Film & Tv
Ispred kuće moga dede u Sjenokosima bila je jedna stoletna lipa. Žene su se tu okupljale, satima je brale, a zatim odvajale cvetove od listova; njih devetoro, sedmorica braće i dve sestre, jeli su iz iste posude koja je visila na verigama, u istoj sobi spavali i jedno za drugo živeli. Niko nije video kada ih je majka rađala. Otišla bi po drva ili po vodu iz bunara i vraćala se s buretom u ruci i detetom u suknji. Uveče pre spavanja, dok bi im otac svirao gusle, ona bi sedela sama ispred kuće, na jednom kamenu, viša i mršavija od svih njih, s usahlim očima od mukotrpnog rada, i kao izraz sopstvenog i gotovo neznatnog bunta, motala duvan u tišini. Zvali su je muž-žena. Neretko razmišljam o tome kako je naše pretkinje odredilo neizgovoreno, a ne izgovoreno, i gde se to neizgovoreno sve zatrlo, zakukuljilo, zagušilo, zdrobilo i zagužvalo. Možda teče onim kanjonima po kojima danas nosim ime, možda odjekuje poput eha među vrhovima crnogorskih planina, a možda tinja i u nama, naslednicama, noću nam ne dâ da zaspimo, a danju nas navodi na borbe samo nama znane. Iako je od tada prošao gotovo čitav vek, život u pojedinim crnogorskim selima i dalje izgleda vrlo slično, naročito za žene. Bajkoliko i nepojmljivo teško. Srpsko-crnogorski dokumentarni film „Planina” (To Hold a Mountain) reditelja Biljane Tutorov i Petra Glomazića koji će imati svetsku premijeru na Sundance Film Festivalu krajem ovog januara, odvija se na udaljenim visovima Sinjajevine, najvećem pašnjačkom području na Balkanu. Jedna majka i jedno dete ponosno brane svoju planinu i nomadsku stočarsku tradiciju od formiranja vojnog poligona NATO-a. „Kao rediteljku, oduvek me je zanimala intersekcija političkog, intimnog i ekološkog. Posebno likovi snažnih, zrelih žena, kao i međugeneracijska transmisija. Tim temama bavila sam se i u prethodnom filmu pod nazivom ‘Kada dođu svinje’, koji je proputovao svet, ali ga je, nažalost, malo ljudi kod nas videlo. Kada je reč o ovom filmu, najpre smo otkrili prostor planine Sinjajevine. Moj koreditelj iz Crne Gore i životni saputnik Petar Glomazić započeo je istraživanja za film 2017. godine i poveo me tamo.” Zaljubili su se u taj predeo čija je geometrija izrazito filmična. Sinjajevina je visoravan na 2000 metara nadmorske visine, drugi po veličini pašnjak u Evropi, pod UNESCO zaštitom, čije se tajanstveno ime može tumačiti kao „blistave visine” ili čak „planinski okean”. „Petar je za film istraživao polunomadski način života koji se u Crnoj Gori praktikuje tokom sezona ispaše. Mene je posebno zainteresovao susret sa Garom i Nadom – upravo u trenutku kada je stigla vest da će ova dragocena planina, čiji snegovi obezbeđuju vodu za čitav region, biti pretvorena u vojno strelište.
Njihov odnos, dok Nada od devojčice postaje mlada žena u jednom turbulentnom društvenom i ličnom kontekstu, uspostavio se kao okosnica filma.”
U septembru 2019. održana je prva međunarodna vojna vežba na Sinjajevini. Bez ikakve prethodne konsultacije sa ljudima koji ovaj pašnjak koriste vekovima, u njegovom srcu započeti su vojni manevri. Gara (59), predvodnica lokalne zajednice u borbi za zaštitu planine, i ćerka njene pokojne sestre, Nada (13), vode dve važne životne bitke – ekološku, za očuvanje prirode, i ličnu, porodičnu – suočavanje sa patrijarhatom i nasiljem nad ženama. S obzirom na to da je u pitanju dokumentarac, pre svega društveno angažovan, pored veličanstvenih pejzaža, fascinirala me je toplina, ogoljenost i autentična emocija koje su gotovo opipljive. „Najintimnije scene uvek su se dešavale dok smo pokušavali da snimimo nešto sasvim drugo, često banalno. Jasno je, kada gledate film, da ta intima nije mogla biti režirana.
Više od sedam godina tiho smo istraživali, živeli zajedno i prikupljali elemente koji nose snagu ovog mesta i njegovih ljudi. Od početka je sa nama bila i naša direktorka fotografije Eva Kraljević. Petar, Eva i ja smo sve te godine delili čobansku kolibu od oko 12 kvadrata, bez struje, vode i daleko od telefonskog signala. Nismo postavljali pitanja – osluškivali smo, sve dok se priča sama nije otkrila. Gara i Nada predstavljaju sve majke i ćerke kroz vekove koje su, uprkos svemu, negovale kulturu ljubavi. Film je istovremeno i naša refleksija o dubokim vezama između žena i zemlje, patrijarhata i militarizacije, dužnosti i ljubavi.”
Već pri prvom susretu sa Garom i Nadom bilo je jasno da su one filmske heroine, da su deo mnogo veće priče – nalik epovima iz davnih vremena, ali duboko ukorenjene u bolnu sadašnjost. Njihova sudbina nosila je odjeke grčke tragedije, zbog čega su osetili potrebu da budu sa njima i da razumeju njihove puteve. U kom trenutku su shvatili da više ne snimaju samo jedan događaj, već učestvuju u procesu koji menja i njih i protagonistkinje, i kako se prema tome redefinisala autorska odgovornost? „Postavili ste ključno pitanje. Odgovornost i etički pristup su suštinske vrednosti koje su informisale naš dugogodišnji proces. Potpuno je jasno da se sa ovom pričom mogao napraviti, uslovno rečeno, mnogo jači film koji koristi sve dramske sastojke koje Garina i Nadina sudbina, ali i sudbina njihove zajednice, sadrže.
Ipak, kada nam je Gara dala jasan znak da želi da podeli svoju priču, odlučili smo da pristup i poetiku gradimo upravo oko tabua prisutnih u našim lokalnim kulturama.
Dugo nas je zanimao samo kontrast između tišine svakodnevice i političkog konteksta, ali se u ritmu našeg međusobnog poverenja proces organski produbljivao. Puno kasnije sam shvatila da je zapravo Gara bila ta koja je, na neki način, nas odabrala da ispričamo njenu priču. To je najbolje što je moglo da se desi. Gara je izuzetna žena, a susret sa njom i Nadom rezultirao je velikim prijateljstvom i poverenjem.”
Film opisuju kao feminističku vestern operu, a nevidljivi protagonista u tom vesternu je zapravo – patrijarhat, što nas vraća na sam početak ove priče: muž-ženama koje su bile stub svima osim sebi. Trpele, ćutale, i – ako su imale sreće – preživljavale. „Iza istorijskog kontinuiteta nasilja krije se istorijski patrijarhat. On se krije i iza sveopšte militarizacije sveta, ali i iza država, religija i sistema. Verujem da u samom principu vladanja silom – bilo u državi ili porodici – postoji nešto duboko pogrešno. Nasilje, nažalost, nije apstraktno, ali proizlazi iz apstraktnog doživljaja stvarnosti kojem su žene manje sklone, jer im tradicionalno pripada uloga da hrane porodice, odgajaju decu i obrađuju zemlju, koje se često odriču u ime braće.
U ovom filmu kontempliramo duboke veze između žena i zemlje, patrijarhata i militarizacije, dužnosti i ljubavi.”
Na Sundance-u film će biti prikazan u okviru prestižne takmičarske selekcije World Cinema Documentary Competition, koji okuplja najhrabrija i najizuzetnija ostvarenja savremenog dokumentarnog stvaralaštva autora i autorki iz celog sveta. „Nadam se da će se publika osećati osnaženo i da će prepoznati da se vredi boriti za osnovne vrednosti i prava, uprkos globalnom beznađu prema institucionalnoj demokratiji; da se naoružavanje i militarizacija rimuju sa nasiljem; da na Balkanu žive ponosne i snažne žene – kao i da takve žene postoje u svim kulturama, najčešće u senci.” I baš tu, na prvoj liniji odbrane, neizgovoreno čupaju iz grudi, korak po korak, galop po galop, menjajući poredak i vrednosti koje ostaju u amanet nadolazećoj ženskoj generaciji.
