ju je drogirao do izbezumljenja i pozivao nepoznate muškarace na internet forumima da je siluju skoro deceniju od 2011. godine u južnom selu Mazan. U decembru 2024. godine osuđen je na 20 godina zatvora, a presude krivice su donete za svih 51 optuženih muškaraca. Gisèle Pelicot, koja je na sudu rekla da želi da „celo društvo bude svedok“ i da „sramota mora promeniti stranu“, odlikovana je najvišim francuskim građanskim odlikovanjem, Legijom časti, kao priznanjem za njenu odlučnost da razotkrije i promeni ono što je nazvala „mačo, patrijarhalnim društvom koje trivijalizuje silovanje“.

Photo: Jelena Janković

Četvoročasovnu predstavu režirao je Milo Rau, švajcarski reditelj i dramaturg poznat po svojim pozorišnim interpretacijama sudskih postupaka, uključujući moskovsko suđenje ruskoj punk grupi Pussy Riot i suđenje rumunskom diktatoru Nicolaeu Ceaușescu. U toku stvaranja predstave, kreativni tim, sve vreme, ima podršku advokata Gisèle Pelicot, kao i feminističkih grupa, a sam Rau kaže da se osećao primoran da suđenje pretvori u pozorišni komad. Produkcija se oslanja na ogromnu količinu materijala – 600 sati suđenja, hiljade fotografija i video-zapisa, stručnih mišljenja, svedočenja, arhive. 

Detaljno smo istražili čitav pejzaž, a zatim naslikali sopstvenu sliku. Trudili smo se da zadržimo celinu – u svoj njenoj složenosti, svedoči Servane Dècle, dramaturškinja i ko-autorka komada, koja i na pitanje kakav je osećaj sarađivati sa nekim poput reditelja koji poseduje tako snažan autorski izraz, kaže: Mnogo sam naučila i još uvek učim uz njega! Takođe je neverovatno, kao mladoj umetnici, imati toliku korist od poverenja koje ljudi imaju u Milov rad. Osećam zahvalnost; i mislim da je na ovu temu rad u muškom–ženskom tandemu mnogo doprineo samom procesu.

Photo: Jelena Janković

Dok Svetlana Bojković još na početku izgovara reči: U sudnici u Avignonu na zidu visi apstraktna tapiserija koja prikazuje planinu Mont Ventoux, shvatam da je to zapravo ista ona zamrznuta ilustracija malenog, pitoreksnog sela Mazan u kome se desio stravični događaj, u koju sam gledao pre početka streaminga predstave na YouTube kanalu. Srećan sam da je nama koji smo bili sprečeni da prisustvujemo predstavi, ipak omogućeno da je vidimo, makar i preko ekrana laptopa. Uvek se plašim kamere u pozorišnoj sali, međutim ovoga puta mi ne smeta, naprotiv, doprinosi doživljaju. Imam utisak da reči koje slušam odzvanjaju još jače sa scene i da ta sveprisutna voajerska potreba čoveka da sazna na šta je sve ljudski rod spreman, postaje bizarno još veća, ali samim tim i potresnija.

Photo: Jelena Janković

U prvi mah, ali zaista na kratko, pomišljam kao da je u pitanju još jedna u nizu sličnih true crime priča, međutim, ubrzo shvatam da je mnogo potresnije, bolnije i zastrašujuće. Da sama priča prevazilazi činjenicu da se to dešava ljudima koje ne poznajemo i počinjem da uviđam da se radi o svima nama. O meni. Dok traje neprekidni rafel reči, činjenica i podataka shvatam koliko smo kao ljudi, skoro pa svi “osuđeni” i svedeni na taj jedan izveštaj, sudski dokaz, iskaz, saopštenje. Potresa me činjenica koliko je sve što je preživela jedna žena, ljudsko biće – brutalno, nasilno, nastrano. Mislim da potresa i učesnike u ovom procesu. Čini mi se da niko ne može “samo” to da pročita. Da svi gutaju knedle i teško se nose s tekstom. Samim tim, ovaj čin postaje uzvišen, postaje umetnost kojoj se divimo, umetnost koja prevazilazi samu sebe.

Photo: Jelena Janković

Predstava se zapravo bavi unakrsnim ispitivanjem optuženih muškaraca, kao i njihovim početnim ispitivanjem od strane policije, pokazujući njihovu promenljivu svest o tome šta je u pitanju. Autori su stvorili delo koje koristi doslovne izvode iz stvarnih sudskih dokumenata, policijskih dosijea, psihijatrijskih izveštaja, online prepiski, kao i novinskih komentara, kako bi stvorili poseban narativ koji se odupire tradicionalnim pozorišnim formatima, umesto toga se odlučujući za minimalističku i svedenu postavku, u kojoj glumci posvećeno čitaju gomilu tog matarijala. Na taj način se bez greške, dodatno naglašava upravo ta sirovost, ali i surovost svedočanstava koja su pred nama. Kako sam reditelj priznaje, ovo delo mu nedvosmisleno ukazuje na činjenicu do koje mere je silovanje “sveprisutno” u društvu. U tom kontekstu, beogradsko izvođenje ovog velikog scenskog događaja podiže efekte pozorišnog čina na još veći nivo, uzimajujući u obzir okolnosti i uslove u kojima se ovogodišnji ne:Bitef odvija. Doprinos takvom meta iskoraku sasvim sigurno pojačava i pojava Milene Radulović u ulozi sutkinje-naratorke, s obzirom na to da se radi o glumici koja se već pet godina bezuspešno bori sa pravnim sistemom, pokušavajući da dokaže krivicu svog nekadašnjeg učitelja glume Miroslava Aleksića, koji je optužen za niz silovanja svojih učenica.

Photo: Jelena Janković

Kako su se četiri meseca sudskih postupaka, koja su duboko potresla francusko društvo i odjeknula daleko van njegovih granica, mogla kondenzovati u četiri sata na sceni? Kako su se mogli izbeći svi tragovi spektakla ili senzacionalizma? Gisèle nam je otvorila vrata i zatražila da se gleda. Mi pokušavamo da uradimo isto. Ceo slučaj govori o slojevitosti običnog i izuzetnog, poznatog i nezamislivog. Ti muškarci imaju obične živote, sve dok ne čujete za njihove traume, njihove postupke ili njihove onlajn prepiske; silovanje je nažalost često, ali ovaj slučaj zapravo nije. U oratorijumu se krećemo između tih stvarnosti, tako Dècle objašnjava sam postupak i proces rada koji su primenjivali na ovom zahtevnom projektu uz svesni rizik da svakog časa mogu da skliznu u egzibicionizam. Međutim, njega nije bilo ni u tragovima, jer je autorski tim iz minuta u minut davao precizne odgovore na sva pitanja, sa nepokolebljivom strogošću i apsolutnom verom u moć pozorišta, umetničke forme koja je suštinski povezana sa pravdom od svog nastajanja i grčkog porekla. Ne mogu ni da zamislim kakav je osećaj imala publika u Francuskoj, na samo korak od sudnice u Avignonu gde se održavalo pravo suđenje. Za spektakularno izvođenje i zagarantovanu katarzu nije bila potrebna scenografija; sve se odvijalo kroz izgovaranje reči. Na goloj sceni, u dva reda klupa postavljenih levo i desno od scene, kao u sudnici, sedeli su glumci obučeni u tamno. Baš kao i u Beogradu.

Photo: Jelena Janković

Tako su se Svetlana Bojković, Vesna Trivalić, Marija Opsenica, Tihomir Stanić, Milena Radulović, Nada Šargin, Bojan Bulatović, Ljiljana Bralović, Nebojša Romčević, Igor Koruga, Jelena Ivetić, Nikita Milivojević, Marko Grabež, Jelena Mijović, Gabor Pongo, Eva Voštinić, Emina Spahić, Branislav Trifunović, Matija Stefanović, Nedim Nezirović, Jelena Stupljanin, Tamara Jovanović, Miloš Timotijević, Anđelka Nikolić, Milan Marić, Nela Antonović i Milena Bogavac smenjivali na sceni i čitajući nam poput horor priče za laku noć sagu o posrnuću jedne civilizicije.

Suđenje Peliko je nesumnjivo događaj koji je skrenuo svu svetsku medijsku pažnju. Kao u sociološkoj studiji, ono demonstrira da su u sasvim normalnom zapadnoevropskom gradu – malom selu na jugu Francuske – sasvim obični muškarci iz svih društvenih slojeva i starosnih grupa sposobni za možda najekstremniji zločin: višestruko silovanje nesvesne žene. Odluka Gisèle Pelicot da svoje suđenje učini javnom učinila ju je simboličnom figurom koja je zauvek promenila percepciju žrtve.

Photo: Jelena Janković

Uz inscenirano čitanje izjava i ispitivanja sa suđenja, veče čitanja transkripata u vidu predstave Proces Peliko odaje počast njoj samoj. Međutim, misao koja mi dugo ostaje u glavi nakon gledanje ove duboko potresne iscenacije je jedno veliko pitanje: Da li je sama umetnost prestala da postoji u oblicima u kojoj je prepoznajemo, s obzirom na to da je sami život postao daleko više slojevit i nepredvidiv? Da li to znači da ćemo u budućnosti zaista morati da se pomirimo sa činjenicom da se granica između dokumentarnosti i kreacije uveliko izbrisala i da je život pobedio maštu, jer odavno je došlo vreme da ljudi ne mogu ni da zamisle sve ono što zaista može i da se desi? U tom smislu, ovo što se dogodilo u ponedeljak veče zaslužuje stajaće ovacije, pre svega Milošu Loliću i njegovim saradnicima, ali upredo i istorijskom događaju u vidu rađanja jednog novog, drugačijeg, istinski provokativnog festivala, koji se, čini mi se, posle mnogo godina tapkanja u mestu, vratio samom sebi, tamo gde i pripada: novim pozorišnim tendencijama.

Photo: Jelena Janković