Fotografkinja Ivana Vareško nam otkriva kako joj se Portugal uvukao pod kožu i koje su to adrese koje savetuje da stavimo na listu nezaobilaznih
Ivana VareškoDecembar 18, 2025
Portugal mi se stalno pojavljuje u životu. Ne planiram ga, ali me uvek nekako pronađe, a ja mu se bez razmišljanja prepustim. Prvi put sam ga posetila na maturskoj ekskurziji, gotovo bez ikakvog očekivanja, u periodu kada si mlad i lud i kad mesta još ne proživljavaš, nego ih samo obilaziš. Zanimali su nas barovi i klubovi, noćni život i pažnja mladih lokalaca. Razgledanja su bila usputna – dok su vodiči pričali, mi smo herojski pokušavali ne zaspimo naslonjeni na prvi spomenik u hladu. Nekoliko godina kasnije ponovo sam se našla u Lisabon, ovaj put u posetu prijatelju koji je tu bio na razmeni. Tek tada sam zaista osetila grad. Nismo imali plan, ni potrebu da išta “vidimo”. Dani su se rastezali sami od sebe. Satima smo ležali u vrtovima Gulbenkiana, nalazili se s njegovim prijateljima po parkovima i vidikovcima, kuvali kod kuće i jeli na podu njegovog skučenog balkona koji je gledao na grad. U glavi mi je lagani nemir stvarala misao da bih ovde mogla da ostanem duže nego što sam planirala.
Ali nisam.
Nakon toga se dugo nisam vraćala. Nekako se Lisabon nije našao na karti, sve dok nas prijateljica s kojom sam studirala u Irskoj nije u Portugalu okupila za svoj rođendan. Bila je zima i nije mi se žurilo kući, a Portugal zimi posebno diše. Prvo sam otišla na Azore, zatim rentala auto i odvezla se sve do Algarvea, a u Lisabonu sam se na kraju zadržala najduže. I baš tada, pronašla sam deo grada u kojem sam se prvi put osetila kao kod kuće. Još i danas, kad pomislim na selidbu, prva slika koja mi se pojavi nije stan ni kuća, nego taj trg u Lisabonu.
Nedavno me put ponovo odveo u Portugal, ovaj put u gradić na obali Ericeira, gde sam fotografisala joga retreat svoje drage prijateljice Gee. Tih nekoliko radnih se dana pretvorilo u pravi mali zimski odmor u Portugalu. Prvo slobodno popodne sela sam u auto i spustila se do Lisabona. Uhvatila sam se kako se radujem povratku, ne gradu u celini, nego tom jednom poznatom osećaju. Ovo su mesta u Lisabonu koja u meni uvek bude taj osećaj.
Adresa: CC do Marquês de Abrantes 96, 1200-720 Lisabon, Portugal
Prvo sam prošetala do Santosa, u knjižaru Salted Books. Pratim ih od samog početka, još od fotografije na Instagramu na kojoj Alex, osnivačica, u donjem vešu farba zidove i police u njihovu prepoznatljivu duboku plavu boju. Već dve godine njihov Instagram je mesto gde skupljam preporuke za knjige. Stavljaju fokus na glasove manjina, organizuju večeri poezije, razgovore s autorima i radionice kreativnog pisanja. No ono što se tamo najviše oseti nije program, nego ljudi. Ljudi koji se zadrže. Koji razgovaraju. Koji se vraćaju. Zajednica. Oduvek sanjam o tome da jednog dana imam svoju knjižaru. Da stalno imam knjigu u ruci i da dane provodim razgovarajući o pročitanom. Dok sam stajala među tim plavim policama, taj mi je san delovao stvarno i dostižno. Kao da takva mesta nisu izuzetak, nego dokaz da još uvek postoji prostor za usporenost, susret i pažnju.
Adresa: Praça das Flores 43, Lisabon, Portugal 1200-192
Nakon dobrog sata čitanja korica i mozganja koliko mi knjiga staje u ručnom prtljagu, izašla sam iz knjižare s njih pet. Penjući se ka Praça das Flores, uhvatila sam se kako se smešnim. Ne vraćam se samo mestu, nego osećaju. To je deo Lisabona koji je, uprkos masovnom turizmu, uspeo ostati svoj. Mali trg u velikom gradu, mesto gde osećaj zajednice pulsira. U Magnoliji sedam za sto uz prozor i, uz čašu vina, listam knjige koje sam upravo izvukla iz prepoznatljive kesice Salted Booksa s natpisom “Buy books from a bookshop, not a billionaire.”
Magnoliju sam otkrila sasvim slučajno, jer sam zadnji put u Lisabonu iznajmila sobu iznad nje. Sela sam na večeru jer mi je bila najbliža. A onda je, dok sam čekala hranu, krenula Everywhere od Fleetwood Maca. Devojke koje rade u bistrou počele su da plešu. Plesale su s tanjirima u rukama, u kuhinji i za šankom. Pevale su. Pridružili su se i gosti. I tad mi je bilo jasno da je Magnolia jedno od onih mesta koja te sama pozovu nazad.
Iznad Magnolije, tog četvrtka se, tek nekoliko stepenica dalje, odvijao farmer’s market koji, u saradnji s Magnolijom, organizuju Friends of a Farmer, inicijativa nastala unutar kolektiva Slowness. Njihova filozofija svodi se na jednostavnu, ali snažnu ideju: “U vremenima velike žurbe, usuđujemo se da budu spori.” To se ne odnosi na usporavanje tempa, već na promenu stanja svesti – prkositi konvencijama, prihvatiti nesavršeno, neobično i izvorno.
Photo: Ivana Vareško
Na nekoliko štandova lokalni proizvođači nude sezonsko i organsko povrće, sveže sečeno cveće, hleb, vino i jela iz susednih restorana. Ležerno je, ljudi se zadržavaju i razgovaraju. Dok šetam između štandova, postaje mi jasno zašto me Portugal već godinama tiho privlači. Sve što sam taj dan posetila u Lisabonu – od knjižare do trga, od bistroa do ovog malog marketa – povezuje ista nit. Zajednica. Svesniji način života, povezanost s onim što konzumiramo i s ljudima oko sebe.
Lisabon je oduvek bio grad sa stavom, ne glasnim i nametljivim, već tihim i doslednim. To se vidi u ljudima, načinu na koji se nose, kako se kreću gradom, kako zauzimaju prostor. Ne brinu o trendovima, ležerno su kul. Često nose tote torbe s porukama – političkim, ekološkim, društvenim. Grad razmišlja na glas, ali bez potrebe da ikoga uveri. Vintage radnje su na svakom koraku, komadi nose svoje priče – sve je pomereno od savršenstva i ima karakter.
Taj osećaj zajednice i sporijeg ritma u Ericeiri se oseti još snažnije. Tu sam upoznala Anu, devojku iz Zagreba koju je lutanje svetom u potrazi za talasima dovelo ovde. Zadržala se na jednom mestu po prvi put, bez velike odluke. Šetale smo mestom; svako malo neko ju je pozdravio. Neki kratko, usputno, a s nekima je razmenjivala dogovore za večernje druženje. Energija u gradu je lagana, iako talasi divljaju ispod litica grada. Nije teško razumeti zašto se ovde tako lako ostaje.
Ericeira / Photo: Ivana Vareško
Kako najbolje zatvoriti krug zajednice nego u krugu. Zadnje veče retreata rezervisano je za kirtan, drevnu praksu zajedničkog pevanja koja umiruje um i otvara prostor za povezanost. Mantre se ponavljaju, oči su zatvorene, glasovi mekani, a prostor se ispuni nečim što je teško imenovati. Gea ima redak dar okupljanja predivnih ljudi. Stvara prostor u kojem oni mogu biti tačno ono što jesu i osećati se viđenima. U tom je krugu to najjasnije i svaki put me podseti koliko je dragoceno, u današnjem svetu, osećati se potpuno na svom mestu.
Putovanje u Portugal uvek mi se vraća na taj način. Ne kao destinacija, nego kao podsetnik. Da je u redu usporiti. Zadržati se. Pripasti.
Photo: Ivana Vareško
