U prvom redu sa Vedranom Božinović: Zašto osnovna ljudska prava danas zvuče kao pobuna

U vremenu u kojem se velike reči lako troše, a pojmovi poput slobode, dostojanstva i ljudskih prava klize ka apstrakciji, umetnički izraz Vedrane Božinović uporno ih vraća u telo, glas i odgovornost. Po svom osnovnom pozivu glumica, ali i dramaturškinja, dvostruka dobitnica Sterijine nagrade za dramaturgiju (Hasanaginica, M.I.R.A.), Božinović se već godinama kreće po rubovima forme, jezika i sistema – tamo gde umetnost prestaje da bude sigurno mesto i postaje prostor etičkog rizika. Povod za razgovor je predstava Utopija, nastala u Novosadskom pozorištu, u režiji Andraša Urbana. U njenom središtu nalazi se Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima, dokument star više od sedam decenija, koji danas, izgovoren na sceni, zvuči gotovo subverzivno, kao da ne pripada svetu koji ga je formalno prihvatio. Kroz glumačko telo i preciznu dramaturšku strukturu, pravni tekst postaje emotivno i društveno ogledalo vremena u kojem živimo.

U razgovoru za Vogue Adria, Vedrana Božinović govori o dramaturgiji kao o zagonetki bez konačnog rešenja, o pozorištu kao prostoru dostojanstva koji ne sme biti sveden na bezbednu dekoraciju, o feminizmu koji se ne nosi kao parola već živi kao lični i profesionalni izbor, kao i o saradnji sa rediteljem Andrašem Urbanom, u kojoj se brišu granice između poezije, performansa i pobune.

Predstavu Utopia sam gledala na pozorišnom festivalu Desite Central Station, a zatim u Novosadskom pozorištu, to su bile radne verzije predstave u nastajanju. Kako se menja tvoj odnos kao dramaturškinje u trenutku kada proces mora da se zaokruži i preda publici?

Prvi trenutak kada na predstavu uđe osoba koja je spoljašnje telo, neko ko nije stalno na probama, nego neko ko dođe da pogleda predstavu u određenoj fazi, za mene kao glumicu je to premijera. Trebalo mi je puno vremena da osvestim da mi premijeri dajemo prevelik značaj. Premijera je za onoga ko predstavu gleda prvi put i dvadeseto izvođenje. I zaslužuje da gleda glumce koji izvode predstavu sa jednakim uzbuđenjem i radošću kao što su to radili prvi put. Da ne kažem, trebalo bi da gleda istu predstavu. Meni su izvođenja u Subotici na Desire-u i u Novom Sadu kasnije bila jednako važna kao i ovo sada, dakle zvanična premijera za 52. rođendan Novosadskog pozorišta. Predstava je rasla, to je sigurno. Prvi put sam imala priliku da dva puta imam neki energetski i svaki drugi feedback publike i na sreću svaki put smo dobili još snažniju potvrdu koliko je važno da se izgovori i čuje tekst univerzalne deklaracije o ljudskim pravima. Na predstavi vidiš ljude koji već na drugom članu…

Shvate da ništa ne važi.

Tako je, zapitaju se gde mi to živimo. Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima je dokument koji je preveden na više od 500 jezika. Može se naći na internetu jednim klikom. Potpisnice su sve zemlje članice UN. Dokument je star sedamdeset godina. Napravljen kao okvir civiliziranog društvenog poretka. A danas zvuči kao da je zaverenički manifest. Kao nešto što je nastalo u potpunoj ilegali. Kao poziv za rušenje sistema. To je takva ironija. I neverovatan apsurd.

U središtu predstave je glumica Gabrijela Crnković koja taj tekst izgovara. Kako si razmišljala o glumačkom telu u ovom procesu, kao prostoru političkog i emotivnog?

Deklaracija je pravni dokument, napisan suvim, pravnim jezikom. Mislim da je Andraš uspeo da u njemu pronađe poetičnost i bol. Uspeo je da postigne da ga zaista čujemo. Gabrijela je nevjrovatna glumica. Kada ona kaže da se sva ljudska bića rađaju slobodna i jednaka u dostojanstvu i pravima, to odjekne. Skoro kao optužba. I nastavi se tako sve do kraja. Gabrijela je i glumica neke lude, vulkanske energije. Učini da se naježiš. Da te se tiče. Da skoro počneš da plačeš. To je veliko umeće jer je ovaj tekst lišen emocija. Mislim da su Andraš i Gabrijela radeći zajedno uspeli da sa tih 30 članova Deklaracije osveste vreme u kome živimo. Za svakog čoveka koji promišlja svet oko sebe ovo jeste vreme apsurda. Kao da se sve što smo do sada znali i u šta smo verovali ruši. Naš svet se ruši. I u tom rušenju se otkriva koliko smo, kao ta ljudska bića koja se rađaju slobodna i jednaka u dostojanstvu i pravima, ranjivi i nezaštićeni. Nas više ne štiti ništa. Toliko se sve pervertiralo da ni ne znam u kom se istorijskom trenutku nalazimo.

Povezano: Maša Dakić o monodrami koja je pokrenula reformu zakona o seksualnom zlostavljanju i za koju je teško pronaći kartu

Tekst je kao materijal koji se neprestano rasklapa i sklapa. Kako vidiš dramaturgiju danas kao arhitekturu, kao živ organizam ili kao nešto treće?

Nisam dramaturškinja po pozivu, nemam zanat, a mislim da je zanat veoma važan i jako ga poštujem. Može da me “vadi“ samo iskustvo koje imam kao glumica, ali i dugogodišnje spisateljsko iskustvo. Mislim da glumci razmišljaju drugačije. Ne bolje ili gore, samo drugačije. Kao glumica se nisam bavila celinama. I tek sam na svojoj prvoj predstavi, na Simovićevoj Hasanaginici koju sam radila u Novosadskom pozorištu sa Andrašem, shvatila šta znači baviti se celinom. Ono što je mene privuklo dramaturgiji, zvučaće naivno, ali je tako, jeste moja ljubav prema zagonetkama. Svaki komad je kao neki ogromni puzzle. Reditelj kaže koji deo te slike želi da prikaže, a ti, kao dramaturškinja, treba da si svesna cele slike, da nađeš sve delove koje reditelj želi da osvetli, ali i da koristiš gomilu delova koji nikada i nisu bili deo prvobitne slike, a ipak s njom imaju veze. Ludilo. Uzbudljivo je. Ulaziš u slepe ulice, tražiš put kako da se vratiš, lutaš, i tražiš, i ne spavaš, i slušaš, i gledaš, i slažeš, i razlažeš, i sklapaš, i nikad nemaš pojma da li će funkcionisati. U svemu tome, nisam sigurna da može biti samo ahitektura, jer je struktura svakog komada gotovo kao vrat one dugačke kristalne čaše za posebne prilike iz regala i ne možeš na nju da kačiš tegove, moraš da paziš šta i koliko kačiš, a to je nekad i stvar intuicije, ne samo pravila. Osetljivo je. A opet živ organizam se otme, pa živi svoj život. A ni to ne može. Ne znam. Nisam neko ko radi po pravilima, niti imam neka prečvrsta uverenja kako se nešto radi. Mnogo proveravam – kako se to igra, kako se to kaže, može li da se kaže, po nekom glumačkom iskustvu gledam da li to radi ili ne radi. I odigram sve likove (smeh).

Photo: Roland Bajari

Tvoja saradnja sa Urbanom često briše granice koje postoje između poezije, performansa i pobune. Kako izgleda vaša saradnja?

Nikada to nije mirno more. Urban u jednoj rečenici može da sagradi i razgradi čitav svet, što je fenomenalno, jer nema utabanih puteva. Ali nije lako za pratiti. Ponovo – kao glumica ne verujem u demokratiju u pozorištu. Pogotovo ne verujem u demokratiju u okviru jednog pozorišnog procesa. Za mene je reditelj glavni, i tu nema priče o inferiornosti nego o redu. Ne razumem generalno taj sukob na liniji ko je najvažniji u pozorištu ili pozorišnoj predstavi. Nikad se nisam osećala inferiorno kao izvođač. Ili superiorno kao autor. Izazov je ispoštovati nečiju viziju, a istovremeno doneti ono gde si ti najjači. Volela bih da sam saradnica koja reditelju omogućava da leti. Volela bih… Ali ni meni emocionalno to nikad nisu laki procesi. U smislu nekog rada na sebi. Nije uvek lako sebe razgrađivati zajedno sa komadom. Mislim da su mi kao glumici upravo najviše koristile probe koje sam radila kao dramaturg. Što možda jeste apsurdno, ali je tako. Najbolji opis naše saradnje, i meni najdraži, jeste da sam čarobnjakov šegrt. I ta mi pozicija divno odgovara.

U Novosadskom pozorištu si kao dramaturškinja radila i Hasanaginicu koju pamtim kao neprekinuti ženski jauk. Tada si prvi put bila u ulozi dramaturškinje. Na koji način ti je važno to pozorište kao umetnički dom?

Oba pozorišta u kojima bih ovoga trenutka prešla kao glumica su vezana za Urbana. I to, s obzirom na njegov način rada, sigurno nije slučajno. Jedno je Deže Kostolanji koje je vodio, a drugo je Novosadsko pozorište koje sada vodi. Volim disciplinu jer smatram da ona ne znači ne biti umjetnik. Disciplina je i šta jedeš, i šta čitaš. Čime se truješ ili ne truješ. Koliko poštuješ ljude sa kojima radiš, sve ljude, koliko poštuješ sebe. To su dva izrazito disciplinovana ansambla. U kojima se snažno oseti svest toga da je pozorišna predstava kolektivni čin. Znati igrati za tim je ono što veoma cenim. Iako glumci misle da se tu ne vidi individua, ja najviše pojedinačno vidim glumca u kolektivnim scenama. Tu vidiš koliko neko voli sebe u umetnosti ili umetnost u sebi. Dakle, volim i cenim Novosadsko pozorište i privilegija je i čast drugi put tu raditi. Divno si rekla da je Hasanaginica ženski krik. Ona je bila omaž svim stvarima na koje sam morala da prećutim kao žena, jer u pravom životu ne možeš da urlaš. Nije pristojno, kažu. Onda je pozorište tu da možeš da kažeš ono što te najviše boli. I predanost i kvalitet glumaca novosadskog ansambla su pomogli da se taj krik čuje. I u Utopiji mislim da je jako važno što Univerzalnu Deklaraciju o ljudskim pravima izgovara žena. Ima drugu težinu. I to nema veze sa trendom feminizma. Ja nisam u trendu. Feminizam vidim kao borbu za ljudska prava. Toliko. Generalno me odbija trending aktivizam. Kad skoro i ne smeš reći nešto drugačije od onoga što svi kažu na mrežama, jer će te linčovati. Ako se sa nečim ne budiš i ne ležeš svakoga dana, ako to nije nešto što svakog trenutka nosiš sa sobom, nešto što svakog trenutka preispituješ i zbog čega preispituješ sebe – onda ništa. Moj feminizam nije za plakate. Ja to živim i radim. I plaćam cenu.

Šta danas znači verovati u pozorište kao prostor dostojanstva?

Sve u životu bi trebalo da bude prostor dostojanstva – i pozorište, i čekaonica kod lekara, i ulica, i kuća u kojoj živimo, i mesto na kojem radimo… Nikada neću pristati da nije. I nikada neću prestati da se borim da bude.

Ima li pozorište danas obavezu da bude subverzivno?

Jedino što mi je bitno u pozorištu jeste da me se tiče. Ako kastriramo pozorište, to radimo sitnošićarski, nema to veze sa pozorištem nego sa nama – da bismo se mi zaštitili, “neka nije ni o čemu – pa neće nikog naljutiti“. Lepo. Ali – čemu i kome? Pozorište bez rizika nema smisla. Ali nema smisla i kad nije zabavno.

Zašto ostaješ u pozorištu?

Zato što ga neizmerno volim. Počela sam da igram u ratu u Sarajevu, kada su se gasila svetla u sali i istovremeno palile sirena za opštu opasnost. Pod svećama i uz zvuk bombardovanja. Kada tako počneš, to je zavet. Pozorište je prostor u kojem potpuno različiti ljudi, potpuno strani ljudi, ljudi suprotstavljenih i najrazličitijih stavova, pa čak i ljudi bez stavova, zajedno dišu. Dok god to postoji, ja nemam gde drugde da budem.

Photo: Edvard Molnar