Zbog ove dve plesne predstave zavolećete sve ono nerazumljivo i apstraktno

Savremeni ples i pozorište nisu samo predstave – to su portali u nove svetove, mesta gde se slobodno otvaraju pitanja o životu, emocijama i društvu. Ako bih ikada morala da biram između knjige, umetnosti, filma i pozorišta, moram priznati da bih izabrala pozorište. Nekako mislim da sa njim dobijam sve ovo ostalo čega sam se odrekla. Pamtim filmove, izložbe i trenutke kada u knjižarama kupim knjige, ali posebno pamtim predstave, neke gledam i više puta.

Postoje predstave koje su sa svakim izvođenjem jednako odlične, ali ipak drugačije. Savremeni ples nije samo pokret, to je prostor u kojem telo govori sve ono što reči ne mogu. U njemu su isprepleteni osećaji, misli i energija koja ponekad probija granice logike. Gledajući ples, uranjam u priču koja je jednako stvarna kao i san – može biti surova, emotivna, smirujuća, divlja. Nema filtera, nema koreografije koja igra na sigurno; izvođači stvaraju trenutak koji je spontan, nepredvidiv i potpuno autentičan. Taj trenutak postaje ogledalo vremena, strahova i nade, svega onoga što prolazimo. To je prostor gde prestajem da budem pasivni posmatrač, pozornica tada postaje prostor gde se suočavam(o) sa onim što jesmo i što bi(smo) mogl(i)a biti, bez ikakvih pravila ili okvira.

Love Will Tear Us Apart

Jedna od takvih predstava je Love Will Tear Us Apart, prvi deo trilogije o odnosu savremenog plesa i specifičnog žanra pop-muzike, kreiran je za izvođačicu Petru Hrašćanec. Predstava na ovogodišnjoj Nedelji savremenog plesa u Zagrebu 2. novembra ima svoju stotu izvedbu, a ja ću je gledati po peti put. Sam rad žanrovski se kreće između rock-koncerta, ispovedne forme i apstraktnog plesa. Ljubav iz naslova prenesena je u ljubav prema plesu, čina samog plesanja, dok se sa tom predstavom raspravlja o razlici između plesa i njegove realizacije kao društvenog događaja, posebno jer se radi o solo izvedbi jedne plesačice. Petra Hrašćanec izvodi plesne numere, izabrane ljubavne pesme, dok u stankama saznajemo naoko usputne, prolazne detalje o nastanku produkcije, rasplećući suptilnu mrežu odnosa moći. Ova predstava je premijerno izvedena upravo na Nedelji savremenog plesa 2011. godine. Jedna je od najizvođenijih hrvatskih plesnih predstava i Petra Hrašćanec je za nju 2012. nagrađena Nagradom hrvatskog glumišta za najbolju žensku plesnu ulogu.

Inspiraciju za ovu predstavu autori Petra Hrašćanec i Saša Božić našli su u muzici. – Nadahnuće za ovu predstavu pronašli smo u muzici i načinu na koji provodimo svoje vreme uz tu muziku. Radost plesanja. Nekako smo uspeli čak i svoje interne šale da ubacimo u predstavu bez da izazovemo prekid u dramaturškoj liniji recepcije teksta. Plesne predstave često su promatračima i novoj publici – onoj koja se pre nije susrela sa ovakvim delima – apstraktne i nerazumljive. Možda im se predstave i dopadnu zbog muzike ili vizualnog utiska, ali opet kao da ih u potpunosti ne razumeju. Ova predstava sigurno ruši te barijere u razumevanju. – To je kao kada modelirate glinu. Materijal je tu, ali upravo te ruke koje modeliraju i ta specifična ideja pravi razliku. U transformaciji nečeg apstraktnog u materijalno za mene je najbitnije „kako“ i to pitanje me dan danas ispunjava iznenađenjem i svežinom. – Petra je prilično plastično objasnila. – Sloboda izražavanja je ono što mislim da je u ovoj predstavi specifično i u kombinaciji sa već poznatim i prihvaćenim (tekst koji je ubačen između poznatih muzičkih brojeva) stvara interesantne oblike i načine recepcije.

Kada sam prvi put gledala ovu predstavu pitala sam se kako je izgledalo prvo plesno iskustvo ove izvođačice. Ona je na sceni kao što je riba u vodi, možda više nego ostali plesači savremenog plesa koje sam do tada gledala. Možda je to i razlog zašto sam predstavu toliko puta pogledala, i opet ću. Petrino prvo iskustvo na sceni sa ovom predstavom bilo je (…) Predstavljanje nečeg drugačijeg što nije bilo dovoljno dorađeno na premijeri u &TD-u pre 12 godina pa sa time i neka vera da je u redu trenutno biti na tom mestu, nedovoljna i sa greškom (koja je ostala i do danas). A sada, dvanaest godina nakon to je (…) Istraživanje pokreta, osećaj u telu prilikom kretanja, korišćenje sila koje deluju na moje telo, imaginacija i kreacija u trenutku, kao i to neverovatno prisustvo u „sada“, za mene su luksuz, a ne karijera.

Ovu predstavu zajedno potpisuju Saša Božić i Petra Hrašćanec koji ujedno potpisuju i izbor muzike. Predstavu izvodi Petra Hrašćanec, svetlo potpisuje Marino Frankola, a kostimografsku podršku Zdravka Ivandija Kirigin.

Mašina

Uz Nedelju savremenog plesa u Zagrebu, u Beogradu se upravo odvija Kondenz, festival savremenog plesa i performansa. Slogan ovogodišnjeg izdanja festivala je „Znakovi (ne)sigurnosti. U slučaju opasnosti, okupimo se.“ U svetu gde opasnost postaje signal, ali i sredstvo za povlačenje, Kondenz bira okupljanje, osnaživanje prijateljstva, zajedništvo i na kraju krajeva – ljubav. Večeras Bojana Robinson izvodi predstavu Mašina koja tematizuje odnos čoveka i mašine, a kroz odnos dvoje ljudi, kroz odnos ultimativne ljubavi, one između majke i deteta. Predstava je duet Bojane, koreografkinje i izvođačice, i aparata za disanje koji njena ćerka povremeno koristi. Iako je uređaj prisutan zbog zdravstvenog stanja deteta, autorka se bavi svojim odnosom prema tehnologiji, koji indirektno i direktno utiče na život autorke.

Photo: All That I Left Behind is Here, ©Dorothea Tuch

Mašina je deo našeg porodičnog života već šest godina. Prvih nekoliko godina radio je svaku noć, ponekad i tokom dana, a s vremenom su se potreba i učestalost korišćenja srećom smanjile, što mi je otvorilo prostor za maštanje o drugačijem odnosu sa mašinom i zamisao da zajedno nastupamo na sceni. – objasnila je Bojana svoju potrebu za stvaranjem upravo ovakve predstave. Ovaj potpuno intiman pristup mašini, a koji čini veliki deo privatnog, čak porodičnog života izuzetno je zanimljiv prikaz onoga što često zovemo „odnos čoveka i mašine“. Sigurno ovo nije nešto što prvo padne na pamet. Način kako se gradila predstava bio je drugačiji i specifičan. – Uložili smo velik trud u istraživanje ovog odnosa, nastojeći da pronađemo jezik izvedbe koji bi uklonio nepotrebna objašnjenja. Koreografski jezik gradi se iz same telesnosti mašine, njegovog fizičkog prisustva pored mene, na meni i sa mnom. Plesni materijal razvijao se kroz proces ponavljanja, dodavanja novih elemenata i pažljivog raspoređivanja tih elemenata kako bi se stvorila skladna i izražajna koreografija.

Photo: All That I Left Behind is Here, ©Dorothea Tuch

Bojana Robinson izvešće večeras u Centru za kulturnu dekontaminaciju u Beogradu predstavu Mašina za koju je osmislila koreografiju, a Dimitrije Kokanov tekst i dramaturgiju. Scenografiju i video potpisuje Dorian Šilec Petek, muziku Manja Ristić, kostim Timotej Rosc.

Photo: All That I Left Behind is Here, ©Dorothea Tuch